Крајем устаничке 1804. године српска делегација се вратила из Русије посаветована да оснује тело које ће управљати Србијом.

„Кад се ови посланици Српски године 1805, врате у Србију, прото Ненадовић и Божо Грујовић, којега су посланици из Русије довели са собом, навале једнако око Јакова [Ненадовића, протиног стрица] да се постави совјет, које и Јакову буде по вољи. И тако оне исте године, пошто освоје Карановац и Ужичани им се предаду и плате уцјену, Јаков позове Кара-Ђорђија да дође о Великој госпођи у манастир Боговађу, да се о том разговоре и договоре. Но Кара-Ђорђије не хтједне отићи у Боговађу, него он дозове Јакова у нахију Биоградску у село Борак, и ондје се сазову и остале знатније поглавице, те уреде, да свака нахија избере по једнога поштена и паметна човјека, па ти сви људи да се састану на једно мјесто, да суде и пресуђују све веће распре и тужбе земаљске, и ето тако постане у Србији совјет, који се у почетку највише звао синод или скупштина, а на печату (на коме су били грбови Србије под круном крст и четири оцила и Тривалије под круном свињска глава са стријелом забоденом у чело који су на сриједи свезани један за други и између њих расте крин; одозго огријало и луче своје спустило до круна, а доље испод грбова 1804) био је натпис: правителствующій совѣтъ сербскій. Совјет се овај најприје намјести у манастиру Вољавчи, у нахији Рудничкој, но будући да ондје у пустињи нити су имали совјетници шта јести, нити је ко долазио да се суди, за то се премјести у манастир Боговађу a оданде послије некога времена у Смедерево. […]

Српске поглавице пристану и поставе совјет, али управо нијесу знале, шта ће то да буде, него су Јаков и Катић, и други гдјекоји већи, мислили, да совјетом мало зауздају власт Кара-Ђорђијеву, а Кара-Ђорђије мислио је, да њиме плаши Јакова и Катића, и друге, који би му се противили: а сви су мислили да ће совјет само којекаке ситнице судити, па и то онако, како они хоће, а остало све да они сами уређују и заповиједају по својој вољи: Божо пак и прото Ненадовић мислили су, да совјет буде највећа власт у земљи, и да свима поглавицама заповиједа у свачему, као што свједочи и натпис на печату: „Правителствующій совѣть“, јер правительствовать у Руском језику значи: „Имѣть правительственную, или верховную власть.“

Тако је совјет у Вољавчи и у Боговађи за она неколика мјесеца само судио, ако му је ко на суд дошао, али сад намјестивши се у Смедереву и уредивши своју канцеларију, стане се мијешати и у земаљске уредбе и старати се мало по мало да власт себи присвоји. Тога ради Божо и прото Ненадовић и Биоградски владика Леонтије (који је у почетку године 1805. изишавши из Биограда остао међу Србима, и у Смедереву се помијешао међу совјетнике) наговоре којекако Кара-Ђорђија и остале поглавице, да се сад опет у Смедереву сазове скупштина, да се совјет потврди и призна за највећу власт у земљи. Кад се та скупштина састане и у совјетној канцеларији каже се управо, шта се хоће, онда Кара-Ђорђије, видећи да му се гледа власт из руку да узме, изиђе на поље, па са својијем момцима, којијех је било више него у свију осталијех поглавица, опколи ону кућицу гдје је совјет био, и промоливши кроз прозоре пушке у канцеларију, повиче: „На поље, курве, по души вас….! Ласно је у врућој соби уређивати и заповиједати; него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе. Катић истина проговори: „Бог с тобом, Ђорђије, шта је теби? Нијеси ти полудио: ходи унутра;“ Јаков, ваљада бојећи се од своје нахије тако далеко ићи и с Кара-Ђорђијем се у граду затјецати, није ту био ни дошао, а совјетници и друге мање и страшивије поглавице оборе очи преда се: и тако се овај разговор прекине: Кара-Ђорђије и све остале поглавице остану као и дотле, а совјет и непотврђен за највећу власт стане се све више и више мијешати у различне уредбе земаљске. […]

Пошто Срби узму и очисте Биоград од Турака године 1807. премјести се совјет из Смедерева, у Биоград.“

Вук Стеф. Караџић, Правителствующiй совѣть сербскiй за време Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти, Беч 1860, 2-6.

Од 12 чланова Савета из 1807. године само четворица су знала да се потпишу, од којих је само најмлађи, четрдесетогодишњи Јевто Савић из нахије зворничке, био потпуно писмен. Турски (и грчки) је говорио само Јово Протић из нахије пожаревачке, који је да напише знао само мало више од свог имена. Само он је био варошанин, сви остали су били са села и причали су само српски. Председник Савета је био Младен Миловановић, из нахије крагујевачке. Није знао језике, није био писмен ни толико да се потпише, али је уз Карађорђа био најбогатији у Србији. Положај саветника је био плаћен. Кућа саветника је била отворена за пријем, по потреби чак и преноћиште, свих из нахије коју је представљао.

