1. Однос хабзбуршких власти према српским поданицима
2. Срби из Хабзбуршке монархије у служби Србије
3. Нови Сад као „Српска Атина“
4. Српски покрет револуционарне 1848/9. године
5. Политичко организовање Срба у Војводини

Положај Срба у Хабзбуршкој монархији до краја XVIII века

Однос хабзбуршких власти према српским поданицима

„У „дугом“ ХІХ веку, који их је тек чекао с бескрајним низом војних и политичких дешавања, Срби из Хабзбуршке монархије су све чешће били присиљавани да се речју, али и оружјем боре она права која је тек требало освојити и осигурати. Њихове националне напоре у том су погледу ометали планови Угарске да их мађаризује, одбијање Хрвата да им признају да су „политични народ“, страховања Беча од утицаја који би на њих могли да изврше бунтовни Срби јужно од Саве и Дунава, па и чињеница да су, иако у једном царству, живели у неколико административно-територијалних и управних целина: под мађарском управом у јужној Угарској, Хрватској и Славонији, а под аустријском у Далмацији. Осим тога, Хрватско-угарска нагодба из 1868. године, којом су Хрватска и Славонија добиле ограничену аутономију у оквиру Угарске, одразила се и на њихов положај, стављајући их у процеп између Будимпеште и Загреба. Напокон, 1878. године, одлуком Берлинског конгреса о праву Аустроугарске да окупира Босну и Херцеговину, њихову судбину делили су и босанскохерцеговачки Срби.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 34-35.

Срби из Хабзбуршке монархије у служби Србије

„Срби у Јужној Угарској били су најпросвећенији и финансијски најјачи део српског народа, нарочито до средине XIX века. Живот Срба у Хабзбуршком царству много је зависио од тренутних односа између два центра царства – Беча и Пеште. Попуштањем и обостраним компромисом, Мађари и Немци су 1867. постигли споразум. После овог споразума Србима је било знатно теже да се изборе за очување својих привилегија и националних посебности. Они више нису могли рачунати на благонаклони став из Беча, који је раније живео у страху од мађарског притиска, па је Србима повремено излазио у сусрет.“

Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја – Уџбеник са одабраним историјским изворима за трећи разред гимназије општег типа и друштвено-језичког смера, Београд 2022, 186.

Доситеј Обрадовић је био први министар просвете, Божидар Грујовић први секретар Савета, Иван Југовић покретач Велике школе (претече универзитета), Димитрије Давидовић писац првог српског устава, Јован Хаџић творац Грађанског законика, а Јован Стерија Поповић реформатор школства. Стерија је био и један од оснивача Српског ученог друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског позоришта (Театар на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Професор Лицеја у Београду био је Ђура Даничић, који је у српску латиницу увео графему đ уместо диграфа dj. Књижевник Ђура Јакшић је у Србији радио као учитељ, а Лаза Костић је у Београду био уредник новина.

Нови Сад као „Српска Атина“

„Матица српска је најстарија српска културна установа. Основана је у Пешти 1826. године, са задатком да ради на ширењу и јачању српске књижевности и просвете уопште. Основала су је шесторица српских трговаца, по предлогу Јована Хаџића. Годину дана раније, 1825, покренут је часопис Матице српске, који је излазио четири пута годишње, а звао се „Летопис Матице српске„. Овај часопис до данас излази и најстарији је српски часопис. Финансијско стање ове установе знатно је побољшано од 1845. године, када је Матица добила велико наследство Саве Текелије. Матица је 1864. године пресељена у Нови Сад, где се и данас налази.“

Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја – Уџбеник са одабраним историјским изворима за трећи разред гимназије општег типа и друштвено-језичког смера, Београд 2022, 187.

Гимназија у Новом Саду је основана 1810. године.

Српски покрет револуционарне 1848/9. године

„Мартовски догађаји из 1848. у Паризу и Бечу захватили су и Италију, Чешку и Угарску и одатле произвели домино ефекат. Од‌једном је цела хабзбуршка држава била доведена у питање. Посланици либералних странака у угарској скупштини сталежа узалуд су од 1847. захтевали од Аустрије већи удео у полтичком одлучива њу, као и демократске реформе и решење аграрног питања путем ослобођења сељака. Угарски сабор је 1848. под водством Лајоша Кошута објавио у Пожуну (Братислава) априлске законе, којима је Угарска практично постала независна. Кметство је укинуто, као и цензура, а мађарски проглашен за једини званични језик у држави. Лајош Баћањи је постао први председник једне либералне владе.

