„Романови, руска династија на власти, били су апсолутни суверени у сваком смислу. Били су државни и црквени поглавари, а у очима својих многобројних поданика били су полубожанства. Руска историја 19. века јесте историја петорице људи који су се смењивали на руском престолу.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 361.

1. Павле I (1796-1801)
2. Александар I (1801-1825)
3. Николај I (1825-1855)
   1. Војска
   2. Спољна политика
4. Александар II (1855-1881)
   1. Књижевност као одраз друштва
   2. Пољски устанак 1863-1864.
   3. Атентат на цара
   4. Источно питање
   5. Продаја територије Сједињеним Америчким Државама

Павле I (1796-1801)

Павле је био син царице Катарине II, али је она размишљала о томе да је наследи унук. Односи између њих никада нису били добри. Павле је веровао да је мајка намеравала да га убије, као што је убила његовог оца. Када му је мајка умрла, Павле је наредио да се посмртни остаци његовог оца преместе да буде сахрањен поред Катарине II, која је била наредила његово убиство.

„Противљење политици своје мајке Павле је испољио и у односу према сталежима, посебно према племству. Волео је да говори: „У Русији је племић само онај с ким ја разговарам, и то само док разговарам с њим“.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије, књига 2. Царска Русија (XVII – почетак XX века), Београд 2019, 211.

Имао је намеру да очисти руски двор и племство од „раскалашности и слободоумља“, за које је сматрао да су узели великог маха за време владавине његове мајке, и да их организује војнички – униформисано, дисциплиновано, уз оштре казне.

„У многим његовим поступцима тешко је наћи смисао. Његово деловање повремено је било крајње непредвидиво и нелогично. Руска политика је у том периоду потпуно одговарала личности императора – хировитог човека склоног мењању својих одлука, код кога су се срџба и милост лако смењивали и који је уз то био и веома сумњичав.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије, књига 2. Царска Русија (XVII – почетак XX века), Београд 2019, 209.

Још више него мајке, цар Павле се плашио револуције, чије су се идеје шириле из Француске, па је у страху од „јакобинске заразе“ владао апсолутистички.

„Павла је непрестано пратила и авет револуције. Због своје претеране подозривости, он је подривачки утицај револуционарних идеја видео чак и у модерној одећи, па је указом од 24. јануара 1797. забранио ношење округлих шешира, дугих панталона, ципела на пертлање и чизама изнад колена. Двеста драгона подељених у патроле обилазили су Петербург и хватали пролазнике, углавном припаднике високог друштва, чија одећа није била у складу с императоровим наређењем. Цепали су им капе, секли прслуке, а обућу заплењивали.

Установивши такав надзор над кројем одеће својих поданика, Павле је прешао на њихов начин размишљања. Указом од 27. фебруара 1797. увео је световну и црквену цензуру и наредио затварање приватних штампарија. Из речника су избачене речи „грађанин“, „клуб“, „друштво“.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије, књига 2. Царска Русија (XVII – почетак XX века), Београд 2019, 212-213.

Павле је био недоследан и у спољној политици.

„Својим полицајним режимом он је заморио високо друштво и официрски кор, а нарочито своју најближу околину, а донекле и целокупно становништво престонице. Био је не само окрутан полицајац са особинама полулуда човека, него још и човек загрејан неким нарочитим мистицизмом, сматрајући себе за намесника божјег на земљи играјући неку првосвештеничку улогу; то се између осталог видело и у томе што се он причестио приликом крунисања сам, а не из руку свештеника, што је направио себи неку врсту владичанског одела и што је себе у закону о престолонаслеђу год. 1797. прогласио ,,главом цркве.“ У том реду идеја Павле се примио за великог мајстора католичког Малтешког реда, што га је довело до сукоба са Француском, чији је војсковођа, Наполеон Бонапарте, заузео острво Малту.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 211.

„Врло чудан руски цар Павле I (који је ускоро задављен) потрошио је много своје енергије на француском опхођењу према малом острву Малте. Љут због Наполеоновог протеривања малтешких витезова, Павле је и сам постао велики мајстор, али када је Британија прогнала Французе са острва и одбила да га врати витезовима, Павле је повукао свој већ озваничен пристанак на савезништво с Британцима.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2021, 299.

У сукобу против револуционарне Француске основни центар ратних дејстава, у којима су учествовале руске снаге (1798-1799), постали су Средоземно море, Италија и Швајцарска. На почетку кампање руске трупе су у Низоземској страдале од лоше климе и лоше хране, али је флота на другом крају Европе имала више успеха. У јесен 1798. године, руска црноморска флота је упловила у Јадранско море, где је заједно са турском ескадром започела борбу против Француза. Руске трупе заузеле су Боку которску и утврђене градове Котор и Херцег Нови. У фебруару 1799. године руска војска је у Јонском мору ослободила Крф од Француза и окренула се Апенинском полуострву. Ослободили су Напуљ и пошли на Рим. Године 1799. руско-аустријска војска је однела низ победа над француском војском у северној Италији. Руси су имали успеха у борбама против Француза и у Швајцарској, али су доживели пораз код Циришког језера због недовољне помоћи аустријских савезника. То је разљутило цара Павла, који је отказао антифранцуски савезнички уговор са Аустријанцима и Енглезима (1800) и окренуо се Наполеону, који је тада постао први конзул. Спремао се рат Русије против Енглеске.

