„Но, римско оружје све чешће се окретало не против спољног непријатеља, него против самих Римљана. Занемаримо све мисли о Енејиној Троји; ово је била баштина Ромула и Рема, братоубилачких близанаца. „Крв недужнога Рема“, како се Хорације изразио тридесетих година првог века пре нове ере, светила се.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 196.

1. Нови populus (народ) уочи кризе Римске републике
2. Аграрна криза
3. Реформе браће Грах
4. Оптимати и популари – настанак римских политичких групација
5. Марије и Сула
6. Спартаков устанак
7. Тријумвирати

„Осврћући се на овај период, римски историчари жалили су због постепеног пропадања мирољубиве политике. Насиље као политичко средство све чешће се подразумевало. Традиционални обзири и обичаји су се рушили, један по један, док мачеви, палице и нереди нису мање-више заменили изборе. Истовремено, да послушамо Салустија, шачица појединаца с огромном моћи, богатством и војном подршком полако је освајала власт у држави – све док Јулије Цезар није званично именован ,,доживотним диктатором“, а неколико недеља касније убијен у име слободе. Кад се прича оголи до саме сурове суштине, састоји се од низа важних тренутака и сукоба који су довели до распада слободне државе, од следа преокрета који су обележили фазе пропадања политичког процеса и бројних зверстава која су се столећима задржала у римској машти.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 196.

Нови populus (народ) уочи кризе Римске републике

„Још од првих дана Републике, када су конзули владали са готово краљевским овлашћењима, народ, окупљен у већима, држао се као највиша власт у држави. Гласањем народа бирани су магистрати, закони су увођени или укидани, доношене су пресуде о правима или животима римских грађана и решавана питања рата и мира. У теорији, народ је остао суверен и дуго након пада Републике задржала се таква ситуација. Али између теорије и праксе, у периоду о којем говоримо, већ је постојао велики јаз. Након освајања Италије бирачко тело било је расуто по широком пространству и за велики део становништва било је физички немогуће да искористи своја политичка права. Било је потребно више недеља или месеци да се организује заиста репрезентативан састанак са удаљених делова полуострва, а у међувремену би државни послови потпуно стали. Чак и ако занемаримо овај материјални проблем, парламентарна машинерија Римљана имала је и формална ограничења која су озбиљно ометала њено ефективно функционисање. Две скупштине, центуријатска и трибутска, нису имале тачно одређене дане састајања и сазиване су само на позив магистрата.  Тако сазване, нису имале право на иницијативу нити на дебате, већ су биле строго ограничене на питања које би покренуо председавајући званичник. Лишени управљачких права, једино право које им је остало било је да прихватају или одбијају предложене мере. Осим тога, најугледнији чланови овог тела углавном су били одсутни, борећи се у ратовима или заузети са својим имањима са којих се до Рима путовало више дана. Из свих тих разлога  суверени populus свео се на обичну руљу коју си чинили осиромашени људи, уништени земљорадници, пропали војници, људи зависни од богаташких кућа и свакојаке придошлице, које су у град дошле привучене могућношћу за залудан и лагодан живот.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 339.

Аграрна криза

Римљани су успели да загосподаре Италијом и Средоземљем. Територијално ширење римске републике мањина је искористила да се обогати од ратног плена или сакупљања пореза у новоствореним провинцијама. Многи сељаци су осиромашили. Док су ратовали за своју државу њихова имања су пропадала јер није имао ко да их обрађује. Више нису могли да издржавају породицу бавећи се пољопривредом на запустелим имањима. Из провинција су стизали пољопривредни производи у Италију. Већа понуда при истој потражњи је довела до нижих цена. Тиме су смањени и приходи сељака који су живели од пољопривреде. Нису имали довољно новца да се прехране и плате порезе, па су се задуживали. Пошто нису могли да врате дуг нарастао каматама, продавали су своја имања. На тај начин су у Италији настале латифундије, огромни земљишни поседи богатих људи које су обрађивали робови. Сељаци стали без имања су одлазили у градове и постајали пролетери – грађани без имовине. У римској републици дужности грађана у војсци и управљању државом су биле одређене у зависности од њихове имовине. Пролетери нису служили у римској војсци. Због тога је пропадање сељака значило и опадање броја војника, а то је водило слабљењу војне моћи.

