Настанак парламентарне монархије – Енглеска за време династије Стјуарт (1603-1714)

Након династије Тјудор, Енглеском краљевином, Ирском краљевином и кнежевином Велс 1603. године завладали су њихови рођаци из династије Стјуарт, који су још од 1371. године владали Шкотском краљевином.

Џејмс (Јаков) I Стјуарт је био краљ Енглеске током прве четвртине XVII века (1603-1625).

„Његово одрастање је било ужасно. Отац му је убијен, а убила га је вероватно његова мајка, шкотска краљица Мери, коју су, пак, убили Енглези којима је сада владао. Као шкотски дечак-краљ надживео је четворицу намесника који су у његовој близини умрли насилном смрћу, да не спомињемо да су и њега покушали убити, да му је старатељ био садиста и да је био изложен завери вештице. За Енглезе он је био туђинац из непријатељске државе.“
Simon Jenkins, Kratka povijest Engleske, Zagreb 2019, 123. (цитат је прилагођен српском језику)

За разлику од своје претходнице Елизабете, успео је да склопи мир са Шпанијом, чиме је она одустала од захтева за обновом католичанства у Енглеској, али није успео да помири пуританце са Англиканском црквом. Док је Елизабета знала уверити обе стране да је уз њих, Џејмс је обе оставио незадовољне. Католике тек није фермао. Стога су они сковали заверу са циљем да се парламент дигне у ваздух. Један од завереника је упозорио пријатеље да у ноћи 5. новембра 1605. буду даље од парламента, па је парламент детаљно претражен и у подруму пронађено 40 буради са барутом.

За то је уследила одмазда.

„Суђење завереницима донело је закључак да је ,,из своје дивљења вредне благости и умерености… Краљ био задовољан што им милостиво може допустити обично суђење и обичну казну знатно мању од њиховог преступа“. Та обичност казне састојала се у томе да је сваки био вучен из затвора на репу коња, потом обешен и жив раскомадан: „Његови су му стидни делови одрезани и спаљени му пред лицем, као ономе тко није достојан за собом оставити потомство. Његова утроба и унутарњи органи извађени су и спаљени… а најпосле му је одсечена и глава.“ Затим је преостало тело рашчетворено. Ако је то била обична казна, можемо се само запитати какво би тек било „неуобичајено“ кажњавање.“
Simon Jenkins, Kratka povijest Engleske, Zagreb 2019, 123. (цитат је прилагођен српском језику)

Да би након претеривања са католицима показао непристрасност, краљ се супротставио и пуританцима, који су били калвинисти који су се одлучно залагали за уклањање католичког церемонијала из англиканске цркве. Краљ није удовољио њиховим захтевима, него их је протерао из земље. Отишли су најпре у калвинистичку Холандију, а затим у Северну Америку, коју је Енглеска почела да колонизује током владавине Џејмса I. Прву колонију су основали осуђеници 1607. године и названа је по краљу – Џејмстаун (у Вирџинији). Али, нису сви пуританци напустили Енглеску. Током Џејмсове владавине је 80 хиљада Британаца прешло Атлантик у једном од највећих исељавања у историји. (Џенкинс, 125)

Како су Енглези колонизовали Америку?

Његов наследник Чарлс је владао током друге четвртине XVII века (1625-1649). Он се сукобио са парламентом, који није хтео да се сагласи са повећањем пореза. Избио је грађански рат (1642-1649) у којем је краљева војска поражена од парламентарне. Краљ је погубљен, а вођа парламентарне војске Оливер Кромвел је постао вршилац дужности владара, са титулом лорда протектора (заштитника). Тако је 1649. године Енглеска први пут у историји постала република. У њој је заведена пуританска строгост заснована на Библији. Најпопуларније забаве у Енглеској, поред традиционалног лова и стрељаштва, практикованог и у честим дуелима, били су куглање, картање, коцкање, лоптање у виду фудбала и тениса, коњске трке, позориште и игранке на баловима. Верски чистунци (пуританци) су их прогласили “сатаниним искушењима” и забранили.

Током деценијске владавине Оливера Кромвела (1649-1658) угушене су побуне међу католицима у Шкотској и Ирској, започето насељавање протестаната у Ирској, законским ограничењима за увоз стране робе (дозвољен увоз стране робе само британским бродовима), чиме је отпочела борба против Холандије за трговачку превласт у Европи, и освојена је Јамајка од Шпаније.

Оливер Кромвел је обезбедио да га наследи син Ричард. Он није био способан попут оца, па је после краткотрајне владавине (1658-1660) напустио власт и Енглеску, бежећи од поверилаца, због великих дугова.