Царева промена спољнополитичког курса није доживљена благонаклоно, јер су руски трговци највише извозили у Енглеску. У заверу против омраженог тиранина били су умешани, односно са њоме упознати, царева жена, оба старија сина, војни гувернер престонице и шеф тајне полиције. Завереници су чак успели да добију од престолонаследника писмени пристанак за збацивање са власти и протеривање из земље његовог оца.

„У међувремену дошло је до отвореног рата између Русије и Енглеске, у ком је руско јавно мњење уколико га је било, симпатисало Енглезима против свога владара омраженог ,,тирана“, тим пре што је од рата са Енглеском, без икакве потребе и могућне накнаде страдала руска привреда. Завереници предухитрише Павла и у ноћи између 11. и 12. марта 1801. провалише у царев замак и затражише од уплашеног Павла да се сместа одрекне престола. Павле одмах пристаде на то. Али у тај тренутак зачу се нека ларма у суседној соби; то су придолазили нови завереници. Они који су већ били у царевој спаваћој соби, помислише да то трче војници да спасу цара и похиташе да Павла удаве официрском ешарпом. На то дође царска породица; престолонаследник је чекао резултат у другој соби, а удова Павлова, крај његова измрцвареног леша, ступила је у препирку са официрима, тражећи да њу, као Катарину II, прогласе за царицу владарку. Завереници су међутим одушевљено поздравили престолонаследника Александра.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 212-213.

Александар I (1801-1825)

Идеје епохе просветитељства доста су утицале на владавину Александра I, који је тежио модернизацији. Основна маса племства била је настројена врло конзервативно. Она је тежила да сачува своје привилегије и пре свега, готово безграничну власт над кметовима. Слој просвећеног племства, у коме је Александар I видео подршку својих реформаторских покушаја, био је врло танак. Сваки покрет цара могао је да изазове нови преврат. У социјално-економској области, цар је могао да спроведе само скромне измене. Либералне реформе су на крају доживеле велики неуспех.

У спољној политици цар Александар се вратио савезништву са Енглеском и Аустријом, што је Русију поново увукло у сукоб са Наполеоновом Француском. У аустријско-руском поразу од Наполеона код Аустерлица (Славкова код Брна) 1805. године цар Александар се једва спасио. Следеће 1806. године руска војска је закаснила на битку код Јене и Ауерштата, па је Наполеон сасвим уништио пруску војску. Руска војска се добро држала у каснијим сукобима, али је у зиму 1806/7. страдала по блату и снеговима Источне Пруске и Пољске. Након тешког пораза код Фридланда, јуна 1807. године, Александар се састао са Наполеоном у Тилзиту, где је потписан мир којим је Русија била приморана да пристане на прекид дипломатских и трговачких веза са Енглеском, територијалне губитке савезнице Пруске и делимично обнављање Пољске (Варшавско војводство).

Почетком 1808. године Русија је заратила против Шведске. По миру из септембра 1809. године, Русији је прикључена Финска (која је добила широку аутономију), као и Аландска острва.

„Занимљиво је да су фински сељаци водили огорчену борбу са руским одредима, док су шведско грађанство и племство били у већини за придружење Русији.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 229.

Још 1806. године почео је и руско-турски рат, који ће бити значајан за Србе. Коначно је овај сукоб завршен склапањем мира у Букурешту (28. маја 1812). Русија је добила Бесарабију и део Црноморске обале Кавказа. Континентална блокада Енглеске доста је утицала на саму Русију и њену привреду. Руски цар је добицима на Црном мору уклонио одређене одредбе блокаде, што је раздражило Наполеона. Русија је такође тежила спровођењу самосталне линије у међународним пословима, практично отказавши помоћ Француској у рату са Аустријом (1809).

„Русија је такође објавила Аустрији рат, али су Руске и аустријске трупе на сваки начин избегавале сукоб, и нису измениле ни једног куршума. Шта више, руски генерали и официри нису крили своје симпатије према Аустријанцима. Битка код Ваграма решила је и тај рат у корист Наполеона. По Бечком миру Аустрија је била јако окрњена. Словеначки и велики део хрватских крајева уступљени су Француској и заједно са Далмацијом и укинутом Дубровачком Републиком састављали су Наполеонову Илирску Краљевину.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 229.

