„Цркву у Топчидеру подигао је кнез Милош као дворску капелу 1834. Подигнута је на месту где се кнез Милош, за време првог устанка, спасао од Карађорђевог пиштоља, када се нешто посвађао са Карађорђем.“

Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 32.

На Теразијама је 18. јула 1859. године ударен темељ за чесму која је била готова почетком 1860. године.

„На њој на све четири стране стоји натпис М. О. -I- 1860. Пренета је у Топчидер 1904 […] Пре ове чесме, на истом месту, била је стара чесма коју су, не зна се кад, Турци подигли. То је била неугледна чесма.“

Драг. Ј. Ранковић, Стари водоводи, чесме и бунари у Београду, Београдске општинске новине, октобар 1937, 39.

У Топчидеру је чесма смештена у парку у којем је кнез Милош 1831. године започео изградњу свог конака (у којем ће и умрети у спаваћој соби 1860. године), који је довршен 1834. године. На том простору је раније био чаир за испашу везирских коња. Век касније у зграду Милошевог конака смештен је 30. јуна 1935. године основани „Шумарсколовачки музеј витешког краља Александра I ујединитеља“ (Марина Мучалица, Галерија Природњачког музеја на Келмегдану, Годишњак Природњачког музеја у Београду, 2018, број 12, стр. 24). У Топчидерском парку теразијска чесма није радила, представљала је споменик. Чесма је била окружена дрвећем и док је првобитно била на Теразијама.

„Млађи данашњи нараштај не зна, али ми старији сећамо се врло добро кад су на Teразијама постојали кестенови који су давали дебелу хладовину.

Ти кестенови посађени су 1860 год. О томе је Српски дневник у броју од 20 марта поменуте године донео ову белешку:

Главна улица београдска Теразије засађује се дрвима. To ће украсити варош и чинити услугу пролазећем свету.

Пре 77 год. наши стари ценили су значај дрвећа по улицама. На 50 год. после њих дрвећа по улицама. На 50 год. после њих, ми смо уживали шетајући се Теразијама и не осећајући припеку сунчеву.

Да ли ми данашњи чувамо оно, што је улицама посађено? Нека нам на то одговоре – и стари и млади – који немилице газе и уништавају травњаке и скверове, па се чак и љуте кад им се то примети.“

Д. Ј. Р, Теразијски кестенови, Београдске општинске новине, 1.10.1937, 40.

Када је изграђена чесма, Теразије су већ биле главна београдска улица, али само три деценије раније тај простор је био скроз другачији.

„ваља знати да су Teразије све до тридесетих година прошлог века, биле пуст крај Београда. Шанац који је ограђивао варош од поља, водио је преко данашњега позоришног трга [Трг републике] и ту се свршавала варош; ван шанца било је поље и баре (пре сто година, 1830, београђани су ту, где је данас Краљев Двор [Скупштина Града], ловили у бари дивље пловке).“

Бранислав Нушић, Беогрдске чешме – грађа за историју старог Београда, Београдске општинске новине, 15. октобар 129, 27.

„Негде у то доба кнез Милош је наредио да се сви београдски ковачи преселе на Теразије. Тамо су им поклоњена земљишта. Ковачима то није било мило, али се Милошева наредба морала поштовати.

Мало доцније купио је Стојан Симић баруштине на Теразијама и подигао ту, око 1840 г., велику зграду, – на платоу између садашњег Старог Двора и Музеја Кнеза Павла, онде од прилике где сада свира војна музика. „Caв ce свет чудно лудости Симићевој да сагради купу у оној пустињи, далеко од вароши“. (К. Н. Христић). То је почетак изграђивања Теразија, које ће доцније постати центар Београда.“

Ђуро Бањац, Како се градио Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 39.

На Теразијама је 1906/7. године изграђена тада највиша зграда у Београду – хотел „Москва“ у власништву једног руског осигуравајућег друштва.

„Када је бара на Теразијама претворена у дворску башту, Београђани су морали ићи у лов на дивље патке на простор око данашње ,,Славије“, где је било ловиште све до шесдесетих година прошлог века.“

Ђуро Бањац, Како се изграђивао Београд, Београдске општинске новине, 1.10.1939, 22.