Савет је делио власт са вождом, али му се није могла супротставити, док је Карађорђе могао савету заповедати, иако нахијске старешине нису биле раде на то да пристану, па се Карађорђе зато није усуђивао првих година. Од 1807. године, након смрти једних и слабљења других старешина, Карађорђе је јасно постао главни. Убрзо је добио и опозицију која се плашила да његово јачање не угрози њихове позиције. Нахијске старешине које су хтеле да ограниче власт Карађорђа најпре су почеле критиковати Карађорђеве саветнике и то на томе да они одвраћају Карађорђа од Русије и троше народне новце за сопствене потребе. Саветници су сви успели да се договоре да од Карађорђа затраже смену његовог сарадника Младена Миловановића, који је био председник Савета. Карађорђе је 1810. године првобитно пристао, али је то било само привремено, док му Младен Миловановић није објаснио о чему се заправо ту ради.

„Младен је био човјек паметан и рјечит и знао је Кара-Ђорђију доказати, да ови сви зато вичу на њега (на Младена), да би га с њиме раставили, па послије сама да би га лакше надвладали и збацили.“

Вук Стеф. Караџић, Правителствующiй совѣть сербскiй за време Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти, Беч 1860, 23.

Било је и зависти старешина према Младену Миловановићу, који се у Београду додатно обогатио контролишући приходе и присвојивши имовину Турака.

Онда се против Младена Миловановића 1811. године дигла буна Београђана, којима се он својом самовољом учинио као нови дахија, терајући их на кулук (принудни рад) и војне вежбе, укључујући и оне који су се сматрали старим за то. Београђанима је обећано да ће бити ублажене невоље које им је чинио. Следеће 1812. године Младенови и Карађорђеви момци су се батинама осветили најгласнијима у буни.

Схвативши да неће моћи спречити чланове Савета, који су имали подршку Русије, да му ограниче власт, Карађорђе је са Младеном Миловановићем смислио да их одвоји од народа, који су представљали као старешине нахија у Савету, тако што ће их поставити за попечитеље (министре) у Београду, а међу њима да буде и Младен Миловановић, као попечитељ (министар) војни. Министар просвете тада је постао Доситеј Обрадовић. Јаков Ненадовић је одређен да буде попечитељ унутрашњих дела, Миленко Стојковић за иностране послове, Петар Добрњац за правосуђе, а Сима Марковић за финансије.

„Миленко и Петар нијесу могли повести са собом никакве војске Српске, осим Хајдук-Вељка са неко 70 бећара, а уз то су се уздали и у Јакова да ћe, као што је обрицао, довести војске као и на лањску скупштину. Видећи Кара-Ђорђије да је Петрова и Миленкова једина узданица Хајдук-Вељко, он га обласка што се више могло, говорећи му и заклињући се да га не дијели од свога сина Алексе; уз то још поклони му неколике стотине дуката и даде му диплому на војводство у Бањи, које је прије године дана, побјегавши из Биограда к Миленку у Пореч, био изгубио, и на то му се он обрече и закуне да ће му у напредак бити вјеран; а да би га из Биограда што прије кренули и од Петра и Миленка одвојили, начине Младен и Кара-Ђорђије писмо, као да су Турци ударили на Бању, па га у Гроцкој даду у мезулану, те га оданде суруџија донесе у Биоград трчећи колико игда може. Како Кара-Ђорђије прими ово писмо одмах дозове Вељка к себи, и покаже му га говорећи: „Вељко сине, трчи!“ Вељко није чекао да му сe ово двапут рекне, него одмах заповједи своме чаушу те удари у таламбас, и са својијем бећарима отиде из Биограда пут Бање. Јаков је од прије био први и највећи непријатељ Кара-Ђорђијев и Младенов, али је прије годину дана узео Младенову једину кћер за свога сина и могао је да ће Младеново имање најпослије остати њему и његову сину, а уз то ни одређено мјесто у Биограду није му било неповољно, особито кад му син у нахији остаје војвода, с тога је већ био мало попустио и к Младену се приближио; на скупштину за то није хтио ићи, док види с каком ће снагом Петар и Миленко доћи и ко ће бити јачи: они, или Кара-Ђорђије и Младен; сад пак видећи да Петар и Миленко не могу ништа учинити дође и он у Биоград, али мјесто с војском, као што је обрицао, на саоницама са двоје момчади.“

Вук Стеф. Караџић, Правителствующiй совѣть сербскiй за време Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти, Беч 1860, 52-53.

Након тога су и Миленко Стојковић и Петар Добрњац клонули духом, свесни да немају људства ни муниције да сами нападну Младена Миловановића и Карађорђа. Два дана након што су одбили да прихвате дужности попечитеља (министара), објављене су пресуде по којима се протерују из земље. Побројане су им разне кривице, а стварни разлог је био тај што је Карађорђе постао толико моћан да је његова воља постала пресудна. У нахијама Стојковића и Добрњца народ се побунио, али су буне брзо утишане. Савет је најпре био укинут формирањем шест попечитељстава, а онда су се та попечитељства заједно називала Саветом. Временом је Савет остао без једног по једног члана, пред слом устанка са само једним, док и он није побегао у Срем.

„Тако се Кара-Ђорђије опрости својијех противника и постане неограничени господар, али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше земљом обладају и њега из ње истјерају […]“.

Вук Стеф. Караџић, Правителствующiй совѣть сербскiй за време Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти, Беч 1860, 65.

И Милош Обреновић је, попут брата, постао опозиција Карађорђу, који му је претходно био кум на венчању, али му је опроштено када је пристао да се покаје, свестан односа снага.