Припреме за рат са Русијом, Наполеон је почео још почетком 1811. године. Претходно је Наполеон неуспешно затражио руку Александрове сестре Ане. Наполеонова армија је представљала огромну силу од скоро пола милиона људи. Руска војска на западној граници бројала је око 240.000 људи. Поход француске армије на Русију почео је 12. јуна 1812. године. Руска војска је вешто избегавала одлучну битку. Наполеонова војска је полако губила борбени полет приближавајући се Москви. Напредовање Француза изазвало је у целој земљи огромно патриотско одушевљење, које је захватило готово све слојеве друштва. За главнокомандујућег цар је поставио генерала Кутузова. Код села Бородина, на око 100 километара од Москве, 26. августа 1812. године одиграла се огромна битка. Бородинска битка је постала један од најзначајнијих догађаја руске историје.

„У литератури се срећу најразличитији подаци о губицима двеју страна, а и питање победника је остало спорно. Што се тога тиче, треба рећи да ниједна страна није остварила задатак који је себи поставила. Наполеон није уништио руску војску, а Кутузов није одбранио Москву. Ипак, огромни напори француске војске на крају су се показали као јалови. Бородино је Наполеону донело горко разочарање. Исход те битке уопште није личио на Аустерлиц, Јену или Фридланд. Исцрпљена француска армија није имала снаге да гони непријатеља. Руска армија која је ратовала на својој територији могла је у кратком року да попуни своје редове.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије II, Београд 2019, 259.

Руска војска је и даље била спремна на борбу, али Кутузов није био спреман да ризикује. На седници војног савета донета је одлука да се Москва остави непријатељу. Француска војска је 2. септембра 1812. године ушла у древну руску престоницу. Скоро сви житељи града су пошли са војском. Борба са непријатељем је добила општенародни карактер. Москву су захватили пожари, које су подметали локални становници, не желећи да оставе своје ствари непријатељу.

„Наполеон је мислио да пад Москве означава крај рата. Упорно је очекивао мировну понуду од руског императора. Не дочекавши руске изасланике, Наполеон је 20. септембра 1812. написао писмо Александру І с понудом за склапање мира. Није добио одговор. Сва следећа Наполеонова писма такође су остала без одговора. Руски император био је непопустљив. У таквим околностима боравак француске војске у разореној Москви био је не само бескористан већ и опасан. Французи су имали озбиљних проблема у обезбеђивању хране за људе и коње. После тридесет шест дана, Наполеон је 19. октобра 1812. издао наређење за повлачење из спаљене и опљачкане Москве. Из Москве се повукла војска с више од 100.000 људи, потпуно способна за борбу и натоварена опљачканим драгоценостима. Пред одлазак Наполеон је наредио да Кремљ буде дигнут у ваздух. Срећом, киша која је почела и храброст становника Москве који су пресекли запаљене фитиље, спасли су древни споменик од уништења. Страдали су само звоник Ивана Великог и Николска кула.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије II, Београд 2019, 260-261.

Наполеон је донео одлуку да његова војска (међу којом су били и српски граничари, које је Наполеон регрутовао из Илирских провинција) напусти Москву. Руска војска је 1. јануара 1813. године ступила на тло Варшавског војводства и Пруске. У октобру 1813. године код Лајпцига се одиграла Битка народа, у којој је Наполеон, оставши без савезника, доживео пораз и био приморан на повлачење. Ратна дејства су се пренела на територију Француске. Наполеон се одрекао престола и прогнан је на острво Елбу.

„Улазак цара Александра у Париз био је врхунац његове славе и моћи. Он је био као нека врста арбитра међународне ситуације. Њему највише имају да благодаре Бурбони, што су поново дошли на француски престо.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 239.

У последњој фази борбе против Наполеона, након његовог неуспелог похода на Москву и по повратку са Елбе, Александар се показао као његов најодлучнији противник. У периоду владавине Александра I, који је наступио након пораза Наполеонове Француске, у унутрашњој политици враћају се стари конзервативни принципи. Александар I је постепено напустио своја либерална начела, карактеристична за први период његове владавине. У Русији се успоставља жестоки полицијски режим. Године 1815. донет је акт о припајању дела Пољске Русији, сагласно одредбама Бечког конгреса. Ова територија је добила одређену аутономију.

„У Русији, у свом прогласу на народ, на нову годину 1816., Александар I је изјављивао, шаљући народу свој царски поздрав и тврдећи да су заслуге народа у прошлом тешком рату неизмерне, да ће их Бог наградити за њихове жртве. У преводу на обичан језик ова свечана изјава значила је да ће у Русији остати неокрњен царски апсолутизам, бирократско полицајно уређење и кметска зависност сељака.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 241.

Као реакција на царево самодржавље јављају се бројна тајна војна револуционарна удружења, формирана на делима западноевропских филозофа просветитеља (Волтера, Дидроа, Монтескјеа), као и догађајима француске грађанске револуције, чије идеје су Русијом раширили војници по повратку из Француске, након ратова против Наполеона. Оружани устанак је убрзала смрт цара Александра I, који је неочекивано умро 1825. године. Буна против царске власти није успела, законити наследник Константин се одрекао престола, а престо је тада прешао у руке другог брата покојног императора – Николаја.

