Најстарија цивилизација у Европи развила се на острву Крит средином III миленијума пре н.е. назив минојска је добила по Миносу, митском владару града Кнососа. Владари Кнососа су средином II миленијума пре н.е. ујединили критске градове-државе под својом влашћу. Крићани су владали морем (на старогрчком таласократија). Били су добри морепловци, те су трговали читавим Средозeмљем. Средином II миленијума пре н.е. Крит је освојило грчко племе Ахајци. Кносос је спаљен, али су Ахајци преузели тековине развијене критске културе, чији становници нису били грчког порекла, о чему сведочи њихов језик са којим смо упознати захваљујући археолошким ископавањима.

Стара Грчка (Хелада) је у географском погледу обухватала југ Балканског полуострва – простор између Тесалије на северу и Пелопонеза на југу, а у ширем смислу и острва у Егејском мору, као и друге области (нпр. западну обалу Мале Азије) које су населила грчка племена. Првобитни Грци су били индоевропски народ који се са севера на југ Балканског полуострва доселио још кајем III или почеком II миленијума пре н.е. Ту су затекли староседелачко становништво које су називали Пелазгима и с временом их асимиловали. Себе су првобитни Грци називали различитим племенским именима, као што су били Ахајци, Дорци, Јонци и Еолци. Назив Хелени, заједнички за све Грке, који се сачувао и до модерног времена, раширио се тек у току I миленијума пре н.е. Водио је порекло од измишљеног претка (епоним). Хеладом се првобитно називала једна мала област у Тесалији. Назив Грци, како их ми најчешће зовемо данас, преузет је од Римљана, а односио се на прво хеленско племе са којим су Римљани дошли у контакт. Односно, име Грци је изведено из имена Граје, једне забити у Беотији, одакле су у Италију дошли колонисти са којима су Латини ступили у контакт.

Тло Грчке је суво, углавном неплодно и планинско, окружено морем и бројним острвима, па су се Грци усмерили на бављење поморством. Море је било извор хране и главни пут којим су се повезивали народи на Медитерану. Географски услови су допринели да Грци не створе јединствену државу. Међутим, ипак су осећали међусобно културно заједништво јер су говорили истим језиком и поштовали исте богове.

Грци су живели у градовима-државама, које су називали полис. Најзначајнији су били Спарта, Атина и Коринт. Градови су били заштићени зидинама. Средишњи трг, на којем су се окупљали грађани ради дружења и обављања послова називао се агора и око њега су били храмови и јавне зграде. Околна насеља су се уједињавала у заједницу са значајнијим градом у близини.

Атина је била најмоћнији јонски полис. Основана је на полуострву Атика у средњој Грчкој. Успон Атине је почео када је читава Атика уједињена под њеном влашћу. Уједињење Атике приписано је Тезеју, митском краљу Атине (XII век пре наше ере). Тај процес је трајао неколико векова и завршен је те у VII веку пре наше ере Атика је била брдовита област са нешто мало равнице на обалама и око Атине. Стога су становници Атине били усмерени на море. Најзначајнија атинска лука је био Пиреј.

Спарта је била најзначајнији дорски полис. Основана је у IX веку пре наше ере у долини реке Еуроте у области Лаконија на југу великог грчког полуострва Пелопонеза. Спарта је настала спајањем пет села. Спартанци су временом успели да завладају читавом Лаконијом. У VIII веку су освојили плодну Месенију на југозападу Пелопонеза. Њено становништво су претворили у робове. Средином VI века су постали хегемони Пелопонеског савеза, који је обухватао већину полиса на Пелопонезу. Чланови савеза формално су били независни, али је водећа улога припадала Спарти. Савезници Спарте су били обавезни да јој шаљу војску и новац у случају рата.

Када су градови постали претесни за све становнике почело је исељавање и стварање насеобина – колонија, кoје су мање или више биле повезане са градом оснивачем. Разлози колонизације су били и политичке борбе (поражени су некада били приморани да се иселе), трговина и авантуристички дух. Грци су оснивали колоније на обалама Средоземног, Црног и Мраморног мора.

Због повољне климе, сличне грчкој, доста колонија је основано у јужној Италији и на Сицилији (Неаполис – Напуљ, Тарент, Сиракуза – дорска колонија Коринта, Катана – Катанија, Месана – Месина). Колонија је било и на Јадранском мору, Јонском мору (коринтска колонија Коркира – Крф), на обалама данашње Француске (Масалија – Марсеј) и на северу Африке (Наукратис, Кирена).