Реформе браће Грах

Аграрну кризу је покушао да реши народни трибун Тиберије Грах 133. године пре наше ере. На његов предлог народна скупштина је усвојила закон по којем је ограничена максимална површина државне земље коју може поседовати појединац. Према Тиберијевом закону вишак земље је требало поделити на мале парцеле и уступити осиромашеним сељацима. Предлог је изазвао низ огорчених реакција. Чак је и Тиберијев колега народни трибун, којем је дужност била да штити интерес народа, покушао да заустави (ветом) усвајање овог закона. Међутим, Тиберије је успео да наговори народ да га смени.

„Сукоб из 133. године пре нове ере открио је драматично различите погледе на власт народа. Кад је Тиберије убедио грађане да смене трибуна који му се противио, тврдио је отприлике следеће: „Ако народни трибун више не ради оно што народ жели, треба га сменити.“ То је покренуло питање које се поставља и у вези савремених изборних система. Да ли посланике у скупштинама треба сматрати изасланицима гласача обавезним да спроводе вољу свог изборног тела, или су они представници изабрани да самостално одлучују у променљивим условима власти? Тада је први пут, колико ми знамо, то питање покренуто, а у старом Риму на њега је било тешко одговорити колико и данас. Неки сматрају да су потези Тиберија Граха штитили права народа, док други мисле да су поткопавали права законито изабраних званичника.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 205.

Закон Тиберија Граха је изазвао велико незадовољство сенатора, међу којима је било много великих поседника. Њихово нерасположење порасло је још више када је у Рим стигла вест да је краљ Пергама Атал своју државу у Малој Азији тестаментом завештао Риму. Тиберије је предложио да се новац из пергамске ризнице подели ситним земљопоседницима који су добили парцеле од вишка државне земље. Тиме је нарушио стари обичај по којем је Сенат имао пресудну улогу у вођењу државних финансија. Тиберије Грах је одлучио да се поново кандидује за народног трибуна.

„Да то спречила, незванична група сенатора и њихових штићеника прекинула је изборе, избатинала на смрт Граха стотине његових присталица и њихове лешеве побацала у Тибар.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 197.

Био је то први пут да су се на улицама Рима сукобили наоружани грађани и да је живот изгубио један римски магистрат.

Тиберијеву делатност је наставио његов рођени брат Гај Грах. Он је дужност народног трибуна обављао 123. и 122. године пре наше ере. Његова популарност је била толика да је други пут изабран, а да се није ни кандидовао. Обновио је аграрни закон свога брата. Побринуо се да се пролетерима продаје жито из државних резерви по веома ниским ценама. Поред тога је предвидео и оснивање колонија у Италији, у којима би један део колониста требало да чине сиромашни Римљани који би на тај начин добили земљу. Гајева делатност изазвала је насилну реакцију групе сенатора који су Гаја и хиљаде његових присталица побили и тела им побацали у римску реку Тибар.

„Браћа Грах нису била успавани људи, припадници привилегованог слоја који су само користили предности сопственог порекла, богатства и друштвеног статуса. Они су хтели да помогну својој држави и народу, те да тако утемеље своју каријеру и увећају личну популарност. Граси су изнели један актуалан и значајан социјални захтев – захтев да се изврши аграрна реформа и тако су се ставили на чело моћног политичког покрета. Нова епоха у римској историји почиње растом популарности појединаца на штету државних институција.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 147.

„Корнелија је била међу ретким римским мајкама које су имале снажан утицај на јавне каријере своје деце. Наводно се облачила скромније од већине својих савременица. „Мој накит су моја деца“, говорила је. Сликарка ју је овде приказала како представља пријатељици Тиберија и Гаја (лево).“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 210.

Оптимати и популари – настанак римских политичких групација

Након смрти Тиберија Граха у Риму су се оформиле две политичке групације: оптимати, који су штитили интересе богатих и моћних и популари, који су штитили интересе многобројнијих сиромашних.