Укинута је република и на престо је дошао Чарлс II (1660-1685), син у пуританској револуцији убијеног краља Чарлса. Нови краљ је сачувао уставну монархију. Енглеском је управљао парламент у време када је европске монархије карактерисала апсолутистичка власт владара. У Енглеској се најпре јавио тај политички модел, који ће знатно касније постати карактеристичан за све европске монархије. Чарлс II je, као и његов отац, имао проблема са парламентом, који је одбијао да одобри повећање пореза. Међутим, Чарлс II није толико зависио од парламента због финансијске подршке француског краља Луја XIV, којем је обећао да ће Енглеску вратити католичанству.

У Француску је био побегао прерушен као слуга, након пораза у грађанском рату, током којег су га Шкоти прогласили својим краљем (иако су помогли смакнуће његовог оца) и својим походом на Енглеску 1651. покушали наметнути Енглеској католицизам. Ноћ пред бежанију је провео сакривен у крошњи храста.

Краљ је и сам, у тајности, променио веру, иако је за време његове владавине, одлуком парламента, 1673. године законом забрањено да на државне функције долазе грађани који нису англиканске вере. За време његове владавине долази и до настанка првих странака, и то у вези са измишљеном афером о католичкој завери. Торијевци су претеча конзервативне странке одани монархисти, спремни су да прихвате франкофону политику и католика на престолу. Виговци, зачетници либералне странке желе очување протестантизма, противе се француским утицајима и истичу уставност.

У Енглеској је рођен први европски страначки живот.

“Партијска имена виг и тор била су с почетка увреде које су торијевци и виговци једни другима добацивали јер је виг означавало шкотске побуњенике и терористе, а тори ирске папистичке безаконике, крадљивце стоке, друмске разбојнике. Енглеска политичка повест, уосталом, пуна је појмова и термина необичног и случајног, чија је употреба током времена, добила друго, часније значење. Тако су и ове вербалне карикатуре постали разлози страначком поносу и права имена британских политичких партија.”
Борислав Пекић, Сентиментална повест британског царства

Током владавине Чарлса II законима и ратовима потиснута је трговинска конкуренција Холандије. Укинуте су локалне аутономије енглеских колонија.

Неплодност његове жене била је изговор краљу Чарлсу за блискост са седамнаест љубавница, које су му родиле најмање петнаесторо деце, од којих је већину учинио племићима. Није га наследио ниједан од синова, него брат, који је постао краљ Џејмс II (1685-1689). Он је био последњи католик на енглеском престолу. За време његове владавине је јачао утицај католичанства. Његов пријатељ, француски краљ Луј XIV му је отежао ситуацију када је 1685. године опозвао Нантски едикт, који је гарантовао верску толеранцију француским протестантима. Лондон су преплавиле избеглице које су сведочиле о католичком терору. Краљ је покушао да укине верску дискриминацију, али је англиканцима засметало што би се она односила и на католике. Парламент је позвао његовoг зета (штатхолдер Холандије Вилијам, муж Џејмсове ћерке Марије) да га смени. Краљ је побегао у Француску, а Енглези ту промену власти зову Славном револуцијом, јер је извршена без насиља. Уместо краља под утицајем Француске, Енглеском је завладао Холанђанин. Међутим, за време владавине својих наследника Мери II (1689-1694) и Вилијама III (1689-1702), Џејмс се искрцао у Ирску и тамо подигао побуну. Након неуспеха побуне, краљ и краљица су део земље у Ирској поделили протестантима из Енглеске. Католицима је законом забрањено да дођу на енглески престо. Енглеском је и даље управљао парламент. Мери (Марија) је умрла пре Вилијама, а он није имао наследника.

Вилијама је наследила Маријина сестра Ана (1702-1714). За време њене владавине вођен је рат за шпанско наслеђе, током којег је Енглеска завладала Гибралтаром (1704), значајним због стратешког положаја. Данијел Дефо је написао роман Робинзон Крусо, а Џонатан Свифт Гуливерова путовања. Велика Британија је настала 1707. уједињењем Енглеске и Шкотске, којом су до тада владали заједнички владари. Тако је острво уједињено у једну државу. Ана је била последњи владар Енглеске који није дао пристанак на закон који је усвојио парламент. Након ње су енглески монарси главну улогу препустили страначким политичарима. Ни она није имала наследника, па је енглески парламент на престо довео немачку династију Хановера, која је била носитељ наследног права посредством ћерке Џејмса I, Ане Чешке.