„Вредно је напоменути да је колонизација изазвала буђење осећања једиства међу хеленском популацијом, а деловала је двојако. Прво, расувши се на широком простору по ивицама варварских области, Хелени су упадљивије уочили контраст између себе и варвара, чија је последица било развијање свести о међусобном сродству. (…) Друго, колонизација је водила удруживању Хелена који су потицали из разних градова.“

Џ. Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке, прва књига, Београд 2008, 110.

На Сицилији је било и колонија Феничана, као што је Панормус – Палермо. До сукоба Феничана и Хелена у Италији ће доћи у време Грчко-персијских ратова.

„Феничани, чији су трговачки интереси на западу већ поменути, били су присутни на западном Медитерану већ од Х века пловећи уз обалу Африке до Шпаније и даље тргујући великим тамошњим рудним богатством. Феничанске колоније на западу нису биле самосталне, а осим у Шпанији, оне су биле осниване и на Сицилији и Сардинији. Али најважнија феничанска колонија била је у Африци, Картагина, установљена 814. године пре Христа. Картагина је била моћан и богат град, будући судбински такмац Рима за владавину над светом. Тек у VIII веку Феничани су ојачали, додатно су се утврдили на Сицилији покушавајући тако да контролишу поморски пут према Шпанији и Сардинији, главним изворима рудног богатства. Картагински утицај над феничанским колонијама је растао и временом су Феничани постали довољно моћни да се упусте у борбу с Грцима, који су знатно ојачали своје трговачко присуство, пре свега захваљујући новој колонији Масалији (на југу данашње Француске).

Када је тај сукоб избио, у VI веку пре Христа, Феничани су на својој страни имали Етрурце. У битки против уједињених непријатеља, код Алалије, на Корзици, 540. године, Грци из града Фокеје успели су да поразе непријатеље, али су ипак морали да се иселе са Корзике. И касније су Феничани задржали свој антигрчки став и покушали су да успоставе своју власт над читавом Сицилијом, али је Сиракуза победила картагинске снаге у битки код Химере 480. године пре Христа. Већ је било речи о томе да су Грци сматрали да је картагински поход на Сицилију био повезан с истовременим персијским нападом на Грчку. Рат између Картагињана и Грка наставио се током следећа два века, све док Римљани нису освојили Сицилију.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 123-124.

Италија је названа по Италицима, групи племена која је живела на Апенинском полуострву у античко доба. Међу њима су били и Латини, којима су припадали Римљани и по којима је назван језик који су говорили – латински. Рим се налазио на реци Тибар.

„Тибар је највећа река у средњој Италији и у рано доба је представљао границу између Лација и Етрурије. Рим се налазио на самом северу Лација, непосредно уз етрурску територију.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 30.

Италија је као држава настала тек у 19. веку. Пре тога Апенинско полуострво није било уједињено још од распада Римског царства. Пре Римског царство била је Римска република, а још раније Римско краљевство. Рим се од самосталног града ширио најпре на покрајину Лацио, затим су завладали суседним Етрурцима, који су живели на простору данашње Тоскане, временом целим Апенинским полуострвом (средином III века пре наше ере), да би временом овладао читавим Медитераном, односно обалом око Средоземног мора.

„Кроз Италију су се ширила достигнућа медитеранских цивилизација ка унутрашњости континента. Географске карактеристике Италије су следеће: Апенинске планине у средини дугачког и уског полуострва нису непроходне, а брдовити терен дозвољава земљорадњу у много већој мери него у Грчкој, што има везе и са кишом која је у Италији редовнија и обилатија. Италија није у тој мери одвојена Алпима од Западне Европе као што сугерише поглед на карту, док упркос првом утиску – копнени пут између севера и југа полуострва повезан је са многим потешкоћама, испресецан кланцима и тешко проходним успонима и долинама. Притом, источна обала Италије практично је недоступна, а земља непривлачна сви народи који су се касније насељавали Италију с истока (Етрурци, Грци) пловили су до удаљеније, западне обале.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 119-120.

Етрурци су били најмоћнији непријатељ Римљана у доба краљева, односно најраније историје Рима.

„Етрурци су били народ који је преобразио Италију. Њихови праоци су се доселили с Истока, вероватно из северозападне Мале Азије око 800. године пре Христа или нешто доцније. Етрурци су настали мешањем тих досељеника са затеченим (Виланова) становништвом у средњој Италији, данашњој Тоскани. Досељеници с Истока донели су урбани начин живота, дотад непознат на Западу: основани су градови-државе, као што су Веји, Тарквинији, Вулци. Тим градовима владали су краљеви или, касније, аристократија, а били су слабо политички повезани међу собом. Ипак, временом су успели да се прошире ван своје матичне територије, у Кампанију на југу, као и у долину реке По на северу, ширећи свој политички утицај и на друге пределе и градове.

