„Његов повод био је смештен на европску периферију, јер се у суштини радило о томе да ли ће Османско царство пасти под руску протекцију или га треба одржати као стратешки тампон, гарант повезаности са Индијом (Суецки канал још није постојао) и с простором економске експанзије Велике Британије. У суштини, Кримски рат представљао је сукоб двеју главних сила тог времена које су имале снажне интересе у Азији. Његов ток и исход показали су војну слабост обе главне стране, Русије и Британије. Заосталост Руског царства постала је очигледна, али се отворио и простор за снажне сумње у супериорност Велике Британије као наводно једине светске силе. У сваком случају, пролеће 1854. године, када је почео рат између Руског царства, с једне стране, и Енглеске и Француске, с друге стране, означава дубок рез у међународној историји 19. века. Први пут након 1815. године рат је био прихваћен до те мере да се заиста и догодио.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 490.

Одмах после револуције 1848. године, у време реакције две су силе испољиле изузетан интерес за источно питање. Реч је о Аустрији и Русији. До темеља потресена револуцијом, Хабзбуршка монархија је од тада осетила опасност и од устанка јужнословенских балканских народа. За њу је стога императив било спречавање могућности повезивања тих ослободилачких покрета против Османског царства. Отуда и страх од руско-турских сукоба. Зато је аустријска источна политика била усмерена на очување постојећег стања и стабилности Османског царства.

Са друге стране, Руском царству се чинило да је Западна Европа исцрпљена и неспремна да брани Османско царство и да то треба искористити за решавање источног питања у корист Русије. Сматрали су да су Француска и Аустрија изморене догађајима после револуције, те се као једини могући противник видела Енглеска, али се рачунало да ни она не би срљала без савезника. Покушало се споразумети са њом. Договора Русије и Енглеске око Османског царства није било, али је Русија закључила да Енглеска неће интервенисати.

„За цара Николаја био је то крсташки рат за одбрану балканских хришћана, јуриш на револуционарну доктрину наполеонске Француске, а када се отворио кримски фронт одбрана свете руске земље. На несрећу, царев верски занос није био у складу са способностима његових војних команданата нити армије у целини.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 364.

„Повод за акцију Руси су нашли у питању права над светим местима у Палестини. То је право било одавно спорно: око њега су се, као око питања духовног и моралног престижа, бориле хришћанске државе и цркве, нарочито француска као католичка, и Русија као православна. Поставши 1852. године цар, Наполеон III желео је неки брз спољнополитички успех, па је навалио на Порту да призна Французима право заштите хришћанских светиња у Палестини. Ова је то прихватила. Сад су свом жестином скочили Руси, не толико због самих светих места колико да би ово питање искористили за изазивање сукоба са Турском. У том циљу руски цар је маја 1853. године у Цариград упутио свог ађутанта, кнеза Мењшикова, с ултимативним захтевом, сад више не само о протекторату Русије над светим местима већ над свим православним хришћанима Османске империје. Велика Британија и Француска су се отворено успротивиле овом руском захтеву, док су му Аустрија и Пруска ускратиле подршку. То окуражи Порту да одбије ултиматум Мењшикова, Русија на то, у јулу 1853. године, посла трупе да окупирају Влашку и Молдавију.

Сад је Порта (септембра) упутила Русији ултиматум да одмах евакуише ове кнежевине, а кад је ова то одбила, онда јој октобра 1853. године објави рат и одмах отпоче операције на Дунаву и на Кавказу. Руси одбише прве турске нападе, а онда им нанесоше разоран удар на Црном мору. Флота вицеадмирала Нахимова успе да потпуно уништи турску црноморску флоту, укотвљену у луци Синопа. Слом Турске био је на видику. Зато остале велике силе под хитно сазваше у Бечу конференцију, на којој 5. децембра 1853. године усвојише изјаву да руско-турски рат не може донети било какве територијалне промене на Истоку. Русија није могла да прихвати овакав закључак и отворено га је одбацила. На то су јој Велика Британија и Француска у априлу 1854. године објавиле рат и одмах су прискочиле јаким снагама да бране опстанак и интегритет Турске. Тиме је руско-турски рат претворен у европски.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 272-273.

Русија је онда наде полагала на Аустрију, која се показала незахвалном за помоћ Русије у гушењу револуције 1848/9. године и заузела је према Русији крајње претеће држање. Русија је била приморана да повуче трупе из Влашке и Молдавије, а тамо су ушли Аустријанци, бар привремено. Они пак нису смели да прихвате понуду Наполеона III да објаве рат Русији и трајно задрже ове две румунске кнежевине. Аустрија и Пруска сагласиле су се са англо-француским ратним циљевима:

1. укида се руски протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом и замењује се европским,
2. обезбеђује се слободна пловидба Дунавом;
3. Русија ће на Црном мору бити разоружана;
4. над судбином хришћана у Османском царству бринуће убудуће све велике европске силе „не кршећи суверенитет султанових права“.