„У Риму нису постојале политичке партије у данашњем смислу. Ипак, у време Републике разликујемо два велика покрета чији су припадници имали различите ставове. На једној страни optimati (оптимати), којима су припадали аристократи (али не и сви нобили)  и који су заступали политички конзерватизам, а на другој populares (популари), непријатељски настројени према Сенату, у које су спадали и они који су се, да би владали, ослањали на плебс.

Популари се јављају у 3. веку пре Хр., у време када људи потекли из народа допиру до највиших кругова власти. Развијају теорије које се ослањају на грчку филозофију, али и на римску традицију и радо се позивају на митско златно доба када „свето сиромашно порекло“ да једни тлаче друге. Залажу се за бесплатну поделу добара народу и предлажу социјалне законе (на пример аграрни закон браћа Грах). Али, ове идеје, за поједине амбициозне људе који желе да направе политичку каријеру, истовремено представљају и средство  којим могу то да остваре (Фламиније, Марије, Цина, Катилиниа, Помпеј, Крас и Цезар спадају у најславније).

Заправо, пре би требало говорити о групама које су све одане свом вођи (Маријева група, или Цезарова), а те групе се спајају у partes. До тога долази због природе односа који међусобно сједињују људе и мрежа створених политичким клијентелизмом који учвршћује везу између клијената и њиховог покровитеља.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 106.

Марије и Сула

Немири који су пратили делатност браће Грах били су само увод у грађанске ратове који ће римску републику довести до пропасти. Један од таквих сукоба био је грађански рат присталица Гаја Марија и Луција Корнелија Суле. Марије је предводио популаре („народњаке“), који су се ослањали на народну скупштину за спровођење својих политичких замисли, а Сула је предводио оптимате („најбоље“), који су се ослањали на Сенат. Марије и Сула су заједно ратовали против Југурте (111-105), краља Нумидије у северној Африци. Марије је предводио победничку војску а Сула је успео да зароби Југурту и тиме стекне већу славу. Марије му то није опростио. Он није био значајног порекла и истакао се војним способностима. Одбранио је Италију од германских племена која су надирала са севера крајем II века пре наше ере.

„Маријева каријера имала је огроман утицај на остатак историје Републике, и то не онакав какав је планирао. Прво, кад се вратио у Африку да преузме заповедништво у рату против Југурте, примио је у своју војску сваког грађанина добровољца. Све до тада, осим у хитним случајевима, римски војници регрутовали су се искључиво из породица које располажу неком имовином. Због тога су невоље с регрутацијом постојале већ неко време и можда су између осталог биле разлог стрепње Тиберија Граха за беземљашку сиротињу: ако немају земљу, не могу да служе у легијама.

Примајући све који се пријаве, Марије је пресекао ту праксу, али је успут створио зависну, квазипрофесионалну римску војску која је дестабилизовала унутрашњу политику следећих осамдесетак година. Те нове легије све више су се ослањале на своје заповеднике не само због дела плена, него и за награду после службе, обично у виду земље, која би им јамчила да ће убудуће имати од чега да живе. Последице овога осетиле су се на много начина. (…) Но, најгоре последице имали су односи створени између појединачних заповедника и њихових војника. Војници су у суштини пружали свом заповеднику потпуну оданост у замени за награду кад се повуку – та размена је у најбољем случају заобилазила интересе државе, а у најгорем претварала легије у нову врсту приватне војске усредсређене искључиво на интересе заповедника. Када су Сулини војници, а касније и војници Јулија Цезара, следили своје вође и напали град Рим, делимични разлог за то био је однос између легија и заповедника који је створио Гај Марије.

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 243-244.

Када је Марије одређен за заповедника војске у рату против Митридата VI, краља Понта (област око Црног мора), што му је могло донети славу, незадовољни Сула је са својом војском заузео Рим (88. године пре наше ере), као да се радило о непријатељском граду.

Чак су почели и са пљачкањем града, у чему их је Сула зауставио. Након тога је Сула кренуо у рат против краља Понта, што је Марије искористио да преотме Рим. Потом се сурово обрачунао са Сулиним присталицама и свима који су му се икада замерили. Грађански рат се поново распламсао када се Сула вратио са истока и одмах кренуо са војском на Рим.

