Политичка разруђеност Немачке у осамнаестом веку

„Немачка је у 18. веку била политички разруђенија него икада раније или касније у својој историји. Слабљење власти цара Светог римског царства (који је и даље био његов номинални владар) трајало је још од 13. века, а покренуто је свођењем владара на изборног монарха (кога је бирала група од десет великаша – краљ Чешке, надбискупи Трира, Мајнца и Келна и владари Саксоније, Бранденбурга, Палатината / Фалачке / , Баварске и Хановера). Верске поделе настале реформацијом, последице Тридесетогодишњег рата и утицај страних држава свели су Немачку почетком 18. века на политички расцепкану државу.“

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 307.

„Шведска је, као и Француска, присвојила знатне немачке територије 1648, али их је већину изгубила у прве две деценије 18. века. Постављање изборног кнеза Хановера на британски престо 1714. године истовремено је омогућило нови страни утицај на немачку политику. „

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 314.

Немачке државе су из Тридесетогодишњег рата изашле ојачане у погледу њиховог политичког положаја у односу на царство, које је опстало до Наполеоновог освајања 1806. године.

„Цар је и даље уживао велики углед, могао је знатно да утиче на немачке принчеве, али није поседовао истинску власт. Током готово четири столећа (1439 – 1806) с једним кратким али важним прекидом 1740-1745, царску титулу су носили чланови хабзбуршке породице. Много пре 18. века она је постала практично наследна. Али права моћ њених носилаца проистицала је готово у потпуности из њихових личних наследних земаља, из чињенице да су Хабзбурзи, а не из титуле цара Светог римског царства. Немачке државе им нису обезбеђивале ни војску ни новац. Скупштина и административни кругови на које је Царство било подељено могли су, ако би се владари с тим сагласили, да ставе у погон сложену силу ради одбране од напада, али таква сила никада није била дугог века. Немачки принчеви су се одлучно супротстављали сваком предлогу формирања сталне заједничке војске Царства: то би значило створити силу коју не контролишу.“

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 307-308.

Како је Пољска због Турака добила немачког краља којег је цар из Аустрије хтео да се реши

