1. Под енглеском влашћу
2. Глад
3. Независност

Под енглеском влашћу

Први краљ Енглеске који је успео да завлада Ирском, захваљујући међусобној борби ирских краљевства, био је Хенри II (1154-1189) из династије Плантагенет, који је то постигао 1171. године. Међутим, побуна Ираца је смањила територију под његовом влашћу. Целим ирским острвом успео је да завлада краљ Хенри VIII из династије Тјудора, који је био први енглески краљ који је узео и титулу краља Ирске. Исти краљ је највећи траг оставио разлазом са католичком црквом, након чега је Енглеску од Ирске раздвајала и вера. Након гушења побуна католика из Ирске, владари Велике Британије и Ирске су реаговали насељавањем протестаната из Енглеске, како би се смањио проценат становништва заинтересован за нове побуне. То је спровођено за време владавина краљице Елизабете Тјудор у другој половини 16. века и краткотрајне енглеске републике, док је њоме владао Оливер Кромвел, средином 17. века.

„Католици су 1641. држали 59% земље, а 1688. 22%. До 1703. тај је проценат опао на 14%, а до 1778. на 5%. Укинути су католички службеници и земљопоседници, а Парламент је усвојио законе усмерене против католика. Католицима је законом из 1704. забрањено да слободно стичу и наслеђују земљу и имовину. Такође су изгубили право гласа и забрањено им је обављање свих политичких, војних и судских дужности, као и избор у Парламент. Закони су забрањивали мешане бракове, католичке школе и право католика на ношење оружја. Удео католика у укупном становништву није, међутим, опао с обзиром да је озбиљна репресија била само повремена, а не и стална, док је католичко свештенство, одевено у световну одећу и потајно служећи мисе, наставило с радом уз подршку снажне традиције усменог предања, емотивних веза с осећајем ирског националног идентитета, похађања илегалних школа, одређеног нивоа прећутног владиног пристанка и подршке делова католичке Европе.“

Jeremy Black, Povijest britanskih otoka, Zagreb 2004, 171. (цитат је прилагођен српском језику)

Крајем 18. века почело се и са уступцима незадовољним Ирцима, који нису престајали са побунама. Године 1782. британски парламент се одрекао права да доноси законе за Ирску. Законом о олакшицама из 1793. године укинут је највећи број ограничења и католицима је дато право гласа. Али, католици су и даље били ван парламента, судова и виших положаја у држави.

„Све бољи финансијски положај католика у другој половини века и поделе међу протестантима биле су важне за дуготрајан процес током којег су католици почели играти битнију улогу у политици и активнију у друштву. Коришћење ирског људства у рату против Француске такође је оснажило притиске за побољшање положаја католика. Забринутост утицајем Француске револуције навела је владу у Лондону да побољша њихов правни положај. Француска револуција била је радикализовала ирско незадовољство и створила је могућност да побуна добије и потпору споља.“

Jeremy Black, Povijest britanskih otoka, Zagreb 2004, 211. (цитат је прилагођен српском језику)

Након устанка из 1798. године показало се како протестантска доминација Ирску не може учинити стабилном. Ирска је постала део Уједињеног краљевства Велике Британије 1801. године, након закона о унији са Ирском 1800. године. Укинут је засебан ирски парламент, а Ирци су добили одређен број места у енглеском парламенту. Законом о цркви из 1829. године вероиспoвести су постављене у равноправан положај. До тада су само англиканци могли бити на државним функцијама. То се морало променити када је укинут ирски парламент и Ирци добили места у енглеском парламенту.

Ситуација у Ирској је постала проблематична шездесетих година деветнаестог века, након акција ирске терористичке организације. Са прекидањем њених активности енглеска власт је покушала отклањањем узрока таквих активности. Два су била основна проблема. Први црквени – јер је англиканска црква била државна и у Ирској, где је већина становништва била католичке вере, па су Ирци осим своје католичке морали да плаћају и англиканску цркву, којој је статус државне у Ирској укинут 1869. године. Други проблем је био што су енглески освајачи до тада слободне Ирце претворили у зависне сељаке на њиховим имањима. Дешавало се да због лоше жетве закупници нису били у стању уредно плаћати земљопоседницима закупнину, па су их ови терали са имања. Закуп ирским сељацима енглески земљопоседници су могли укинути кад год пожеле, што је промењено законом из 1870. године.

Ирци су захтевали допуну закона из 1870. године, а до тада је одбрану закупаца од самовоље спахија на себе преузела приватна организација под именом Аграрна лига. Према сваком спахији који би отерао закупца она је примењивала репресалије, укључујући и оне незаконите. Поред тога, Аграрна лига је измислила и једну нову меру, која је убрзо у целом свету постала позната под именом бојкот. Бојкотовати једног земљопоседника значило је потпуно га осамити, онако како су се у средњем веку губавци осамљивали. Назив потиче од имена агента једног земљопоседника, који се звао Бојкот и према коме је са великим успехом ова мера била примењивана. Бојкот није кажњаван законом.