Николај I (1825-1855)

„Доста млад (није још имао 30 година) и недовољно искусан, ступио је цар Николај I на престо, „окаљан крвљу поданика“ (израз самог цара у писму царевићу Константину). Трагедија Децембарске буне учинила је веома дубок утисак на цара; она гa је лично јако уплашила, уневши мучан елеменат страха у његов живот и његову политику, па гa је утврдила у његовој готово слепој привржености начелима конзерватизма и војне дисциплине.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 251.

Због учешћа у буни децембра 1825. године петорица главних вођа су живот завршили на вешалима. Претходно је врховни суд оптужене, које није ни видео, осудио на страшне казне, али је цар био милостив, па им је казну смрћу черечењем на четири дела „ублажио“ неком другом казном „при којој се не просипа крв осуђених“. Преосталих 120 учесника буне – Декабриста („Децембриста“) је већином послато на робију.

„Николај није био образован нити склон лагодном животу, већ је своју снагу попео из хладнокрвног осећања обавезе. Сматрао је да је његова дужност према Русији да спречи да се идеје из 1789. прошире у земљи која је била још мање спремна за њих него што је била Француска. Најупечатљивија одлика његове владавине била је потпуно укидање слободе изражавања. Николај је 1826. поново увео тајну полицију коју је Александар І био укинуо.

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 362.

У сталном страху од револуције у Русији, император је посебну пажњу посветио коначном учвршћењу репресивног апарата.

„За време знамените велеиздајничке парнице против Децембриста (учесника у децембарској побуни) он је долазио у непосредан додир са већином оптужених; и десила се нека врста чуда: оптужени и усмено и писмено изложили су цару, своме главном тужиоцу, потпуно искрено своје мишљење о стању државе и о мерама, које треба предузети да се жалосно стање поправи. Цар је наредио, да шеф канцеларије истражне комисије, потоњи сенатор, Боровков, направи извод из записника саслушања тих „злочинаца“, из њихових пројеката и писмених исказа. Тако је постао један докуменат, који је после код цара стално лежао на столу, а у ком је дата свестрана, и то поразна, критика државног и друштвеног уређења Русије двадесетих година XIX века. Ову критику и уопште импресије, добијене од процеса, цар је употребио за рад на реформама. Али овај је рад спроводио чисто бирократски, у толикој тајности, да нису чак понекад ни сами министри знали; онда невероватно споро и са сталним страхом да некаква најскромнија, најситнија реформа не изазове „лажна умовања“, штетне разговоре, неред и буну. Требало је вршити реформе, али тако да их нико не би приметио и да би поступне и готово неосетљиве промене што мање мењале постојећи ред.“ 

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 251-252.

Цар Николај је био посвећен владарском послу управљања државом. Недостатак образовања је попуњавао разноврсним и обилатим читањем, много времена је проводио проучавајући питања која су му долазила на дневни ред, али је ту посвећеност потрошио узалуд, покушавајући да одржи труо друштвени систем.

„Како је у својој борби са напретком времена немилице спутавао слободну мисао и сурово гонио независне људе, он је постао омражен код свију напредних људи у Русији и ван ње.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 253.

Од највеће друштвене важности било је питање кметске зависности. Став цара Николе по том питању био је у складу са целокупном његовом делатношћу.

„Нема сумње да кметска зависност у садашњем њеном стању јесте и код нас зло осетно за све и очигледно, али дирати у њ сада, значило би учинити нешто још много горе“.

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 255.

Пажња је посвећења и образовању, за које се пазило да не постане сувише приступачно за шире кругове становништва. Универзитети и гимназије су били намењени само за децу племића и чиновника. Нарочито велика пажња посвећена је универзитетима, који су сматрани расадником слободоумља. Они су лишени многих права и унутрашње самосталности. Министарство просвете од 1833. године покреће једну акцију, која је требала да изведе замену иностраних кадрова на руским универзитетима домаћим кадровима, управо оним школованим у иностранству.

Готово сви руски писци тог доба били су против режима.

„Пушкин је стално ометан у раду, он је прогањан и злостављан, док није пао жртвом салонске интриге; Љермонтов, који је на ту интригу и на смрт свог великог песничког друга испевао песму пуну гнева и срџбе, био је ради те песме протеран на Кавказ где је нашао прерану смрт. […]

Гогоља су шиканирали, и он је тек неке од својих списа могао да штампа, а „Ревизор“ се могао приказивати само на личну интервенцију цареву. Живот у Русији изгледао је и конзервативцу Гогољу толико одвратан да се осетио морално принуђен да побегне из Русије. […]

Достојевског, и његову дружину на челу са талентованим Махајлом Буташевићем-Петрашевским осудили су на смрт, одвели на губилиште, и отуда послали на вишегодишњу робију у тешким оковима ни због каквих дела, већ једино због разговора и читања књига забрањених од владе и планова о ослобођењу сељака, о слободи штампе…“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 257-258.