„Сукоби су се наставили кад се као победник вратио у Италију 83. године пре нове ере и борио се готово две године да преотме Рим од непријатеља који су у међувремену преузели власт. Током његовог одсуствовања неслагања у граду решавала су се насиљем, убиствима и герилским борбама, а супарничке војсковође послате да воде рат против Митридата бориле су се једне против других колико и против спољног непријатеља. Та ситуација била би помало смешна да није била смртоносна.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 220.

„Луције Корнелије Сула постао је први Римљанин после митског Кориолана који је повео војску на град Рим.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 197.

Након што је освојио Рим Сула је 82. године пре наше ере проглашен диктатором на неодређено време.

„Сулин повратак у Рим значио је најгору страховладу коју је град дотад претрпео. Сулине присталице су дивљале не само градом, већ читавом Италијом, произвољно убијајући и пљачкајући. Противнике су побили, а градовима и областима који су их подржали, конфискована је земља. Намеривајући да то систематски спроведе, Сула је дао да се саставе проскрипције – листе свих његових непријатеља. Они се кажњавају смрћу без даљег суђења, њихова имовина била би заплењена, а њиховим потомцима забрањена јавна служба.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 228.

Као диктатор, Сула је могао да донесе законе којима ће уредити државу по својој вољи. Сенат је попунио својим присталицама. Ограничио је утицај народних трибуна. Забранио је народним трибунима да по истеку мандата врше било коју другу магистратмуру. Политички амбициозни грађани нису желели у каријери да се ограниче на једногодишњу улогу народног трибуна. Утврдио је редослед и потребне године за стицање одређених магистратура. На положај квестора нико није могао бити изабран пре 30. године, а на положај конзула пре 42. године. Поновни избор на исту дужност је могао уследити тек после 10 године. Претходно се десило да је Марије у кратком времену чак 7 пута биран за конзула, од чега 5 пута узастопно.

„Када је поново преузео град 82. године пре нове ере, Сула је организовао да буде изабран за „диктатора који доноси законе и поново успоставља ред у Републици“. Диктаторство је било стари положај за ванредне случајеве и привремено је давало сву власт појединцу да реши кризу, понекад, али не увек, војну. Последњи диктатор пре Суле био је именован више од века раније, да спроведе изборе 202. године пре нове ере, крајем Другог пунског рата, када су оба конзула била изван Рима. Сулино диктаторство разликовало се на два начина: прво, није му постављено временско ограничење, а друго, добио је огромну моћ да без икакве контроле доноси и повлачи законе, што му је гарантовало имунитет од оптужби. Управо то је и радио пуне три године, све док није поднео оставку, повукао се у своју сеоску кућу у Напуљском заливу и умро у постељи 78. године пре нове ере. То је било необично мирно с обзиром на то какав живот је водио, мада је неколико древних писаца са задовољством известило да је умро у стравичним мукама: месо му се наводно распадало у црве који су се множили тако брзо да их је било немогуће уклонити. Сула је био први диктатор у савременом смислу речи. Јулије Цезар ће бити други. Ова нарочита верзија политичке моћи једна је од најгорих оставштина Рима.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 223.

Грађански рат Марија и Суле је оставио трајне последице по Римску републику.

„Важна последица тог грађанског рата било је повећање значаја и ауторитета војних команданата. Показало се да Република није имала начина да се супротстави заповеднику легијске војске који, подржан од својих војника, жели да успостави режим власти какав мисли да је праведан или да одговара његовом достојанству. Ауторитет Републике био је доведен у питање.

Како је време одмицало, показивало се да је то све мање био сукоб између популарских и оптиматских програма, а све више сукоб између људи који су предводили завереничка удружења, дакле појединаца који су се борили за власт кријући се иза популарског или оптиматског програма.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 150.