„Државе на које је Немачка била подељена веома су се разликовале по величини, богатству, војној снази и по систему управљања. Могу се поделити на четири групе. Прве две – племићи који располажу својом земљом на основу директне царске одлуке и слободни градови – биле су политички безначајне. Територије прве групе држава, од којих су се готово све налазиле у југозападној Немачкој, имале су крајем столећа мање од 50.000 становника, док је укупан број становника Царства износио 28-30 милиона. Слободни градови имали су укупно 600.000 – 700.000 становника, а само Нинберг и Улм су поседовали знатну територију изван градских зидина. Неки од њих у Швапској били су обична села са становништвом од неколико стотина људи. Треба истаћи да су се повећале материјално и постале значајне у немачком свету крајем 17. и током 18. века, управо престонице принчева важних територија, као што су Минхен, Берлин, Штутгарт, и пре свих, Беч, а не стари царски градови. Трећа група, црквене кнежевине, имала је неколико донекле политички значајних држава – изборне кнежевине Келна, Мајнца и Трира, надбискупију Салцбург, бискупије Бамберга и Минстера – али оне су заједно имале само три милиона становника. Осим тога, црквене државе су постајала анахронизми изложени похлепи и тежњама за територијалним проширењем својих већих световних суседа. Планови за њихову секуларизацију направљени су током кратке владавине цара Вителзбаха Карла VII (1742-1745), као и током Седмогодишњег рата, па иако су остали без икаквог учинка, они су јасно наговестили догађаје Револуције и епохе Наполеона. И, коначно, група световних држава – Бранденбург-Пруска, Саксонија, Хановер, Палатинат, Баварска и неколико других – које су у различитим степенима биле стварно јаке и могле имати важну улогу не само у немачкој већ и у европској политици. Од отприлике 360 „држава“ на које је земља била подељена (број се пење до отприлике 1.800 ако се узму у обзир сви царски витешки поседи на југозападу) било је највише десет или дванаест црквених и два пута толико секуларних кнежевина које су заиста заслуживале ту титулу. Да бисмо употпунили ову слику политичке расцепканости, треба истаћи да су те државе врло често биле подељене на различите покрајине, које су се међусобно разликовале по уставу и биле географски раштркане, што је била карактеристика и мањих као и оних већих међу њима. Стога, док је Бранденбург-Пруска била подељена на дванаест таквих јединица, а Хановер на девет, мала Сакс-Вајмар је такође била подељена на три, од којих је свака била веома свесна властите посебности и није била нимало вољна да се стопи с другом. „Тешко да је могуће“, написао је један стручњак из 18. века, „наћи више разлика у унутрашњим уставима било које земље него што тренутно постоје између разних немачких држава.“ Оне су се међусобно знатно разликовале по политичком и административном устројству. Са изузетком слободних градова, које је, природно, контролисала олигархија, готово све немачке државе биле су подложне разорном деловању својих великих поседа. Али ни то не треба уопштавати. […] С неколико изузетака, ипак, немачке државе су биле апсолутистичке и често веома репресивне. Бранденбург-Пруска, која се могла похвалити релативно великом територијом и низом способних владара, била је у стању да развије добру војску и још упечатљивији систем државне управе. Друге кнежевине Немачке, којима су недостајали такви ресурси и такво вођство, остале су током столећа, са мало изузетака, утопљене у традицију која их је политички ограничавала. Владар је веома често био и непосредни власник велике територије којом је владао: ландграф од Хесен- Касела, на пример, био је Grundherr (феудални господар) две трећине земље и пет шестина становништва своје државе. Веће европске државе су у замену за пожртвовање које су захтевале од својих поданика бар нешто и нудиле војну славу, заводљиво, али право задовољство због припадништва моћној политичкој заједници, а у случајевима великих политички уједињених области и економске могућности. Тешко да је иједна немачка држава могла да понуди такву надокнаду за мору коју је представљала свом становништву.“

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 309-311.

Уздизање Пруске

Немачку политичку историју у 18. веку, односно у периоду од Тридесетогодишњег рата до Наполеонових ратова, обележило је уздизање Бранденбург–Пруске (те две области су се спојиле 1618. године) до статуса велике силе и дубоко и трајно непријатељство Хабзбурга, које је из тога проистекло. Пруска је била део Немачког царства. Средином 18. века постала је моћни противник Аустрије Хабзбурга, а у 19. веку ће се коначно изборити за контролу над уједињењем „мале Немачке“, која неће укључивати Аустрију. Пруска и Аустрија су биле краљевине унутар Светог римског царства немачког народа, али и са знатним територијама изван тих граница. 

Основу пруске државе представљала је војска, а основу војске племство. Грађанска служба је схватана као и војна – чиновник је имао да служи верно и да ту службу сматра за част. Пруска је била апсолутна монархија. То је био просвећени апсолутизам, родитељи су били дужни да шаљу децу у школу још од почетка 18. века (Енглеска је обратила пажњу на организовање државних школа тек под утицајем пруске победе над Француском).

Пруска је већ крајем 17. века показала знаке способности да се уздигне изнад мноштва других немачких држава. Била је пространа, са великим областима необрађене земље. Могла је повећати број становника насељавањем. Главни град је био Берлин. Пруском је владала династија Хоенцолерн (најпре Брандебургом). Током векова су присвојили низ територија, путем насумичних покушаја и брачне дипломатије. Као кнезови Брандебурга владари из династије Хоенцолерна су имали статус изборника у Светом римском царству немачког народа, чиме су учествовали у избору цара. Владали су и некадашњом територијом тевтонског витешког реда у Источној Пруској. Она је била изван Светог римског царства немачког народа, што је био важан фактор када је 1701. године требало да се обезбеди титула краља, јер владари унутар Царства то нису могли да постану. Те источне територије су биле и проблематичне за пруске владаре, због великог броја словенских поданика који нису говорили немачки језик. Брандебург-Пруска није представљала јединствену државу. Међутим владари из династије Хоенцолерн су током 17. и 18. века успели да створе моћну централизовану државу, која ће доминирати немачком политиком.