Глад

„У Ирској, најсиромашнијем делу Уједињеног Краљевства, Велику глад од 1845. до 1849. изазвало је то што је подбацио принос кромпира. Биљке су биле заражене мистериозном гљивицом Phytophthora infectans. Труљење кромпира снашло је друштво у којем су сиромашнима недостајали одећа, место за живот и васпитање, али не онолико колико храна. Још и пре избијања глади, енглески посетиоци нису штедели речи у описима ирске беде. То је било неизбежно приликом доласка аристократе или грађанина из земље чији је просечан доходак био двоструко већи. Како би се очувала пропорција, ипак се мора имати у виду да се Ирска није налазила на европском зачељу. Њен реалан доходак по становнику 1840. године одговарао је дохотку који је у истом тренутку имала Финска, и који је 1870. имала Грчка, а Русија пак 1890 – или дохотку Заира око 1970. године.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 222.

Велика глад, нарочито у другој половини четрдесетих година деветнаестог века, након заразе кромпира, који је био основна животна намирница, изазвала је масовно исељавање Ираца, углавном у САД, али и у Велику Британију. Средином деветнаестог века рођени у Ирској чинили су четвртину одраслог становништва Глазгова (1851. године) и Ливерпула (1861. године). Од глади је преминуло 800 хиљада Ираца, а иселило се два до два и по милиона.

„Ирска је била европска земља коју је задесила најјача катастрофа XIX века, једини пример за негативан раст читаве једне нације у Европи. Велика ирска глад у периоду 1846-1852, која је уследила након веома брзог раста популације што је почео око 1780, прекинула је стари демографски образац. Глад, изазвана гљивичним обољењем кромпира, проузроковала је смрт најмање милион људи; то је био сваки осми становник Ирске. Емиграција, која је почела још раније, сада је попримила неслућене размере. Између 1847. и 1854. острво је годишње напуштало 200.000 људи. Током наредних деценија, број становника у Ирској опао је са 8.200.000 1841. на 4.500.000 1901. године. Томе је суштински допринела све каснија животна доб у којој се ступало у брак, што су подржавали свештенство и земљопоседници. У другој половини века, ирска привреда је доживела раст, што је суштински било последица емиграције. Као прво, порасле су реалне зараде земљорадника, као друго, Ирска је – попут нпр. Италије или јужне Кине – профитирала од слања финансијске помоћи. Стога су последице трагедије у неком погледу отклоњене након неколико деценија.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 144-145.

Претпоставља се да је гљивица која је изазвала катастрофу стигла из Јужне Америке преко ђубрива. Несрећа Ираца је изазвала саосећање и подршку. Помоћ је послало чак и племе Чокто Индијанаца из Оклахоме. Да је било веће помоћи државе на самом почетку кризе катастрофа би вероватно била избегнута, као приликом глади из 1822. године. Могла је држава да купи жито из САД, где је 1846. године (за разлику од Европе) забележена рекордна жетва. Међутим, тада владајућа идеологија британских власти је била против уплитања у тржишне односе да се не би нанела штета земљопоседницима и трговини. Утицајно је било и размишљање да слом производње кромпира отвара прилику за модернизацију пољопривредне производње. Неки су чак у недаћама Ираца видели божју казну. Поступање британске владе је било под утицајем супротстављености ирским земљопоседницима, па су кривицу сваљивали на њих, јер су занемаривали побољшања у пољопривреди. Народне кухиње основане 1847. године брзо су укинуте.

Независност

Повлачењем енглеских земљопоседника, који су били англиканци, католичка црква је у Ирској постала доминантна јер је огромна већина ирског становништва, осим на северу острва, припадала католичкој вери. То је дало  нове импулсе покрету не само за аутономију, већ и за независност Ирске. У Ирској је на прагу био грађански рат у којем су унионисти са севера („Оранжисти“) намеравали да се сваком покушају одвајање Ирске од Енглеске супротставе оружаном силом. Избијање великог европског рата је 1914. године одложило сукоб у Ирској.

Ирска је независност стекла после Првог светског рата. Након рата са Енглеском независност је проглашена 1922. године, али је признавана врховна власт енглеског монарха (доминион Британског Комонвелта), до 1937. године (када је Слободна држава Ирска постала Република Ирска). Претежно протестантска Северна Ирска је остала у унији са Великом Британијом.

1. Како су Ирци допринели слободи вере у Енглеској?
2. Зашто је Ирска подељена?
3. Откуд протестанти у Ирској?
4. Откуд Селтик у Глазгову и Селтикси у Бостону? Како то да се један од два најпопуларнија фудбалска клуба у Глазгову и најтрофејнији клуб у америчкој професионалној кошаркашкој лиги називају по прецима Ираца?
5. Како је настао бојкот?