Спартаков устанак

„Спартаков устанак је антички догађај око ког су колали разни митови, а његов вођа је повремено стицао легендаран статус. Већ у антици су настајали његови романтизовани портрети, али га је марксистичка идеологија нарочито уздизала као јунака класне борбе и великомученика револуције. Отуд је постао икона на комунистичком Истоку. Физички спремни гладијатор на метнуо се као симбол спортског духа у земљама Источног блока, спортске смотре називане су спартакијадама, а његово име носили су бројни спортски клубови широм Совјетског савеза, од којих је данас најпознатији онај московски.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 233-234.

Римска држава је повремено била потресана устанцима робова. Један је засенио све остале.

„Године 73. пре нове ере, под водством Спартака, педесетак робова гладијатора склепало је некакво оружје од кухињске опреме и побегло из гладијаторске школе у Капуи у јужној Италији. Следеће две године прикупљали су подршку и одолевали нападима бројних римских легија док на крају нису потучени, да би 71. године пре нове ере преживели били разапети на крст у језивој паради дуж Апијевог пута.

Данас је тешко назрети кроз претеривања, и стара и савремена, шта се заправо догађало. Римски писци, за које је устанак робова вероватно био најстрашнији знак да се свет окренуо наглавце, далеко претерују с бројем присталица које је Спартак привукао; процене иду чак до сто двадесет хиљада устаника. Савремени аутори често представљају Спартака као идеолошког хероја, чак и као човека који се борио против саме установе ропства. То је готово немогуће. Многи робови желели су слободу за себе, али сви докази из старог Рима говоре нам да су ропство као установу здраво за готово прихватали сви, чак и робови. Ако су и имали јасно уобличен циљ, Спартак и његови одбегли другови највероватније су желели да се врате свако у свој родни крај – Спартак вероватно у Тракију у северној Грчкој, а остали у Галију. Но, једно је сигурно: успели су да одолевају римским снагама непријатно дуго.

Шта објашњава такав успех? Разлог није само то што су римске јединице послате против устаника биле рђаво обучене, нити чињеница да су гладијатори били дисциплиновани и увежбани борци водени жудњом за слободом. Готово сигурно су побуњеничке редове попунили и незадовољни и осиромашени слободни житељи Италије, међу њима и неки Сулини бивши војници који су се боље осећали у ратном походу, макар и против легија у којима су некада служили, него на имањима.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 226.

Тријумвирати

Спартаков устанак су угушили конзули Гнеј Помпеј и Марко Крас, који су се затим посвађали. Измирио их је Гај Јулије Цезар, који се истакао као беседник и трошио огромна средства да стекне народну популарност. Помпеј и Крас су били и присталице Суле, за време чије диктатуре се Помпеј војно прославио (освајањем Сирије и северне Анадолије уз обалу Црног мора, одакле је донета новчана сума која би била довољна да храни два милиона људи читаву годину), а Крас постао један од најбогатијих људи у Риму.

„До шездесетих година првог века пре нове ере политички поредак у Риму непрестано се рушио, а улично насиље постало је део свакодневице. Катилинина „завера“ била је само један од многих сличних догађаја. Много пута су нереди спречили одржавање избора, масовно подмићивање утицало је на одлуке изборног тела или судских порота, а политички противници су убијани.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 198.

Први тријумвират је био неформални политички савез тројице најутицајних људи у Риму – Цезара, Помпеја и Краса, склопљен 60. године пре наше ере ради остварења њихових политичких амбиција. Он је био формално тајан, али савременицима ипак очигледан. Савез тројице био је склопљен да би се освојила власт и био је уперен против оних који су ту власт имали или оних који би престиж тријумвира у држави покушали да оспоре, на првом месту против владајућих слојева у оквиру сенаторског сталежа, који су желели да очувају традиционални положај Сената као центра моћи у држави. Тријумвири пак, свесни да њихови противници контролишу Сенат, планирали су да своје циљеве остваре ослањајући се готово искључиво на народ, дакле само преко комиција, не обазирући се на вољу сенатора. То је био довољан разлог да их Цицерон назове популарима. Цицерон је био римски беседник, који се прославио када је 63. године пре наше ере као конзул открио заверу Катилине, који је покушао да на силу преотме власт са својим присталицама.

Када је Крас погинуо ратујући у Сирији (против Партског царства, чије је средиште било у данашњем Ирану), док је Цезар управљао Галијом (у данашњој Француској), Помпеј је 52. године пре наше ере изабран за конзула без колеге.

