„На преласку у 20. век годишњи вашари су изгубили значај најважнијих тржница у земљи. За сељаке су годишњи вашари били велики догађаји, а представљали су и брачно тржиште.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 137.

„Ако би се на игранци младић и девојка заљубили, то још није значило да могу да се венчају. Отац је бирао партнере својој деци, прво за најстарије, а на крају за најмлађе, чим би напунили шеснаест до осамнаест година. Он се у томе руководио интересима фамилије. Критеријуми избора били су телесна снага и здравље, као и углед и имовина породице. Снаха је била додатна радна снага и обезбеђивала је потомство, дакле, требало је трагати за њом. Удаја кћерке значила је губитак радне снаге, па се зато могло чекати на просца.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 138.

Будући младенци су по правилу прихватали одлуку својих очева без отпора. Главни разлози тога су следећи:

„Пре венчања младићи и девојке су сматрани децом, која немају право да доносе одлуке. Они су од малена били навикнути да без противљења слушају старије, да ћуте у њиховом присуству и да говоре тек када их неко нешто пита. Другачије понашање кажњавано је грдњом и батинама. Послушност је била њихова најважнија дужност према родитељима. Слободни су били само да певају, игpajу и сањаре. […]

Своје жеље су саопштавале мајци, која је заступала интересе деце у односу на оца и кућу. Деца су безрезервно веровала у мудрост и добру вољу старијих и своје сопствене жеље и склоности често су сматрали себичним и смешним.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 138.

Било је и изузетака од устаљених обичаја.

„Понекад би неки младић покушао да утиче на оца при избору снахе. Ако би фамилија девојке одбила његов захтев, као последње средство остала би му отмица. Он би се са њом договорио да је отме и да се ожени њоме против воље њених родитеља. После извесног времена, његови родитељи би тражили помирење са родитељима младе, чији би образ тако био сачуван. У случају сукоба ипак је долазило до отворене конфронтације очева: од краја 19. века умножили су се сукоби око избора младе у околини Београда. Разлог томе биле су промењене животне околности, које су поткопавале очев ауторитет. Финансијски обзири су све више утицали на избор снахе, што је било додатно искушење за стрпљење синова. У принципу, све до тридесетих година 20. века очева воља је била углавном неприкосновена.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 139.

Улоге у породици су биле јасно дефинисане.

„Девојке су се од малена припремале уз помоћ мајке за своју каснију улогу супруге и мајке. Требало је да буду вредне, уредне, мирне, послушне и увек запослене. Мајке су биле одговорне за добар глас и понашање својих кћери. Веза између мајке и кћерке била је блиска. Кћерка би се максимално трудила да не обрука мајку, а мајка би покушавала да заштити кћерку колико год је могуће од друштва у којем су мушкарци имали превагу. Венчањем се завршавао заштићени живот кћерке. Како је описано у ранијем поглављу, невеста је у домаћинству свекра и свекрве, као снаха, најниже рангирана и морала је сваког дана изнова да придобија своју нову родбину, тако што би била сервилна и послушна. Тек са рођењем првог детета напредовала би у породичној хијерархији. Син је обезбеђивао наставак породичне лозе и значио је чување части за њеног мужа. Ако не би уопште имала деце, или би имала само женску децу, то се сматрало њеном грешком и суровим ударцем судбине. У повољнијем случају, муж и његови родитељи покушавали би да посетама цркви и лековитим изворима помогну да таква жена добије сина. Иначе, морала би да живи са немим пребацивањем и да показује захвалност зато што је трпе у кући, тако што би целог живота само служила друге. Планирање породице ограничавањем броја деце било је, иначе, потпуно непознато. Синови су били инструмент моћи у рукама мајке, уз чију помоћ би она могла да добије велики утицај у кући. Насупрот љубави између мужа и жене, која се скривала као срамота, љубав мајке и сина је отворено показивана. Врхунац моћи жена је достизала женидбом синова, када су њој снахе биле потчињене и када је могла да се меша у њихове бракове. Тако се поредак у којем владају мушкарци стално репродуковао. Култ мајке био је логична последица таквог односа.

Насупрот томе, последица очевог ауторитета била је широка употреба физичке силе. Углавном су њене жртве биле жене и деца. Батине cy биле раширени, у јавности признат начин васпитања деце, и у екстремним случајевима долазило је до смрти жртве. Право на телесно кажњавање зависило је од породичне хијерархије, у односу на сениоритет. Многи мушкарци су физичким насиљем терали жене у покорност, како показују нашироко познате изреке: „Жену и коња удри ако мислиш да су ти покорни!“, или: „Човек није ко жену не бије!“. Нарушавање очевог ауторитета које је започело крајем 19. века довело је до пораста насиља у породици: очеви и мужеви су на отпор реаговали батинама.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 139-140.