Пруски систем

Пруском су од средине 17. до краја 18. века владали мушки владари који су се дуго задржавали на власти. Војску и апарат државне управе, који ће бити одлучујући за будући развој државе, почео је да ствара „велики изборни кнез“ Фридрих Вилхелм (1640-1688).

„Због чињенице да, упркос својој опсесији војском, Фридрих Вилхелм није водио ниједан велики рат, многи савременици нису схватили прави значај његове владавине која се унеколико може сматрати најбитнијом у историји Пруске. Његов успех у подизању устројства државне моћи на ограниченим економским и демографским темељима, достојан дивљења, засенила је другоразредна улога коју је земља имала у непоштеној дипломатији 1713-1740.“

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 315.

Владари Пруске су стекли титулу краља 1701. године, током Рата за шпанско наслеђе, у којем су ратовали против Француске. Фридрих III (као краљ Фридрих I) је крунисао себе (ставивши себи круну на главу, без помоћи свештеника) у Кенингзбергу (данашњи Калињинград), који је био изван Светог римског царства. Цар је на то пристао зарад пруске подршке Хабзбурзима у Рату за шпанско наслеђе.

Његов наследник краљ Фридрих Вилхелм I (1713-1740) потрошио је око 80% државних прихода на војску у мирнодопско време. У другој половини 18. века кружила је шала да Пруска није држава која има војску, него војска која има државу. Наглашавао је важност награђивања за заслуге, па су обични грађани могли да стекну племићке титуле путем државне службе. Нудио је ниске основне плате, али и награде за добру службу. Важне племиће је постављао у службу далеко од куће.

Фридрих II (1740-1786) се ослањао на краљеве шпијуне, који су пратили понашање локалних изасланика и о томе извештавали краља. Обилазио је своје удаљене поседе, за шта му је требало пуно времена на коњу по блатњавим путевима. Фридрих II је постао жива легенда, приказиван као доброћудан очински лик, народни владар који није оклевао да на својим путовањима застане како би разговарао са сељацима који копају.

Пруска је била пространа држава, чију територију су пресецале територије других држава (нарочито Пољска и Хановер). Фридрих Вилхелм I је планирао да се Пруска у будућности прошири на рачун Шведске и Пољске. Борба Пруске и Хабзбурга, за превласт у Немачкој, почела је 1740. године, када је, након смрти цара, у Рату за аустријско наслеђе, Пруска освојила богату хабзбуршку провинцију Шлезију. Борба за Немачку између Пруске и Аустрије потрајала је 125 година.

„Аустрија је умало победила кад је успела да окупи величанствену коалицију с Француском и Русијом против Пруса у Седмогодишњем рату (1756-63). Кад је тај рат почео, већина Немаца сматрала је Пруску за оно што су стари Грци мислили о Спарти: суморну земљу пуну дивљих војника. Но баш као што је Спарта постала спасилац Грка код Термопила, Пруска је сад стекла велики престиж, па чак и дивљење у Немачкој тиме што је испрашила већу француску војску код Росбаха 1757.

У свом културном очајању многи Немци нису могли одолети призору немачке моћи, колико год непривлачне, која се заправо супротставила хегемону Европе. Култ Фридриха Великог проширио се далеко изван Пруске, иако он сам уопште није имао времена за то, већ је наставио да фаворизује све француско.

Мит о пруској војној непобедивости датира из Седмогодишњег рата. Касније су пруско-немачки историчари и генерали тврдили да је Пруска победила све придошлице стога што су и њени војници и официри јункери били јединствено дисциплиновани и спремни да погину за краља који је показивао чисту, неустрашиву снагу воље. У ствари, Фридриха су неколико пута победили Руси и/или Аустријанци; после потпуног пораза у Кунерсдорфу (1759), сам је писао с бојног поља у Берлин (наравно на француском) да каже како је све изгубљено: Нећу преживети пропаст отаџбине. Adieu заувек!