„Педесетих година првог века пре нове ере походи у Галији, на северу, под заповедништвом Јулија Цезара који је о њима и писао, довели су неколико милиона људи под римску власт, нерачунајући око милион људи колико се сматра да је изгубило живот у тим походима. Но, римско оружје све чешће се окретало не против спољног непријатеља, него против самих Римљана.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 196.

Цезар је за време боравка у Галији искорачио и на тло Британије. У Галији је ратовао десет година и побио око милион људи. Након тога је 49. године одлучио да се поведе за Сулиним примером и заузме Рим силом.

„Но, четрдесет година раније све је било другачије. Кад је Сула окренуо своју војску према граду, све више старешине осим једног одбиле су да пођу с њим. Када је Цезар учинио то исто, све старешине осим једног с њим су остале. Био је то прикладан знак потпуног срозавања скрупула за врло кратко време. Грађански рат који је уследио, у ком су Цезар и Помпеј, некадашњи савезници, сада заповедали супротним странама, проширио се на читаво Средоземље. Римски унутрашњи сукоб више није био ограничен само на Италију. Одлућујућа битка водила се у централној Грчкој, а Помпеј је убијен на обали Египта – одрубили су му главу неки превртљиви Египћани које је сматрао савезницима.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 199.

Коцка је бачена?

Цезар се обрачунао са Помпејевим присталицама у Африци и Шпанији, а затим успоставио своју диктатуру у Риму. Новина овог грађанског рат била је да се водио широм Медитерана.

„Египат је одиграо важну споредну улогу у овом рату. У Египту је Помпеј, некадашњи владалац римског света, бедно скончао 48. године пре нове ере. Очекивао је топлу добродошлицу кад се искрцао, али главу му је одрубио убица у служби локалног владара који је мислио да ће се убиством супарничког вође умилити Цезару. Размишљајући о овом тренутку многи Римљани, међу њима и Цицерон, закључили су да би за Помпеја било много боље да је умро две године раније када се озбиљно разболео. Овако му је живот трајао дуже од моћи. Но, Помпејево убиство показало се као погрешан потез за наручиоца. Цезар је дошао у Египат неколико дана раније и наводно је заплакао кад су му донели Помпејеву препарирану главу, па је одмах подржао једног од бројних такмаца за египатски престо. Так такмац била је краљица Клеопатра Седма, најпознатија по својој вези, политичкој и љубавној, с Марком Антонијем током следеће рунде римских грађанских ратова. Но, у том тренутку њени интереси поклапали су се с Цезаровим, па је с њим ступила у отворену љубавну везу и – ако је веровати њеним тврдњама о очинству – родила му дете.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 263-264.

Сенат је Цезара 44. године пре наше ере прогласио за доживотног диктатора (иако је само две године раније именован за диктатора на 10 година, што му је била трећа диктатура), чиме је стекао власт какву нико у Риму није имао од укидања монархије.

„Цезаров лик појавио се на новцу: то се никада раније није десило с ликом живог човека, али јесте с ликовима старих хероја и богова. Божанске почасти за живог човека биле су незамисливе за републикански менталитет слободног човека, који се није клањао владарима као боговима, као што се то чинило на Истоку.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 155.

Цезарева доживотна диктатура је потрајала само до 15. марта исте године.

„Група од двадесетак сенатора окружила је Цезара под изговором да му предаје молбу. Један неважни сенатор дао је знак за напад клекнувши пред диктаторове ноге и повукавши га за тогу. Атентатори нису прецизно циљали, а можда су били трапави од страха. Један од првих удараца потпуно је промашио Цезара и дао му прилику да се брани јединим оружјем које је имао – наоштреном писаљком. Према најранијем сачуваном запису из пера Николаја из Дамаска, грчког историчара из Сирије који је писао педесет година касније, али се вероватно ослањао на сведочанства очевидаца, неколико убица било је ухваћено у „пријатељску ватру“: Гај Касије Лонгин насрнуо је на Цезара али је посекао Брута; други ударац промашио је потпуно и нож је завршио у бутини његовог саучесника. Падајући, Цезар је на грчком довикнуо Бруту: ,,И ти, дете!“, што је била или претња (,,И тебе ћу пронаћи, момче!“) или дирљиви израз жаљења због нелојалности младог пријатеља („Зар и ти, дете моје?“) ил чак, како су неки сумњичавци из тог времена замишљали, коначно откриће да је Брут заправо биолошки син своје жртве и да ово није само атентат него и оцеубиство. Чувену латинску фразу: „Et tu, Brute?“ (Зар и ти, Бруте?“) измислио је Шекспир.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 306-307.

