Бразил, данас 5. по величини држава на свету, пре независности је био колонија Португалије, данас 111. по површини држава на планети, која има 20 пута мање становника од Бразила. Када су морепловци из Португалије 1500. године открили Бразил био је толико сиромашан да су деценијама одатле долазила само дрва (врста по којој је и назван Бразил) и шарени папагаји. Почетком 19. века, пред опасности од Наполеона, португалски двор и целокупна државна управа 1807. године побегле су у колонију Бразил, где су стигли почетком 1808. године. Не много касније, 1822. године Бразил је прогласио независност и то као царство.

Први назив који је Педро Кабрал дао Бразилу био је Острво добре вере. Када је почела колонизација 1532. године у Бразилу је било 4 милиона староседелачког становништва (данас их је преостало само око 200 хиљада) различитих група. Из Португалије, која је тада имала око милион и по становника долазили су најпре изгнаници (криминалци), бродоломници, сиромашни сељаци (за плантаже шећерне трске) и верске избеглице (Јевреји протерани ради склапања династичког брака са шпанским двором). Није владао ентузијазам за одлазак у Бразил, где је рад био тежак, по великом сунцу, уз присуство инсеката и змија у насеобинама радника на плантажама шећерне трске. За првих двеста година из Португалије у Бразил је дошло око 100 хиљада колониста. Међутим, интересовање је нагло порасло проналаском злата (најпре 1560. године), па је португалска влада чак морала забранити исељавање са северозапада земље, да не би остала пустош. Током 18. века из Португалије је у Бразил стигло 600 хиљада људи.

Португалци су Бразил морали бранити од гусара, али и напада Француза и Холанђана. Први су се задовољили поседовањем Француске Гвајане, а други новчаном надокнадом. Португалци су са обале у унутрашњост Бразила почели продирати знатно касније. Покретач је била потрага за златом. Португалски двор је дао дозволу свима да траже злато, али да краљу припадне 20%.

На прелазу из 18. у 19. век Бразил је имао око 3 милиона становника (исто као и Португалија), који су живели углавном у приобалном подручју, док је 90% територије Бразила било ненасељено. Португалијом је од 1640. године владала португалска династија Браганса, која је наследила шпанске Хабзбурге, који су Португалијом владали од 1580. године. Привредно је Португалија зависила од увоза из колонија, посебно Бразила.

„Међутим, новчана добит Бразила од извоза у Португалију је недовољна да би се веће количине новца усмериле у развој колоније. Португалци сировине и полуготове производе довршавају и прерађују у својим мануфактурама и примитивним фабрикама те финални продукт продају у колонијама чиме се богате. Бразил у оваквом трговачком односу с матицом уопште не профитира од својих силних природних ресурса, док се Португалија богати златом и дијамантима којима се граде и опремају велелепна здања.“

Lucija Šćuric, Brazil od preseljenja portugalskog dvora u Rio de Janeiro do stjecanja neovisnosti, Zagreb 2018, 4. (цитат је прилагођен српском језику)

Природна богатства Бразила нису служила развоју Бразила, него за богаћење Португалије, која је чак забранила отварање фабрика и мануфактура у Бразилу законом из 1785. године, како би осигурала да се све сировине извозе у Португалију. Тиме је Бразилцима остало да се баве само пољопривредом и рударством. Али су и у оквиру тога постојала ограничења, па је тако у Бразилу забрањен био узгој винове лозе, да би се онемогућило стварање конкуренције португалским винима. Бразилска пољопривреда се усмеравала на производњу великих количина истоветне робе за извоз, док се тржиште не исцрпи. Како начин производње није унапређиван, производи из Бразила су заостајали квалитетом и ценом (због виших трошкова производње). Забрањена је била и изградња путева, законом из 1733. године, како би се отежала комуникација између региона и спречило кријумчарење злата и дијаманата. Португалија је била конзервативна монархија, која је Бразил држала у покорности и забраном отварања штампарија, како би се спречило ширење револуционарних идеја.

Португалски регент Жоао и његова мајка краљица Марија (проглашена неспособном за владање 1792. године) били су први монарси из Европе на тлу Америке. Са њима је кренуло 15 хиљада људи, укрцаних на флоту од 36 бродова. Регент је отишао уз поруку (натписима обешеним по целом Лисабону) да тиме жели да избегне крваве сукобе са Французима који долазе и да се нада да ће се цивили предати француској војсци и примити их са добродошлицом, како би се избегле жртве. У Бразил су стигли после 47-54 дана (брод са регентом касније у односу на остале). Напустили су Лисабон, који је тада био међу највећим градовима у Европи и по величини и по броју становника, да би стигли у Рио де Женеиро са 60 хиљада становника. Рио је био главни град Бразила од 1763. године. До тада главни град Салвадор имао је 45 хиљада становника. У њега је стигао регент, али се и он затим упутио у сигурнији, отвореном мору мање изложен Рио де Женеиро. Становници Бразила су долазак португалског двора у почетку доживљавали као велику част али им је то убрзо постао неиздрживи терет. Двор није био толико богат да издржава 15 хиљада пратилаца који су стигли у Бразил. Локално становништво је принудно исељено из својих кућа да би оне биле изнајмљене придошлицама. Са друге стране, португалски двор се, након срдачне добродошлице и недељне прославе и свечаности, суочио са незгодном реалношћу живота у колонији. Убрзо су постали свесни последица колонијалне политике коју су годинама проводили. Сад је постало потребно да надоместе изолованост Бразила, коју су годинама својом политиком стварали. Бразилу је недостајало свега, путева, фабрика, штампарија, банака, продавница, болница, школа, функционалног судства и администрације. Уследиле су реформе, којим је прекинуто раније циљано спречавање развоја. Бразилске луке су отворене за стране бродове, у складу са претходним договором са Великом Британијом, која је осигурала транспорт португалског двора у Бразил.

