Либерализам представља тежњу за грађанским и економским слободама, односно изједначавању људи у правима. Ради остварења својих циљева либерали су тражили доношење устава, којим би се уредила држава и ограничила власт владара и опште право гласа, како би сви учествовали у избору власти. У политичком погледу су се још залагали за слободу мишљења и штампе. У економији либерали су заговарали слободу привредног развоја без уплитања државе, слободу тржишта и неповредивост приватног власништва.

Конзервативизам је тежња за очувањем традиционалних вредности, насупрот модерним тежњама либерала. Конзервативци су се ослањали на цркву, монархију, и друге ауторитете, да би очували ред и стабилност у друштву. Присталице су били они на бољим положајима, којима промене не би одговарале.

Социјализам је покушај да се побољша положај најсиромашнијих, претежно радничке класе, која је живела у најтежим условима. Због залагања за различите методе доласка до циља временом долази до поделе на социјалдемократе (промене реформама – изменама закона, након победе на изборима) и комунисте (промене револуцијом – насилним путем).

Нове идеологије биле су последица друштвено-политичких промена од краја 18. века. Прекретнице су крајем 18. века биле индустријска револуција у Великој Британији, француска грађанска и америчка револуција. Индустријском револуцијом производња је уместо ручне у занатским радионицама постала масовна индустријска у фабрикама. У фабрикама су се запошљавали људи који су због тога долазили да живе у градовима. Нови становници градова су живели на периферији, или при самој фабрици. Нису имали никакву имовину, него су живели само од свога рада и називани су пролетери. Услови у којима су радили и живели су били веома лоши. Радно време им је трајало 10, 12, па и 14 сати. Хигијенске прилике су биле лоше. Зарађивали су недовољно за основне животне потребе чланова породице. Посебно је слабо плаћан рад жена и деце. Држава се још није бринула о најугроженијима. Грађани нису имали лекарску ни социјалну заштиту за најсиромашније. О њима су се бринули само црква и добровољна хуманитарна удружења.

Цена напретка – положај радника у време индустријске револуције

Француска и америчка револуција пропагирали су слободу и равноправност у друштву где више неће бити привилегованог племства, него ће сви бити равноправни грађани. Социјалистичке идеје су се највише развиле у западноевропским земљама, где је индустрија била најразвијенија, па је било највише радника, који су живели у беди. На заговорнике револуционарне борбе за радничка права највећи утицај су имали Немци Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895). Они су 1848. године издали Комунистички манифест, а најзначајније Марксово дело је био Капитал, објављен 1867. године. Заговарао је револуционарно преузимање власти од стране радничке класе, након чега би се завела диктатура пролетаријата, ради изградње бескласног друштва у којем неће бити подела на богате и сиромашне, него ће све бити заједничко. Тај жељени ниво развоја друштва назван је комунизам. Показао се утопијским, јер нигде није остварен. Тако су друштва којима су владали комунисти остала у прелазној фази социјализма.

„Марксизам је надахњивао генерације револуционара чији је циљ била политички и морални преображај: ликвидација капитализма и сукоба који произлазе из, како су тврдили, приватног власништва, те успоставање социјализма који ће ослободити радничке масе и целом човечанству подарити нову, неискварену душу. За марксисте је историја тек историја класне борбе, а класе су групе у успону или у паду што зависи о односима у производњи. Сваки владајући поредак био је доведен у питање појавом нових друштвених група које су настајале с новим средствима за производњу. Модерна класна борба води се између власника творница и оних који у тим творницама раде. Следом тога, Марк и Енгелс су предвидели да ће се револуције догодити у најразвијенијим индустријским земљама с великим пролетаријатом, какве су Њемачка и Велика Британија.“

Тимоти Снајдер, Крвава пространства, Европа између Хитлера и Стаљина, Загреб 2018, 3. (цитат је прилагођен српском језику)

View this post on Instagram

A post shared by Propagandopolis (@propagandopolis)

Из појма једнакости, од 18. века популарне апсолутне вредности, произашле су из различите, за то време радикалне, политичке идеологије, као што су демократија, национализам и социјализам, од којих су све настојале да разграде  старе облике владавине засноване на разним привилегијама. Демократија је одбацила владавину елите и прокламовала једнакост свих грађана. Из тога произилази да сви имају иста права у владавини заснованој на изборном принципу. Национализам је одбацио страну владавину и прокламовао једнакост свих националности, које дефинише заједничка територија, заједничка историја и заједничка култура (у пракси заједнички језик) и достиже свој врхунац у самоопредељењу, то јест у праву да створи сопствену суверену (независну) националну државу. Социјализам је одбацио експлоатацију богатих и прокламовао једнакост свих као радника. Те три идеологије могле су се комбиновати, али није било неопходно да се то учини.