Војска

„Најсуровија институција суровог режима Николаја била је она на коју је цар био највише поносан – војска. Убоги сељаци који су били насилно мобилисани морали су да служе двадесет пет година. Александар II смањио је период служења војске на шеснаест, а затим на петнаест година. Руска војска била је веома бројна према мерилима 19. века. Пред избијање Кримског рата имала је око милион и по људи, а на војне потребе одлазило је око 40 одсто националног дохотка. Регрутација је обављана у неправилним временским размацима на веома примитиван начин, тако што су кметови приморавани да иду у војску. Сеоске општине обично су могле да одлуче који кметови ће бити послати, а одлука је обично доношена бацањем коцке. Понекад би се умешали земљопоседници како би одлучили кога ће од својих личних кметова послати у војску. Земљопоседници су могли да запрете кметовима слањем у војску и мимо званичног регрутовања војника. Страшна казна регрутовања на двадесет пет година обично се сматрала неком врстом смртне пресуде. Кметови би се ретко враћали у своје село. Њихове жене су могле да се преудају после три године. За време владавине цара Николаја ова војска сиромашних сељака сматрала се најпримитивнијом војском у Европи. Бичевање је било редовна појава понекад и хиљаду удараца дебелом брезовом шибом. Оно се често завршавало и смрћу кажњеног. Унапређење војне службе било је можда најизразитији хумани допринос владавине Александра ІІ.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 378-379.

Спољна политика

„За време владавине Николаја I царска Русија достигла је врхунац своје моћи. За време његовог брата и претходника Александрандра I, победом над Наполеоном, Русија је обезбедила угледно место на европској политичкој сцени. У доба владавине Николаја руска надмоћ у Централној Европи била је велика, а то је остварио преко својих повереника и својим утицајем на немачке кнежеве. После импресивне интервенције у Угарској 1849. па све до избијања Кримског рата 1854. Николај је без сумње био најмоћнији човек у Европи. Тек када су две најбогатије нације, Британија и Француска, закључиле савез руска војска је побеђена на Криму, а руски утицај потиснут из Средње Европе и Балкана.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 361.

Цар је покушавао да се избори са проблемом револуције не само на унутрашњем, већ и на међународном плану. Он се чврсто придржавао принципа легитимизма, идеала Свете алијансе. Настојао је да „подржава власт свуда где она постоји, да је помаже тамо, где она опада, да је брани тамо, где је отворено нападају.“ Револуције у Француској и Белгији биле су доказ рушења поретка договореног на Бечком конгресу. 

Устанак у Пољској је избио у новембру 1830. године и у првом налету је био успешан. Руска армија се повукла из Варшаве, а објављена је и пољска независност и уједињење са Литванијом. Револуционаре је водио кнез Чарториски. Међутим, марта 1831. године пољске снаге су поражене, а руска војска је сурово угушила побуну заузимањем Варшаве и прогоном бројних затвореника у Сибир.

Револуција 1848. године донела је нове промене. Скоро цела Европа била је захваћена револуционарним жаром, који се јасно приближавао Русији. Борба Мађара против Аустрије поставила је питање опстанка Хабзбурга. Аустрија је затражила помоћ од Русије и руска армија је у Мађарској угушила револуцију, победом код Вилагоша.

„Ту акцију руски император није сматрао само спасавањем Аустрије, већ и одлучујућим ударцем против свих снага које представљају револуционарни покрет. […]

После тих догађаја руски утицај у Европи јако је порастао. To je изазвало негативну реакцију европских држава и почеле су да се окупљају у антируски савез.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије II, Београд 2019, 323.

У центру пажње Николаја I било је Источно питање. Он је и ступио на престо у моменту када је Источна криза, изазвана грчким устанком, достигла озбиљне размере. Године 1827. Енглеска, Русија и Аустрија су закључиле конвенцију о Грчкој, давши османској влади ултиматум да прекине са војним операцијама и да Грчкој аутономију. Након одбијања од стране Османског царства, енглеско-руска флота је поразила турску флоту код Наварина (1827). Годину дана касније (1828) почео је руско-турски рат. Руска војска се у снажном продору нашла на 60 километара од турске престонице. Догађаји на Кавказу су се такође одвијали повољно по Русију. Миром у Једрену (1829) Русија је добила делту Дунава и део територија на Кавказу. Овај мир је такође био важан за балканске народе, јер је Турска дала аутономију дунавским кнежевинама (Влашкој и Молдавији), Србији и Грчкој, која је ускоро стекла независност. Велики успех Николаја I био је и договор са султаном 1833. године у Ункјар-Искелесију, којим се Русија обавезала на војну помоћ Османском царству против побуњеника из Египта Мехмеда Алије, али је добила право пловидбе преко мореуза Босфор и Дарданели. Овај договор је био закључен на осам година. Године 1841. све силе су потписале Дарданелски уговор, по коме су мореузи били трајно затворени за пролаз војних бродова у мирнодопским условима. 

