Рат Османлија против Хабзбурга, који је почео 1683. године опсадом Беча, који је одбранио пољски краљ Јан III Собјески, одужио се до 1699. године, када је потписан мир у Сремским Карловцима. Тадашњем Цару Светог римског царства немачког народа из династије Хабзбурга, Леополду I (1658-1705), који је истовремено био и у сукобу са најмоћнијим владарем у западној Европи – француским краљем Лујем XIV, била је потребна војна помоћ. Због тога је 1692. године закључио уговор са војводом Ернстом Августом фон Брауншвајг-Линебургом (два највећа града на његовој територији), који је за својих 6 хиљада војника тражио да постане још један од кнежева изборника у Царству. Тако се њихов број, који је још средином 14. века утврђен на 7, повећао на 9, јер је претходно током Тридесетогодишњег рата тај статус дат и војводи Баварске уместо војводе Палатината, којем је тај статус одузет јер је помогао чешку побуну и прогласио се заштитником протестаната, али је касније враћен, па их је било 8. Касније ће овај девети кнез изборник добити на значају јер је иста династија, која је владала и Хановером, наследила краљевски престо Енглеске 1714. године.

Три године касније (1695) да би добио војну помоћ Саксоније, цар Леополд је саксонском војводи Фридриху Августу I препустио место главнокомандујућег. То је временом створило нове тешкоће које је цар морао да реши.

„Како би се ослободио Фридриха Саксонског као главнокомандујућег који је бележио само поразе, а истовремено задржао саксонску војску, Леополд I је, након смрти Јана III Собјеског, победника код Беча, успео да спроведе избор саксонског кнеза за новог пољског краља. Фридрих Саксонски је, штавише, прихватио да пређе у римокатоличанство, да би као Август II заузео пољски престо. У новој улози, обећао је да ће и даље ратовати против Турака, и Пољској прикључити Влашку и Молдавију. У Бечу је било јасно да су таква обећања само церемонијална, али је изнад свега било важно да се оконча низ забрињавајућих пораза који су се, између осталог, приписивали неспособности саксонског кнеза.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 130-131.