Национализам, односно идеја националног јединства, је обележила другу половину 19. века, када се национално уједињују Немци и Италијани, а томе теже и балкански народи. Национализам је уживао велики углед. Са становишта политике, он је представљао водећу идеју 19. века, која је почивала на потреби човека да осећа повезаност са другим људима, у времену када се у тржишном друштву осећао као изоловано биће. Углед национализма као политичке доктрине је имао основа и у либералној идеји самоопредељења. Нација се дефинише као заједница заједничке историје, језика и културе. Национализам током 19. века није имао негативно значење, већ је означавао љубав према нацији.

„У то време национализам је сматран прогресивним и политички либералним јер је налагао да народ (етнички дефинисан) треба да управља собом, а не да њим управља неко ко се задеси на наследном престолу. Природно, наследни владари широм Европе презирали су национализам и плашили га се.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 113-114.

Национализам је произвео и дегенерисане изданке, као што је нетрпељивост према другим нацијама – шовинизам и разноврсне облике расизма – нетрпељивости према другим расама. Расистичка доктрина је била далеко утицајнија у званичној политици Немачке него у ма којој другој земљи. Изведени облик расизма био је антисемитизам, нетрпељивост према Јеврејима. Постојао је и у средњем веку, а нови успон је доживео од краја 19. века. Расизам је био веома распрострањен и снажан у Немачкој и пре Првог светског рата. Афера Драјфус у Француској подстакла је тешке испаде, као када је папски посланик подсетио једног француског дипломату да унутар Католичке цркве постоји посебан вид опроста од грехова за оне који пролију крв Јевреја и пагана за исправне циљеве. У западним земљама антисемитизам је био осуђиван, али антијеврејско расположење свуда је било приметно. Предлог закона који би легализовао брак између јевреја и хришћана одбачен је у мађарској скупштини 1883. године.

„Након отприлике 1870. године, у готово целој Европи опет се подигла полемика усмерена против Јевреја. Противници Јевреја кренули су у напад. Поготово у Француској и Немачкој, стара теолошка представа о Јеврејима није била потпуно напуштена, а сада је чак била допуњена секуларно-рационалистичким аргументима. Оптужбе у којима су Јевреји терећени за то да су протагонисти и профитери модерности која је постала иритантна уздигнуте су на ниво теорија завере. Из националистичке перспективе потицале су оптужбе не само за моралну инфериорност него и за нелојалност. Под утицајем новог начина размишљања, којим је све више доминирала биологија, Јевреји су све више посматрани као засебна „раса“. Свако ко је тако размишљао и писао хтео је рећи да је асимилација Јевреја била само маневар смишљен да завара, да прелазак појединих Јевреја у хришћанство нема никаквог значаја и да се Јевреји никада неће променити. Но пре Првог светског рата, међу мноштвом аспеката европског антисе митизма, онај расистички ипак није био доминантан.

Антисемитизам се није задржао само на књигама и памфлетима интелектуалаца, којима је припадао и Рихард Вагнер, аутор списа Јеврејство у музици (Das Judenthum in der Musik, насталог 1850. године, који је, међутим, свој пуни утицај остварио тек када је поново објављен 1869. године). Појавила су се антисемитска удружења и странке. Број архаичних ритуалних убистава Јевреја, који је деценијама био у опадању, поново је почео да расте, пре свега у руралним пределима. У Француској, Великој Британији, Италији и Немачкој Јевреји и даље нису имали много разлога да се брину да ће доживети напад на свој живот или имовину. За те земље је карактеристичнији био свакодневни антисемитизам који се појављивао у форми одбацивања и понижавања, које срећемо, на пример, у неким бањским местима у Немачкој која су се промовисала тиме што у њима није било Јевреја. Но антисемитизам је наилазио и на отпор, како у друштвеној тако и у политичкој сфери. У Великој Британији и Италији, он је био веома слабо развијен и није имао снажног утицаја на друштво. Никако се не може рећи ни да је у Француској и Немачкој бележио континуиран раст. У Немачкој је крајем седамдесетих година 19. века био далеко заступљенији него деценију касније. У Француској је тежак ударац доживео на прелазу из 19. у 20. век, након афере Драјфус, када су се припадници левице и грађанске средње класе успешно одбранили од антисемитски мотивисане завере војске,“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 894.