Пруска је преживела искључиво захваљујући Британији, која је ступила у свеопшти рат против Француза, па Берлину упумпала огромну финансијску помоћ и зато што је руска царица Јелисавета (која је презирала Фридриха) умрла, а њу наследио Петар III (који га је обожавао). Сам Фридрих је то назвао чудом куће Бранденбурга, али они што су касније глорификовали пруску војску згодно су заборављали како је правим чудом избегнута пропаст и како то чудо није имало много везе с војном непобедивошћу.

Фридрих је убрзо нашао заједнички језик с бившим непријатељима Русијом и Аустријом у циничном комадању Пољске (1772-1795). Више од једног века надаље порицање постојања Пољске било је једина активност која је спречавала да Пруска и Русија скачу једна другој за врат.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 102-103.

Пруска је победом у Седмогодишњем рату одбранила посед Шлезије и постала једна од европских сила. Фридрих II је био покретач поделе Пољске крајем 18. века. Пољска није била у стању да се брани, па су Пруска, Аустрија и Русија за себе присвојиле велике делове њене територије. Тако је повезана територија изборног Бранденбурга са удаљеном Источном Пруском. Територија Хоенцолерна простирала се широм северне и средње Немачке. Развој аустријско-пруске нетрпељивости, „дуализма“ у Немачкој, представља најважнији развој у европској политици 18. века, ако се изузме јачање Русије.

Немачка културна алтернатива француском веку

Немачки је књижевним језиком уместо латинског званично постао тек крајем 17. века.

„Осамнаести век у Европи припадао је Француској. По читавој Немачкој ницале су разорно скупе копије Версаја, у чијим су позлаћеним одајама немачке владајуће куће, свака са својом улизичком групом дворана, почеле да говоре француски. Средином XVIII века та мода се тако проширила да је немачки био на путу да постане као енглески после 1066: германски језик с потпуно романским вокабуларом накалемљеним на њега с врха надоле. (…)

Фридрих Велики (1712-1786), сад краљ Пруске, написао је како је немачки полуварварски језик на ком чак ни књижевни геније не би могао да напише пристојно дело. Стога је поставио француски за званични језик Пруске академије уметности. Чак је и његова палата задовољства одмах уз Берлин добила француско име: Sans Souci.

Немачке патриоте упорно су трагале за алтернативом. Нова генерација писаца обожавала је Шекспира, волела природу, презирала рационализам француског стила и изјављивала да су емоције једини начин да се нешто изрази. Само су осећања важна!, написао је највећи од њих – Јохан Волфганг Гете (1749-1832).

Немачка култура се вратила и спремала се да заувек промени правила. Универзализам – идеја да се исте културне норме примењују на свакога и свугде – проказан је као ништа друго до заклон за француску доминацију. Уместо њега сматрало се да сваки народ има свој јединствен културни пут. Код неких се уврежило мишљење да се, пошто је немачка елита пофранцужена, прави немачки идентитет очувао једино у још неисквареном обичном народу (Волк) и његовим древним причама. Браћа Грим су једноставно најпознатији међу онима што су изјављивали да се аутентичност налази у дубокој прошлости земље и језика, мита и приповетке. Данас је та представа тако општеприхваћена да многи заборављају њено порекло као последње уточиште немачке културе наизглед проклете француском моћи.

Та махнита потрага за правим немачким идентитетом помаже да се објасни због чега је Пруска сад постала жижа многих патриота.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 99-101.

Културни правац произашао из те потребе за националним културним идентитетом зове се романтизам. Проширио и међу другим нацијама у 19. веку. У Немачкој 18. века су живели Кант, Гете, Бах, Хајдн, Моцарт, Бетовен. Хендл се настанио у Енглеској, Хајдн, Моцарт и Бетовен су углавном боравили у католичком Бечу, а Бахово стваралаштво представља врхунац музичког изражавања протестантске традиције северне Немачке.