Но, као освајачи или владари Етрурци нису имали нарочитог успеха успеха упоредивог с римским, који је уследио нити су оставили посебан траг: на југу су их зауставили Грци већ у првој половини V века, док су се на северу насељавали Келти нападајући их и спречавајући њихов даљи продор. Успех, па и заслуга Етрураца заправо је у ширењу културних достигнућа. Најпре, Етрурци су у Италију донели алфабет, који су претходно преузели од Грка и прилагодили својим потребама. Затим, ту је била и градитељска вештина: пре Етрураца у Италији се нису зидали храмови и куће од камена, нити је било поплочавања улица. Исушивање мочвара, важна вештина у раним временима, када је површинске воде у средњој Италији било неупоредиво више него данас, такође је етрурско достигнуће повезано с њиховом спо- собношћу обраде камена. Бавили су се и рударством, у земљорадњи су били у стању да наводњавају своја поља, били су вешти трговци. Етрурска скулптура, која много дугује грчкој, архајског стила, прва је донела антропоморфног бога међу Италике у првој половини седмог века. Тек касније уследио је директан грчки утицај из јужноиталских колонија.

Етрурска религија оставила је нарочитог трага код Римљана, који су преузимали њихове тековине. Етрурски свештеници и пророци били су нарочито цењени, а њихово знање о боговима Римљани су звали „етрурска вештина“.“

Жарко Петковић, Кратска историја античког света, Београд 2022, 122-123.

Покорили су Рим у VII веку пре наше ере и владали скоро целом Италијом у VII и VI веку. Територија Етрураца временом се смањивала, али су Етрурци у области културног развитка Италије и даље играли доминантну улогу, све до почетка IV века, од када уступају место суседним пламенима, а нарочито Римљанима.

„Етрурци су писали прилагођеном верзијом грчког алфабета, преузетог из првих грчких колонија у Италији, да би вештину писања проширили не само међу Латинима већ и међу другим народима Италије. Данас је то писмо којим се служи већи део света. Једно од најважнијих достигнућа Етрураца, који немају великих и оригиналних достигнућа, јесте преношење великих тековина Истока (укључујући ту и источни Медитеран) у Италију и на запад.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 123.

Последња два римска краља су били Етрурци. Извршили су Етрурци значајан, не само културно, него и политички утицај на Римљане (организација краљевства, институција сената, обележја власти, гладијаторске игре). Средином I века етрурска народност изгубила је сваки значај, а убрзо затим заборављен је и етрурски језик. Етрурски град Адрија дао је назив читавом мору које запљускује источну обалу полуострва.

„Грчки историчар и морали бисмо додати етнограф Херодот каже да су Етрурци потекли из Лидије (у данашњој Турској) и да су, под вођством тамошњег краљевића Тирена у давној прошлости населили етрурску област. Грци су Етрурце називали Тиренима, што се сачувало у имену оног дела Средозем ног мора уз Тоскану и Лациј који се и данас зове Тиренским.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 30.

1. Шта историчарима сугерише одсуство утврђења?
2. Шта је таласократија?
3. Зашто је Крит значајан за античку историју?
4. Како су Грци себе називали у антици?
5. Одакле нам назив Грци?
6. Где је Беотија?
7. Како је географија усмерила делатност Грка?
8. Како је географија утицала на политичко уређење простора Грчке?
9. Шта је Грцима било заједничко?
10. Где је био смештен трећи најзначајнији полис у односу на главна два?
11. Зашто су Грци оснивали колоније?
12. Који је највећи град у Италији који је настао као грчка колонија?
13. Који простор изван данашње Грчке је био доминантно грчки у античко доба?
14. На којој територији данашње Италије су живела два народа која су оснивали колоније по Средоземном мору?
15. Како се зове море које је добило име по етрурском граду?
16. На основу чега закључујемо да творци најстарије цивилизације у Европи пореклом нису били Грци?
17. Атина/?/Рим – Атика/Пелопонез/? (шта недостаје)?
18. Зашто су спартански војници на својим штитовима имали слово Л?
19. Шта је било заједничко Грцима са Феничанима и Етрурцима у политичком смислу ?
20. Који је највећи допринос Етрураца историји?