Кримски рат (1853-1856)

Александар II (1855-1881)

Неуспех Кримског рата је убрзано ширио и учвршћивао свест о неопходности реформи. Александар II је био војнички образован, по политичком убеђењу конзервативац. Међутим, реално је схватао да је дошло време за реформе. Иако је интимно био против реформи, цар је схватао да се оне не могу избећи, за шта му је отрежњење представљао Кримски удар. А кад је већ тако, онда је боље да се оне изведу у организацији и под контролом саме државе и уз давање народу само онога што се доиста мора, него дочекати да се спроведе револуција која може разорити све. Већ на наговештај реформи, руска аристократија поделила се на конзервативну већину и либералну мањину. Ове поделе захватиле су и кругове владе и двора. Док се међу тим струјама водила расправа цар се дефинитивно определио за реформу.

Цар Александра II је 1861. потписао законски акт под називом Уредба о ослобођењу сељака од кметовске зависности.  Кметство је у Русији опстало знатно дуже него у било којој другој европској земљи. Средином 19. века ¾ становништва Русије били су сељаци. Овом реформом интереси племства били су заштићени. Изгубио је само право располагања личношћу кмета и његове породице. Кметови су добили право да напусте поседе, слободу стицања и трговине имовином, као и да се баве другим занимањима. Међутим, овом царском уредбом племићи су проглашени власницима све земље коју су кметови обрађивали.

„За ону једну трећину земље коју је морало да уступи сељаштву племство је имало да добије високу накнаду у новцу. Па и то није било све. Држава је приступила још једној интервенцији у корист племства. Будући, наиме, да огромна већина сељака није имала новца да исплати откуп, у помоћ му је прискочила држава. Она је сама обештетила племиће са 80% суме за откуп, док је на сељака пало оних преосталих 20%. Али, сељаштво је стекло обавезу да у 49 годишњих рата врати држави новац исплаћен племству. И управо то враћање „позајмице“ висило је као сињи камен о врату руског сељаштва близу пола века, све док му преостали „дуг“, у току револуције 1905-1907. године не буде отписан. До тада сељаци ће држави исплатити 2 милијарде рубаља, а остаће јој „дужни“ још око пола милијарде.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 401.

Захваљујући овако спроведеној ликвидацији феудализма и аграрној реформи у Русији племство је и даље остало најмоћнија друштвена групација у држави. Његова снага се међутим топила и углед опадао, иако су и даље припадници племства држали најзначајнија места у високој државној администрацији, војсци и дипломатији. Своју моћ племство је и даље заснивало на огромном земљопоседу, али се тај посед смањивао. Не успевајући да организује рентабилну производњу и да се избави из дугова и финансијских невоља, део племства је распродавао земљу, и непродуктивно трошио новац.

Племство се након ове реформе нашло у паници, у ишчекивању буне, али је сељаштво остало мирно, ћутке прихватајући реформе, којима у суштини нису били задовољни, иако су спроведене начелно у њиховом интересу.

„у души сељаци сматрају да они уопште не би требали ништа да плате, јер су они прави власници земље, те да је уопште постојање спахилука голема неправда. Властелински двор постао је за њих символ понижења. Господска ораница, шума, ливада и пашњак, у свему том виде они од њих одузето добро, Које је њима од преке потребе, а које уопште не припада тим племенитим бадаваџијама. Све то треба натраг освојити за сељака. При том су они монархисти до дна душе, — у њима живи идеал великог, православног, самодржавног Цара, њихова господара, њихова оца. Цар-баћушка преварен је и заробљен од племства.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 280-281.

Реформе су изведене и у области државне управе, судства и образовања. Уведена је локална самоуправа. Самоуправне скупштине биране су на основу врло ограниченог изборног система, замишљеног тако да се обезбеди превласт племства по окрузима и богатог грађанства по градовима. Највећи део становништва није уопште гласао. У судовима су уведени расправа, порота, јавност судског процеса и могућност адвокатског заступања странака у спору. Тиме се руско судство приближило модерном западноевропском правосуђу. У многоме је повећан број основних школа. Године 1864. донет је нови закон о гимназијама, којима је демократизован политика уписа у ове елитне општеобразовне школе, отварајући њихова врата и грађанској и сељачкој омладини, а почињу да се уписују и женска деца. Број студената се нагло повећавао, а примане су и студенткиње. Универзитети постају расадници нове друштвене мисли. 

„Реформе спроведене 1860-и година ни приближно нису задовољавале напредну јавност Русије. Највеће разочарење у јавности изазвало је решење аграрног питања. (…) Покрети сељака и омладине, као и бруталне реакције власти на њих, створиле су услове за оживљавање завереничких подухвата противника режима. (…) Стални прогони не само да нису сломили покрет, већ су непрекидно повећавали борбеност његових припадника и спремност на најодлучнију акцију.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 404-406.