После овога су европски савезници у рату решили да оружјем приморају Русију на прихватање овог програма. Њима се неочекивано 1855. године придружила и Краљевина Сардинија, што је био покушај њеног премијера Кавура да интернационализује и италијанско питање.

„Најважније операције у овом рату вођене су на пoлуострву Крим, на којем су се Енглези, Французи и Турци искрцали септембра 1854. године, пошто су претходно разбили руске трупе код Алме. Зато је читав рат и назван „Кримски“. Руси су се онда концентрисали на одбрану свог најјачег војно-поморског утврђења на Црном мору, града и луке Севастопољ.„

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 273.

Али ни изванредно пожртвовање и хероизам руских браниоца нису могли надокнадити техничку и материјалну инфериорност руске у односу на западне армије, која је у овом рату дошла до пуног изражаја. После 349 дана опсаде и крвавих борби Севастопољ се септембра 1855. године предао. За Русију је рат био изгубљен упркос успесима њене војске на споредном кавкаском бојишту.

„Британија и Француска жртвовале су много људских живота и новца на Криму како би сачувале Османско царство од руског напада.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 385.

Цар Александар II, који је ступио на престо након самоубиства свога оца Николаја I, марта 1855. године (шест месеци након пада Севастопоља), прихватио је мировне преговоре и конгрес великих сила о источном питању. Конгрес је одржан у Паризу 1856. године, а на њему су учествовали високи представници (министри спољних послова) Велике Британије, Француске, Аустрије, Русије, Пруске, Сардиније и Османског царства. Ово је било прво учешће Османског царства на једном конгресу велесила. Париским мировним уговором Османском царству је гарантован интегритет. Црно море је „неутрализовано“, што је значило разоружавање Руског и Османског царства.

„Ова обавеза је јако погодила интересе и самољубље Русије као велике силе и она ће у наредних 15 година уложити велике напоре да анулира ову одредбу Паришког уговора. Русији су нанети и други територијални и политички губици. Одузета јој је област Бесарабија и враћена Османском царству (у ствари, кнежевини Молдавији). Њени протекторати над Влашком, Молдавијом и Србијом, као и њено право заштите хришћана у Турској, замењени су колективном гаранцијом свих шест европских сила (отуда „гарантне силе“), што је за саме аутономне кнежевине било повољно решење. Паришки конгрес наложио је Аустрији да одмах после закључења мира евакуише своје трупе из Влашке и Молдавије. Тако је Паришки уговор уклонио сваку предност Русије у решавању Источног питања и створио на том подручју формалну равноправност свих сила.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 274.

На крају је Кримски рат добио неочекивани исход.

„Кримски рат је наводно вођен да би се очувале целовитост и независност Османског царства. Па ипак, непосредна последица рата било је уједињење молдавске и влашке кнежевине у аутономну краљевину Румунију.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 323.

Повратак Русије на Црно море

Руска спољна политика у Европи била је заокупљена, пре свега, једном мишљу: како се ослободити ограничавајућих и понижавајућих одредби Париског мира о Црном мору. Уместо директног удара и разарања Османске империје, политика Александра II и кнеза Горчакова, који је деценијама управљао царском дипломатијом, оријентисала се на дискретну и обазриву сарадњу са балканским државама и народима и њиховим националним покретима. Русија је настојала да активност тих покрета држи под контролом, како не би дозволила да је они пре времена или у неповољан час, увуку у конфликте са осталим силама.

Основни и непосредни циљ руске источне политике од краја 50-их година – одбацивање одредби Париског уговора о демилитаризацији Црног мора – могао је бити остварен тек 1870. године у време француско-пруског рата, када је то заокупљало остале велике силе. Русија је тада саопштила владама осталих европских сила потписница Париског уговора да више не признаје те, за њу спорне одредбе, а оне су, блокиране француско-пруским ратом, то морале признати. Да би спасиле форму наводног споразума, он је промењен на Конференцији великих сила 1871. године у Лондону.

1. Зашто је вођен Кримски рат?
2. Када је вођен Кримски рат и зашто баш тад?
3. Ко је учествовао у Кримском рату?
4. Који је био повод за Кримски рат?
5. Зашто је Русија очекивала подршку Аустрије?
6. Зашто су Руси поражени?
7. Зашто је рат назван Кримски?
8. Колико дуго су потрајале последице рата?
9. Зашто је рат био значајан за Србију?
10. Које су сличности и разлике Кримског рата и рата у којем Русија сада учествује?