Французи су одмах започели са пљачкањем Лисабона, који је био чувен по богатству, али су се силно разочарали када су схватили да је двор однео скоро све драгоцености и половину новца који је био у оптицају. Наполеонову војску су из Португалије протерали Британци уз помоћ Португалаца 1810. године. Британци су остали да управљају Португалијом. До 1814. године Португалија је изгубила шестину становника. Производња се гаси, нестаје и културни живот, све луке су биле блокиране. Португалија је постала изолована као Бразил раније. Наполеон је коначно поражен 1814. године. Португалски краљ Жоао VI се из Бразила није вратио све до 1821. године, када је од њега то затражено. И тада је хтео да остане у Бразилу, а у Португалију пошаље сина, али је попустио. Његов син, престолонаследник Педро, одбио је да се врати у Португалију. Прогласио је независност Бразила, а себе за цара 1822. године, са непуне 24 године. Када му је умро отац 1826. године одлучио је да остане владар Бразила радије него да преузме престо у Португалији, чиме би угрозио независност Бразила. Међутим, након низа унутрашњих проблема у Бразилу абдицирао је 1831. године и отишао у Европу.

Бразил је већ дуже време био богатији од Португалије. Дрво је доносило прве приходе, шећер (са којим су Европљане упознали Арапи, баш током владавине Пиринејским полуострвом) је донео богатство, злато велико богатство, али је временом исцрпљено, па се тридесетих година 19. века прешло на кафу, за шта је Бразил имао погодно тло. Кафа је, попут шећерне трске, а за разлику од злата, захтевала доста радне снаге. Још за рад на плантажама шећерне трске Португалија је за Бразил одобрила увоз робова из Африке 1599. године.

Сматра се да је у Бразилу била највећа концентрација робова још од Старог Рима и да је у Бразил стигло 40% робова поробљених у Африци. Укупно је у Бразил стигло 4 милиона робова, од чега у прва два века пола милиона, што је било пет пута више него Португалаца. Робови су били главно обележје бразилског друштва, без чијег рада никакав већи привредни подухват није био могућ. Чинили су трећину становника Бразила, а у неким крајевима и градовима, као у Салвадору, чак пет шестина становништва. Трговина робовима је била уносна, али и ризична. Половина их је страдала током интерконтиненталних транспорта. На путу до Бразила робови су храњени један пут дневно и то кукурузом и маслиновим уљем, а и вода им се давала само толико да не умру од жеђи. Ропство је укинуто тек 1888. године. У бразилској покрајини Минаш Жераис почетком 18. века људи су умирали од глади, а руке су им биле пуне злата, којег је било у изобиљу, али није било довољно хране за трагаче.

„Најнасељенија земља Латинске Америке постала је република тек 1889. године.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 427.

У деценији у којој је Сједињене Америчке Државе захватио грађански рат, Бразил је био умешан у најсмртоноснији рат у Јужној Америци – Рат Тројног савеза (1864-1870).

„Од 1814. године, мали Парагвај се за време владавине три диктатора развио у „просвећену Спарту“, како је то формулисао Дејвид Ландис: егалитарну, дисциплиновану, веома наоружану и с релативно мало неписменог становништва. Мала повреда границе према Уругвају коју је починио Бразил представљала је за диктатора Франциска Солану Лопеза повод да покрене своју добро обучену војску против другоразредних трупа Бразила и Аргентине. Прве борбе завршиле су се катастрофом за савезнике, којима се придружио и Уругвај. Међутим, од 1867. године пуном паром прорадила је ратна машинерија великог Бразила, који је имао двадесет пута више становника од Парагваја. До краја рата, који је Парагвај одлагао жилавом дефанзивом, погинуло је више од половине становништва те земље, што представља највећу војну и цивилну стопу губитака у свим модерним ратовима. Тај рат се претворио у централни догађај националне историје Парагваја, најважнији датум колективног сећања и прекретницу у историји потконтинента. Аргентина је такође претрпела велике војне и економске губитке и изгубила своју неспорну превласт на Ла Плати. Потврђена је регионална супериорност Бразила.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 496-497.

1. Како је Наполеон допринео независности Бразила?
2. Шта је подстакло досељавања Португалаца у Бразил?
3. Какав је био положај Бразила под влашћу Португалије?
4. Шта је поручио регент Португалије поданицима када је кренуо у Бразил?
5. Како су Бразилци доживели долазак португалског двора?
6. Како је португалски двор реаговао на нову средину у Бразилу?
7. Шта се дешавало у Португалији док је двор био у Бразилу?
8. Како је Бразил стекао богатство?
9. Одакле црнци у Бразилу?
10. Колико након Хаитија је укинуто ропство у Бразилу?
11. Како је Бразил стекао регионалну превласт?