У таквим условима и расположењима настала је 1861-1862. године најпознатија и најутицајнија тајна револуционарна организација тог доба Земља и слобода.

„Незадовољство режимом постојало је и међу привилегованим друштвеним слојевима. Либералне идеје захватиле су и део племства. (…) Насупрот либералној, конзервативна аристократија, (…) напала је царске реформе са сасвим другог становишта: као превише радикалне и уперене против интереса племства.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 406.

Велики број интелектуалаца, којима је руска влада забранила посећивања универзитета, као и студенти завађени са полицијом, наставили су са интелектуалним делатностима у Европи, где су се окупљали у организацију вољну да спроведе револуцију у Русији. Те активности су дале садржину роману Зли дуси, Достојевског. Међутим, организација је откривена пре него што је постигла ишта значајније. Затим је влада позвала емигранте да се врате у отаџбину, забранивши им студирање у иностранству.

Организација Земља и слобода је обновљена 1876. године. Из ње се издвојило терористичко, наспрам пропагандистичког крила. Уследио је низ насилних акција и убистава. На цара је 13 пута покушан атентат. Неким чудом није био повређен све до последњег покушаја, након којег је подлегао последицама рањавања бомбом.

„Убиство цара није донело жељене резултате. Није избила револуција. Смрт „цара ослободиоца“ изазвала је жалост у народу, а руско либерално друштво није подржало терористе којима су се донедавно одушевљавали.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије II, Београд 2019, 362.

Књижевност као одраз друштва

Руска књижевност је блистала током седме и oсме деценије XIX века, за време владавине цара Александра II. Иван Тургењев (1818-1883) у својим романима од друге половине педесетих до друге половине седамдесетих је дао хронику социјалног и умног развитка Русије тог доба. У политичком погледу имао је схватање либералних западњака. У години у којој се Тургењев прославио збирком приповедака Ловчеви записи (1852), своју прву приповетку објавио је Лав Толстој (1828-1910).

„Реалистички роман доживео је врхунац у делу грофа Лава Толстоја (1828-1910). Цензура у Русији била је, заправо, подстрек за стварање великих романа, пошто су писци имали могућност да изразе политичке и друштвене идеје на начин који је изгледао мање револуционаран од непосредног новинарског изражавања. Тако je Николај Гогољ, професор историје који се посветио књижевности, могао да објавио изузетно оштру сатиру у роману Мртве душе 1842, док је Иван Тургењев могао отворено да се заложи за укидање кметства у делу Ловчеви записи (1847-1852), које ће утицати на цара Александра ІІ. Од недвосмислене друштвене критике у Толстојевим романима далеко је важнија психолошка проницљивост, као и велика стваралачка снага којом је далеко надмашио своје претходнике на пољу руског романа. Толстој, који је био племић и као официр учествовао у Кримском рату, а затим основао школу за децу и одрасле, био је дубоко заинтересован за друштвена превирања и недаће својих сународника. Та посвећеност друштвеним питањима, изражена врхунском књижевном вештином, довела је реалистичке романе Рат и мир (1866) и Ана Карењина (1877) до савршенства које је тешко превазићи.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 458-459.

У ово доба стварао је, уз Толстоја највећи руски романописац, Фјодор Достојевски (1822-1881), близак конзервативцима и славјанофилству, који је проблеме текуће политике највише обрадио у књизи Зли дуси.

„Толстојевог савременика Фјодора Достојевског (1821-1881) често су поредили са Толстојем. Док је Толстој био заокупљен друштвеним проблемима свог доба. Достојевски је био трагична жртва суровости царског режима, а његова уметност произашла је из његове сопствене патње. Био је осуђен на смрт 1849. због повезаности са револуционарним круговима из Санкт Петербурга, а помилован је у последњем часу, када је већ доживео душевни слом. Прогонство у Сибир, живот у изгнанству и епилепсија били су тужни епилог његовог страдања. Услед тога његови најбољи романи Злочин и казна (1866), Идиот (1868) и Браћа Карамазови (1880) носе снажнији лични печат ствараоца од романа било ког писца тог периода.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 459.

Пољски устанак 1863-1864.

„Ако 1863. године није дошло до револуције у Русији, како је очекивала „Земља и слобода“, револуционарни покрет избио је у руским деловима Пољске. Његови таласи запљуснуће и Литванију и Белорусију, а оставиће видне трагове и у унутрашњој и спољној политици Русије.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 407.

Развој индустрије, трговине и саобраћаја каснио је у руским (и аустријским) деловима Пољске, у односу на пруске.

„Године 1860. У Варшави су одржане јавне манифестације. Национални покрет се почео организовати. Његови припадници грађанског и племићког порекла упутили су цару Александру II захтев за решавање сељачког питања и увођење самоуправе у градовима. Цар је одбио ове захтеве, а у Пољској је врење постало све живље.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 407-408.

Национални покрет се почео делити на два крила: умерене „беле“ и радикалне „црвене“. Паралелно са националним снажно се подизао и аграрни покрет. Тако је Пољска почетком 60-их година захваћена општим врењем – националним и социјалним.