„Цезар је помиловао неколико својих будућих убица, међу њима и Брута, који су се у грађанском рату борили на Помпејевој страни. Но, то је изазвало незадовољства колико и захвалности из једноставног разлога што је милосрђе, иако врлина, било потпуно владарско својство. Само они који имају моћ да казне могу да помилују. Другим речима, clemetia је била антитеза републиканској слободи.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 268.

„Сасвим прикладно, злочин је наводно почињен у новој згради сената коју је Помпеј изградио у оквиру свог позоришног комплекса, испред Помпејеве статуе коју је испрскала Цезарова крв. Захваљујући делимично Шекспировој обради теме у драми Јулије Цезар, убиство римског диктатора у име слободе постало је образац за све касније последње очајничке отпоре тиранији и атентате у име начела.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 265.

Шекспиров Цезар – шта радити са тиранином?

„Већина Римљана и даље је више била за Цезарове реформе – помоћ сиромашнима, насељавање прекоморских области и повремено дељење новца – него за милозвучне идеје о слободи које су лако могле бити само алиби за интересе елите и наставак експлоатације становништва, што су они који су претрпели Брутове изнуде на Кипру добро знали.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 307.

„Сенат је одлучио да се све Цезареве одлуке одобре у замену за амнестију његовим убицама.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 308.

Од Цезаревог имена настали су називи титуле цара у словенским и немачком језику. По њему је назван и седми месец у години.

„Породично име Цезар после је ушло у титулатуру римског цара, а од њега порекло воде и немачка титула Kaiser, као и руска [и српска) цар.

На енглеском пак реч за цара гласи emperor, и вероватно потиче из времена кад су Нормани освојили Британију и извршили утицај на развој енглеског језика. Та реч води директно порекло од једне друге титуле римских царева, imperator, а срећемо је и у савременим романским језицима (француски empereur, италијански imperatore, шпански emperador). Латински појам imperium суштински означава врховну војну команду. Таква команда традиционално се додељивала највишим римским званичницима на само годину дана. Међутим, у доба републике назив император понео би војсковођа само ако савлада важног непријатеља, па може да се врати у Рим и прослави тријумф, што је представљало јединствен догађај у његовом животу. Првог римског цара војска је прогласила императором 21 пут, па је временом то ушло у сталну титулатуру царева. То нам много говори о новој природи власти: царство је постало и војна диктатура.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 14.

„Ово је снажна прича о политичкој кризи и крвавом распаду, чак и кад се изнесе овако сажето. Неки основни узроци су очигледни. Релативно мале политичке установе Рима, готово непромењене од четвртог века пре нове ере, једва су биле у стању да управљају италијанским полуострвом, а још мање да контролишу огромно царство и у њему одржавају ред. Као што ћемо видети, Рим се све више ослањао на вредне и даровите појединце чији су моћ, богатство и супарништво угрожавали основна начела Републике. С друге стране није постојала безбедносна мрежа – чак ни најосновнија полицијска сила – која би спречила да политички сукоб прерасте у крваво политичко насиље у огромној метрополи која је половином првог века пре нове ере имала милион становника и у којој су глад, експлоатација и огромна имовинска неједнакост били додатни подстицаји побунама, нередима и злочину.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 199.

