„Оно што историчари углавном сматрају Наполеоновом најсудбоноснијом одлуком, која га је окренула од мирног учвршћивања постигнутог ка наизглед неограниченим освајањима, Наполеон је донео првих недеља 1808. године. Пошто му је препустила Луизијану (коју је он готово одмах препродao Сједињеним Америчким Државама), Шпанска краљевина имала је невоља, не само код Трафалгара, због свог поморског савеза са Француском. Недавно је дозволила и Жиноовој војсци да пређе преко њене територије да би напала Португал. Међутим, цара није задовољила чак ни тако очигледна потчињеност. Пре свега, цара је бринула нескладна сарадња са шпанским краљем Карлосом IV из династије Бурбона, која је одавно отерана из Француске, а 1805. године, Наполеоновим личним ангажовањем, свргнута са престола у Напуљу. Можда цар с правом није имао поверења у владу коју је водио неспособни монарх, чија је краљица била љубавница његовог првог министра, и чији син, Фердинанд, није волео мајку и није се слагао с оцем. Коначно, не треба заборавити да је Наполеон био неизмерно поносан на своју породицу, што ће у овој прилици показати одлуком да на шпански престо доведе свог брата Жозефа.

Да би постигао тај циљ, применио је једноставну али сурову тактику, иако је сложени исход на крају извргао руглу видовитост човека који је ту тактику усвојио. Током зиме и раног пролећа 1808. године, све више француских пукова, наводно на путу ка Португалу, остајало је улогорено у Шпанији, све док северни део земље није био и стварно под страном окупацијом. У марту је избила политичка криза. Због низа побуна против Карлоса IV, његове краљице и њеног љубавника, краљ је објавио да престо препушта наследнику Фердинанду. Оклевајући, да би могао све учеснике да држи под својим надзором, Наполеон је најпре одбио да призна промену владара, а онда је крајем априла позвао краља, краљицу и њиховог бунтовног сина да са њим заједно у Бајони, на француској обали Бискајског залива, „изгладе спорна питања“. Уместо тога, у једном понижавајућем призору, принц Фердинанд је препустио престо. Овај чин династичког изнуђивања потврдила је хунта одабраних, односно савет застрашених шпанских угледника (нотабла). Шпански народ, поносит, побожан, сумњичав према странцима и крајње одан својој законитој краљевској породици, није био тако услужан као хунта из Бајоне. Становници Мадрида подигли су се на крвави устанак 2. маја 1808; француске трупе су га угушиле са суровошћу која је требало да предупреди било какав отпор у будућности. Међутим, стрељање устаника изазвало је навалу мржње према освајачу. О томе говори ратни поклич Dos Mayol и серија Гојиних цртежа „Ужаси рата“. Прилике у Шпанији очигледно су прерастале у озбиљан грађански сукоб, што је Наполеону још злокобније деловало после уласка британских наоружаних снага у иберијску арену. Било је то прво озбиљније ангажовање после лома у Холандији 1799. године. Када је стигао у Португал са око 10.000 војника, сер Артур Велали је кренуо ка Лисабону и 21. августа 1808, код Вимеира, надвладао француске снаге под Жиноовом командом. Французе је од разорног удара спасла само неразумна промена британског команданта, због личног супарништва и чињенице да је Велали имао само тридесет девет година. И поред тога, иако је по Конвенцији из Синтре Жиноу било допуштено да се мирно повуче, Португал је постао база из које ће кретати непрестани напади на Наполеона све до његовог коначног пораза.“

Френклин Форд, Европа у доба револуција 1780-1830, Београд 2005, 237-238.

У отпору Наполеоновим освајањима рађала се национална свест европских народа.

„Пошто се развео од Жозефине која није могла да има децу, Наполеон се у свечаном обреду одржаном у Сен Клуу, априла 1810, оженио ћерком [цара] Франца I, надвојвоткињом Маријом Лујзом. Када је у марту 1811. рођен њихов син, будући Наполеон II, који је одмах добио титулу „краљ Рима“, Европа је добила принца који је био пола Хабзбург, пола Бонапарта.

Овај династички тријумф био је, у извесном смислу, врхунац процеса царског величања, које је постепено напредовало од крунисања у цркви Нотр Дам 1804. године. Већ смо видели како је пре споразума у Тилзиту 1807. године Батавијска република постала Краљевина Холандија под влашћу Луја Бонапарте, како је Партенопејска република постала Напуљска краљевина под Жозефом, како су делови Хановера, Хесен-Касела и осталих немачких територија спојени у Краљевину Вестфалију, под влашћу Жерома Бонапарте. После 1808. године, наравно, Жозеф је краљ Шпаније, а његов и царев зет, генерал Мира, доћи ће на напуљски престо као краљ Жоаким. Краљевина Италија и Варшавско велико војводство биле су Кнежевине под надзором Париза.

Међутим, још упечатљивије од ове замене сателитских република краљевинама било је ширење Француског царства непосредним, званичним припајањима: Пијемонта 1802. године, Ђенове и преосталог дела Лигуријске републике 1805, Тоскане и Парме 1807, отимање Илирских покрајина с друге стране Јадранског мора од Италије 1809, Папских држава исте године. Када је у јулу 1810. краљ Луј абдицирао јер није желео да на Холандију примени погубну братовљеву „континенталну блокаду“, холандска краљевина је нестала тако што је уграђена у Царство. После тога је, децембра те године, уследило припајање севернонемачке приобалне равнице, укључујући и ханзеатске градове, што је довело до повећања броја департмана на сто тридесет. Покрајине Grande Nation протезале су се од територија јужно од Пиринеја до Балтичког мора и Либека, од Хока у Холандији до Дубровника у данашњој Хрватској. Осим Рима, који је званично био други град, у Царству, од готово 43 милиона поданика, били су још Барселона, Амстердам, Хамбург, Торино и Фиренца, да поменемо само неке градове који претходно нису припадали Француској. Од времена Рима није толика територија Европе била под влашћу једног владара.“

Френклин Форд, Европа у доба револуција 1780-1830, Београд 2005, 239-240.

1. Каква је веза и тадашње и данашње Шпаније и Француске грађанске револуције?
2. Зашто су Гојине слике значајне за историју?
3. Која земља је користила Португалију за напад на Наполеона?
4. Са којом династијом се браком повезао Наполеон?
5. За колико процената је данас увећан број становника Француске у односу на Наполеоново царство?