У Русији је 1880. године живело 5 од приближно 8 милиона европских Јевреја.

„Крајем 19. века, западне области Руске империје биле су најопаснија подручја за Јевреје на целом свету. Антисемитизам у Руском царству никако није био пука копија немачког или аустријског, већ је био независан у идеолошком погледу. Године 1902/1903. појавио се један злокобан документ под називом Протокол сионских мудраца, у којем се износи план освајања света које предузимају Јевреји. Касније је доказано да се ради о фалсификату, али тај продукт изузетно параноичног руског антисемитизма је, превасходно након Првог светског рата, остварио свој утицај и постигао жељени ефекат широм света. Међу онима који су били импресионирани читајући га и који су, потом, допринели ширењу свести о њему били су и Адолф Хитлер и амерички производач аутомобила Хенри Форд, за кога се никако не може рећи да је био једини антисемита у Сједињеним Америчким Државама, земљи у којој је током последњег квартала 19. века била широко распрострањена друштвена дискриминација Јевреја и у којој је повремено било и аката физичког насиља против њих.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 895.

Разбијање многих илузија уследило је после открића да формална демократија, као што показује случај антисемитизма, није нужно повезана са два либерална идеала –  толеранцијом и слободом.

Међу радикалним идеологијама, које су тежиле коренитим променама у друштву, био је и анархизам, чије су се присталице залагале за укидање власти и потпуне слободе, без контроле и правила.

Феминизам је тежња за побољшањем положаја жена и њиховим изједначавањем у правима са мушкарцима. Жене су ретко имале прилику да учествују у јавном животу. Њихова улога је била сведена на породичне обавезе у домаћинству. Ретке су биле школе за женску децу. Нису имале политичка права, а ни у грађанским правима нису биле једнаке са мушкарцима. Борба за женска политичка права није донела велике резултате. Са политичког гледишта, кључни захтев било је добијање права гласа.

„У Сједињеним Државама, право гласа за жене уведено је по први пут 1869. године у држави Вајоминг (а на целој територији Сједињених Држава 1920. године), у некој од суверених држава најпре на Новом Зеланду 1893. године, у почетку као право гласа, а као пасивно бирачко право тек од 1919. године; када је уведено, широм света је примљено с уважавањем и било слављено. У Европи је Финска, која је тада још увек припадала Руском царству, била прва земља која је 1906. године увела гласачко право за жене, а следила ју је Норвешка 1913. године; у оба случаја жене су биле потребне као националистички потенцијал легитимитета. Покрети за гласачко право жена појавили су се рано и са снажним замахом тамо где су још увек постојале борбе за бирачко право мушкараца. Међутим, у Немачкој је оно 1867/71. године милостиво додељено као поклон одозго. Стога је сифражетски покрет тамо био слабији него, на пример, у Великој Британији.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 622.

Жене су право гласа добилe у Великој Британији 1928. године, Француској 1944, Југославији 1945, Швајцарској 1971, Катару 1999, Уједињеним Арапским Емиратима 2006, а Саудијској Арабији 2015. године.

View this post on Instagram

A post shared by Propagandopolis (@propagandopolis)

Дан жена се слави 8. марта као успомена на протесте текстилних радница 8. марта 1908. у Њујорку и 1909. године у Чикагу, када су тражиле веће плате, краће радно време и боље услове рада. Тај празник се обележава од 1910. године на предлог Кларе Цеткин на Другој међународној конференцији социјалисткиња, одржаној у Копенхагену. У Србији се Дан жена обележава од 1914. године. Уједињене нације су званично 8. март прогласиле Међународним даном жена 1975. године.