„Основни принцип старог законодавства, па и Хамурабијевог, била је одмазда принцип талиона. Предност законодавства у односу на обичајно право је у томе што освету ограничава и своди је на одређену меру. Даље, Хамурабијево законодавство открива класну друштвену структуру. Постојала су три слоја у друштву: племство, обични људи (с једном поткласом, „издржаваних људи“, вероватно оних које издржава краљевска палата) и робови. Казна за исти злочин се разликовала уколико је починилац био обичан човек или племић. Одредбе о уговорима, каматама, иригацији, платама сведоче о привредној активности уједињене Месопотамије под влашћу Вавилона, као и о потреби да се уведу правичност и сигурност. Многи закони односе се на брак и наслеђивање, а неки на одбегле робове.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 22-23.

Законик Старовавилонског цара Хамурабија, који је живео у 18. веку пре наше ере, пронађен је приликом археолошких ископавања у Сузи (Иран). Писан је клинастим писмом на великим каменим стубовима црног гранита. Нису нам сачувани сви чланови, за које се рачуна да их је било 282. Ово су неки од чланова:

члан 6.

Ако неко украде божије или дворске ствари, из храма или двора, да се убије; и онај који је од њега украдено примио да се убије.

члан 16.

Ако неко прими у своју кућу одбеглог роба или робињу, дворског или неког мушкину, па их на јаван позив чиновника не изведе, да се убије.

члан 17.

Ако неко одбеглог роба или робињу ухвати у пољу, одведе га његовом господару, господар роба да му да два секела сребра.

члан18.

Ако тај роб не именује господара, треба да га одведе у двор; тамо ће се извидити како стоји с њим и он ће се вратити своме господару.

члан 19.

Ако тога роба задржи у својој кући и по том се роб нађе код њега, тај човек да се убије.

члан 22.

Ако неко изврши разбојништво и буде ухваћен, да се убије.

члан 129.

Ако се жена неког човека ухвати у постељи са другим мушким бићем, да се вежу и баце у воду. Ако господар жене (хоће), може оставити жену да живи, и краљ свога роба оставити да живи.

члан 134.

Ако је неки човек одведен као ратни заробљеник, и у његовој кући нема шта да се једе, ако тада његова жена оде у другу кућу, та жена није крива.

члан 135.

Ако је неки човек одведен као ратни заробљеник, и у његовој кући нема шта да се једе, његова жена оде у кућу другога, и изроди децу, и ако се после њен муж врати и стигне у своје завичајно место, та жена да се врати своме мужу, деца припадају оцу.

члан 145.

Ако неко узме жену и ако му она не роди децу, и он намерава да узме конкубину, може узети конкубину и увести је у своју кућу. Ту конкубину да не изједначи са женом.

члан 195.

Ако син бије свога оца, да му се одсеку руке.

члан 196.

Ако неко другоме уништи око, да се уништи његово око.

члан 197.

Ако неко другоме сломи кост, да му се сломи кост.

члан 205.

Ако роб слободног човека удари по образу слободног човека, да му се одсече уво.

члан 206.

Ако неки човек у свађи удари другога и нанесе му повреду, тај човек да се закуне: “то нисам учинио намерно” и да плати лекара.

„Хамураби није био први законодавац. Ур-Наму га је у том смислу предухитрио. Међутим, Хамурабијев законик је без икакве сумње најсложенији правни акт који потиче из древних времена, а обухвата читав низ различитих области.

Казне предвиђене за крађе (погубљење), помоћ приликом бекства роба (погубљење), отмице (погубљење), изградњу куће која се срушила и некога усмртила (погубљење), као и несавесно испуњавање обавеза према цару (погубљење) биле су праћене члановима законика који су дефинисали питање брака (био је захтеван уговор; суд је могао да одобри развод брака у корист супруга, али је и жена могла да се разведе уколико би је муж осрамотио), повреда (свако ко некоме ископа око изгубиће своје, док би исти преступ почињен над робом изискивао само плаћање новчане казне), наслеђивања (удовице су наслеђивале земљу, али је нису могле продавати и морале су је чувати за своје синове) и противпожарне заштите (уколико би човек притекао суседу у помоћ због пожара у његовом дому, а током гашења украо нешто од суседових ствари био би „предат пламену“). Читав овај сет Хамурабијевих закона који су били проглашени у престоном граду царства и на чијем се спровођењу инсистирало требало је да покорене народе увери у праведност и правду вавилонске управе. Али они су истовремено служили и да учврсте Хамурабијеву власт над његовим поданицима.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том, Београд 2017, 279-280.