„Када је видео да ће Порта изиграти одредбе о исељавању Турака из вароши, предузео је мере да на падинама према Сави, ван шанца, изгради српску варош, у коју Турци не би имали приступа. Ове пољане, које су се шириле од Варош-капије ка Сави и Западном Врачару добио је Милош на поклон од Марашли Али паше и то је била његова лична баштина. (Обухватала је простор од садашњег хотела „Бристол“ па улицом Краљевића Марка, Зеленим венцем, Призренском поред улице Краља Милана до Милоша Великог. То је простор где су данас улице: Босанска и Гепратова, Краљице Наталије, Ломина и Балканска, са мањим суседним улицама).

Цео тај крај звао се Сава-мала. Прве године своје владавине кнез Милош је дозволио бегунцима из Мађарске и Бугарске да заснују овде своје село, ослобађајући их свих државних дажбина, осим кулука који су Срби дотле дуговали паши. Ту је до 1832 г. подигнуто сто педесет бедних кућерака.

Да би рашчистио ово земљиште, наредио је кнез Милош Савамалцима да се селе у предео крај села Палилуле, дајући им пристојну накнаду за њихове кућерке, које je требало порушити. Оставио им је годину дана рока за сеобу. Дозволио им је да се снабду грађом из државних шума за грађење својих нових кућа. Поверио је управнику полиције Цветку Рајовићу да се брине о извршењу ове његове наредбе

Кад је кнез дошао идуће године у Београд, запрепастио се када је видео кућерке Савамалаца на истом месту где их је прошле године оставио. Хтео је да узме на одговор Цветка Рајовића, али су га Савамалци спасли изјављујући да их је Рајовић терао да се селе, али они нису хтели док не добију од кнеза непосредну наредбу. Понудили су да одмах сами поруше своје кућерке и очисте земљишта у року од два дана.

Љут и нестрпљив, кнез посла своје момке да „помогну“ Савамалцима у рушењу њихових кућа. Песницама и петама сруше момци за неколико сати све ове страћаре. У подне су се у Савамали налазиле само гомиле крша и трулежи. Савамалци су једва успели да спасу из кућа по нешто од сиротињског намештаја, по неколико земљаних судова, врата са кућа, која су се још могла употребити. Да би се скратио посао око рашчишћавања кнез је, „на молбу Савамалаца“, наредио да ce сав тај крш запали. Његови момци су потпиривали пламенове све до увече, док није изгорело све што је могло горети.

Због овога су Милоша противници много оптуживали, сматрајући овакве поступке као тиранију. Роберт Сипријан представља ово као крајње варварство, које се може упоређивати једино са паљењем Рима, које је извршено по наредби Нероновој!

Наравно да су ове критике сувише претеране. Ова прва „Јатаган-мала“ y нашем новом Београду морала се срушити. Куниберт правилно каже да је сва Милошева погрешка била у томе што је био нестрпљив и што није оставио Савамалцима неколико дана да сами поруше своје куће. Само је Милош знао да би и после неколико дана морали његови момци да доврше рушење.

На овако рашчишћеном простору предузео је кнез Милош изграђивање модерне вароши. У овом крају је подигао, поред већ поменутог конака (Министарства финансија), Велику касарну, од 1834-1836. Њена изградња је стајала 388.057,37 гроша.

Ово место је изабрао кнез Милош зато што је желео да му касарна буде ван домета турских топова са горњег града.

У овој касарни се одиграло неколико историјских догађаја. Када је Светоандрејска скупштина 1858 донела одлуку да врати кнеза Милоша на кнежевски престо, свргнути кнез Александар Карађорђевић налазио се у граду, где се склонио од побуњене масе. Неки саветници, присталице кнеза Александра, окупе се у овој Великој касарни и са Миливојем Петровићем Блазнавцем одлуче да упуте један део војске да разјури Скупштину, а други да доведе кнеза Александра из града, да га поново врате на престо. Овај потхват није успео.

Десет година доцније, после смрти кнеза Михаила 1868, исти тај Блазнавац проглашује у Великој касарни, мимо закона и мимо Скупштине, за кнеза четрнаестогодишњег дечака Милана Обреновића, унука Јеврема Обреновића, и тиме спречава повратак Карађорђевића на престо.

Ова касарна је преправљена 1920 за Народну скупштину, која је овде остала до 6 јануара 1929.“

Ђуро Бањац, Како се изграђивао Београд, Београдске општинске новине, 1.9.1939, 30-31.

На простору савског пристаништа подигнута је и зграда Ђумрукане (турцизам за царинарницу на Сави), са магацином у којем је 1841. године смештено прво стално позориште у Београду (Театар на Ђумруку), отворено историјском драмом Јована Стерије Поповића „Смрт Стефана Дечанског“.

„До 1839 Палилула и Савамала биле су села, независна од Београда. Те године ушла cy у састав београдске општине, али су се и даље сматрала као предграђа.“

Шетња кроз стари Београд, Београдске општинске новине, 1.11.1939, 11.