„Покренут преурањено, пре завршених припрема и без довољно наоружања и друге најнужније опреме, устанак није постигао очекивани почетни замах. Устаници нису успели да овладају ниједним већим градом. Бели нису подржали устанак, а што је најважније, није му се масовно одазвало ни сељаштво. За њега никакав национални покрет који му не нуди земљу није био довољно привлачан. Сељаци, међутим, нису остали пасивни. Они су водили свој властити, стихијски и неорганизовани антиплемићки рат. Захваљујући томе, уместо сарадње, долазило је, нарочито у Литванији и Белорусији, до обрачуна између сељачких и устаничких одреда, који су слабили и социјални, и национални покрет. Пошто је сељачки покрет надјачавао национални и пошто се појавила могућност да црвени попусте пред сељаштвом и радикализују свој програм како би задобили његову подршку, бели су решили да се умешају у догађаје и спрече прерастање ових покрета у аграрно-националну револуцију. Они су одмах кренули на преузимање вођства покрета и његово усмеравање у правцу само националне борбе. (…)

Ако је и поведен организованије и боље, ако је и постао масовнији и политички осмишљенији, пољски национални покрет још увек није испољавао довољно енергије и одлучности у вођењу рата. Његово либерално вођство из редова белих исувише се уздало у спољну интервенцију и помоћ подршку великих европских сила (Француске и Велике Британије) програму стварања независне Краљевине Пољске. Та интервенција, међутим, није стизала.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 409-410.

Са друге стране, цар Александар II је предузео кораке да одвоји сељаке од устаника. Марта 1864. године објавио је указ о претварању сељака у сопственике земље коју су обрађивали и замењивање откупа земљишним порезом. Племићима је признато право на обештећење, али од државе, а да ли ће га и кад ће га добити, зависило је и од њиховог држања према устанку. Услед тога, устанак је у пролеће 1864. године почео да се гаси, напуштен и од племства и од сељаштва.

Репресалије су сурово погодиле све учеснике устанка који нису успели да се дохвате иностранства. Национално угњетавање Пољске појачано је. Спроведене су многе мере русификације. На мети нису били само Пољаци, него и католици, унијати и украјински језик. Сви су, упркос томе, опстали.

Атентат на цара

„Попуштања политичких напетости које је подстакао Александар, које су биле довеле до жестоке револуције у Пољској, у Русији су изазвале велику интелектуалну узнемиреност, студентске немире, оснивање револуционарних друштава и довеле до атентата на Александра. После 1866. било је неколико неуспелих атентата на цара. После пропасти ненасилних социјалистичких покрета седамдесете године су биле обележене тероризмом. Организација „Народна воља“ специјализовала се за атентате. У марту 1881. испунили су своју највећу амбицију убивши самог цара. Бомба је бачена на Александрове кочије док се враћао у Зимски дворац после војне параде у Санкт Петербургу. Убијен је један војник из пратње и трговачки шегрт који се затекао на лицу места. Александар је храбро, али несмотрено, изашао из кочије да види ко је бацио бомбу и ко је убијен. После неколико тренутака пољски студент, члан организације „Народна воља“, бацио је другу бомбу која је убила цара. Његова владавина започела је са великим надама, а завршила се узалудном трагедијом.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 369.

Источно питање

Енглеско усмеравање Русије на Балкан и словенска солидарност

Продаја територије Сједињеним Америчким Државама

„Поседи Русије у Америци (полуострво Аљаска), којом је Русија владала преко нарочитог руско-америчког друштва, почев од 1822., били су 1867. продати Североамеричкој Унији.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 298.

Русија је у 19. веку поседовала територију на три континента. Аљаску у Америци је било тешко да брани од суседне велике Британије, која је поседовала Канаду. Стога је, политички изолована и финансијски исцрпљена након Кримског рата, Аљаску продала Сједињеним Америчким Државама. Испоставило се за премале паре, нарочито када су ту откривени нафта и гас. Аљаска је данас највећа држава Сједињених Америчких Држава.

1. Чега се цар Павле плашио више него мајке?
2. Зашто се цар Павле плашио мајке?
3. Шта су радили Руси у Јадранском мору и када је то било?
4. Откуд Срби у Наполеоновом походу на Русију?
5. Којом тактиком су се Руси одбранили од Наполеона?
6. Који је највећи добитак Русије у ратовању са Наполеоном?
7. Револуцију у којој држави је угушила руска војска победом код Вилагоша?
8. Власт које династије су тада спасили?
9. Како су руско и британско царство били суседне државе у 19. веку?
10. Зашто је Русија продала Аљаску Американцима?
11. Кога је „ослободилац“ био руски цар Александар II?
12. Упореди на које начине је руски цар укинуо феудализам у Русији и Пољској.
13. Упореди руске цареве у 19. веку у погледу тога какав су имали однос према реформама и како су окончане њихове владавине.