Након Цезареве смрти већ следеће 43. године власти се домогао онај кога је одредио за наследника, његов усвојени син, млади Гај Октавијан, у савезу са искуснијим Цезаревим официрима Марком Антонијем и Емилијем Лепидом, познатим као други тријумвират. За разлику од првог, други тријумвират је био званични споразум којим су њих тројица постали колеге диктатори на пет година. Након што су поразили Цезареве убице, које су се домогле власти у источним провинцијама (Македонији, Малој Азији и Сирији), тријумвири су између себе поделили провинције и припадајуће им легије. Октавијан је касније уклонио најпре Лепида, па затим решио да се обрачуна и са Антонијем, који је био у љубавној вези са египатском краљицом Клеопатром, која је од раније имала сина са Цезаром.

„Клеопатра је била у Риму кад је Јулије Цезар убијен, боравила је у једној диктаторовој вили на ободу града, најбољој коју је римски новац могао да купи, мада вероватно није била ни принети раскоши њеног дома у Александрији. После мартовских Ида 44. године пре нове ере [када је убијен Цезар] брзо се спаковала и вратила се кући. […] Но, није прекинула везе с римском политиком из очигледних и хитних разлога: и даље јој је била потребна спољна подршка да се учврсти као владарка Египта, а имала је довољно новца и других средстава за онога ко јој ту подршку понуди. Прво се зближила с Долабелом, Цицероновим бившим зетом, али после његове смрти окренула се Марку Антонију. Њихова веза одувек је описивана романтичним речима као Антонијева безнадежна заљубљеност или као једна од највећих љубавних прича у историји Запада. Страст је можда била један чинилац, али њихово партнерство заснивало се на нечему много приземнијем: на војним, политичким и финансијским потребама.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 314.

Однос Марка Антонија и Клеопатре је био необичан од самог почетка.

„Након што је Марко Антоније први пут срео Клеопатру у граду Тарзу у данашњој Турској, њихове политичке расправе биле су подмазиване непрекидним низом гозби. Уз то, Клеопатра се кладила са Марком Антонијем да ће организовати најскупљу гозбу у историји. Следеће вечери, када се гозба ближила крају, Марко Антоније је приметио да Клеопатрина јела, иако веома укусна, нису ништа раскошнија од његових. Клеопатра је тада скинула једну од својих бисерних минђуша, извадила огроман бисер, здробила га, растворила у винском сирћету и испила пиће. Тако је добила опкладу.“

Ian Crofton, Povijest bez dosadnih detalja, Zagreb 2009, 16. (цитат је прилагођен српском језику)

Након Октавијанове победе убио се најпре Антоније, а затим и Клеопатра, када је схватила да неће успети да задобије наклоност Октавијана, који је затим убио шеснаестогодишњег сина Клеопатре и Цезара, да му не би био конкурент за власт у Риму. Египат је тада постао римска провинција, а Римом је након пола миленијума постојања републике завладао један човек, који ће постати први римски цар.

1. Како су римска освајања довела до класног раслојавања?
2. Како је осново начело римске републике довело у питање њен опстанак?
3. Ко су били пролетери?
4. Како је покушајем решавања проблема других Тиберије Грах угрозио себе?
5. Да ли посланике у скупштинама треба сматрати изасланицима гласача обавезним да спроводе вољу свог изборног тела, или су они представници изабрани да самостално одлучују у променљивим условима власти?
6. Да ли су се политике и судбине браће Грах разликовале?
7. Како су жеље народа представљале средство за остваривање амбиција појединаца?
8. Како је укључивање већег броја грађана у војску довело до пропасти римске републике?
9. По чему су Сулина и Цезарова диктатура биле у супротности са основним начелом римске републике?
10. Како је Сула преуредио римску републику по својој вољи?
11. Шта су биле проскрипције?
12. Зашто се најпопуларнији московски фудбалски клуб зове Спартак?
13. Шта је био мотив и какав је био исход Спартакове борбе?
14. Шта је Спартаковој дружини омогућило да две године одолева римској војсци?
15. Који су били мотиви, а који исходи тријумвирата?
16. По чему се други тријумвират разликовао од првог и зашто је било тако?
17. Зашто су окончани животи Цезара и Клеопатре?
18. Шта је по националности била Клеопатра?
19. Шта би значило да је криза римске републике баштина Ромула и Рема?
20. Које је порекло назива царске титуле?