Уплашени од угарског национализма, Словаци, Хрвати, Срби, Словенци, Румуни и Русини истакли су своје националнополитичке, демократске и социјалне захтеве. […]

Хрвати су у марту 1848. сазвали народну скупштину и, под водством бана Јосипа Јелачића, прогласили отцепљење од Угарске. Либерали су, између осталог, захтевали уједињење свих земаља у којима живе Хрвати у једну бановину, незави сну од Угарске, и увођење хрватског као службеног језика. Тражило се и увођење представничког система, као и људских и грађанских права, и укидање феудализма. Сада се на хоризонту указала и федералистичка реформа Хабзбуршке монархије, изван граница крунских земаља, један „савез равноправних народа“ који су тражили учесници словенског конгреса у Прагу у мају 1848. […]

Кооперација националних покрета из 1848. изван државних граница имала је нарочито експлозиван потенцијал. У Војводини се, као гласноговорник хабзбуршких Срба, појавио либерал Светозар Милетић који је одржавао контакте са истомишљеницима у Кнежевини Србији. Аустријски конзул у Београду извештавао је са забринутошћу о оснивању либералног клуба у том граду, који је у марту 1848. позивао све јужне Словене да оснују југословенско краљевство које би ујединила хабзбуршке и османске територије.

Хрвати су се уздали у подршку Аустрије како би спровели своје национално–политичке циљеве у односу на Угарску. Тако је бан Јосип Јелачић, по наређењу цара Фрање Јосифа, умарширао у Угарску у септембру 1848. године. Савезница из Свете Алијансе, Русија, такође је послала трупе да би спречила пад Хабзбуршке монархије. Револуционари у Угарској узалуд су проглашавали детронизацију Хабзбурга. После низа изгубљених битака, њихова војска је у лето 1849. морала да капитулира. Лајош Кошут је са хиљадама официра и војника побегао у Османско царство и настанио се у бугарском граду Шумен.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 284-285.

Током револуционарне 1848/49. године Срби су покушали да сарађују са Мађарима, који су искористили немире у Бечу да затраже независност. Мађари нису били спремни на националне уступке Србима. Након тога Срби су се ослањали на двор у Бечу. На Мајској скупштини (од 1. до 3. маја по старом календару) 1848. године у Сремским Карловцима је проглашено формирање Српске Војводине и изабрани су патријарх Јосиф Рајачић и војвода Стеван Шупљикац. Из Србије су стизали добровољци, које је предводио Стеван Книћанин.

Стeријина година 1848.

По датуму 3. мај је новосадски лекар Јован Јовановић, познатији као први писац песама за децу у српској књижевности, назвао сатирични лист који је покренуо 1864. године, одакле му је и надимак Змај.

Војводство Србија и Тамишки Банат прогласио је аустријски цар као награду Србима за помоћ током револуције, а још више да би наштетио Мађарима. Војводство је било потчињено аустријској влади, изузето из надлежности угарских власти. Обухватало је већи део Баната, Бачке и источни Срем. Имало је милион и по становника. Срби су били у мањини, са 22,5% становништва. Румуна је било 28%, Немаца 23%, Мађара 15,5%, осталих 11%. Седиште војводства је било у Темишвару, у којем су Срби били у мањини. Војна крајина, где су Срби уживали повластице у замену за војну службу, остала је изван Војводства (укинута је 1881. године). Ово је био први и једини пут да је остварена територијална аутономија Срба унутар Хабзбуршке монархије. Војвода је био сам цар, који је војводство укинуо крајем 1860. године, након пораза Аустрије у Италији и незадовољства Мађара. Следећи пут Војводина се јавља тек после Другог светског рата, као аутономна покрајина Србије, што је остала до данас.

Политичко организовање Срба у Војводини

„Охрабрени успесима Мацинија и Гарибалдија, српски гимназисти, трговци и занатлије основали су 1860-их у Новом Саду, на територији Хабзбуршке монархије, „Уједињену омладину српску“. Она није имала јасно формулисани програм али је, као и њен италијански узор, заступала људска права и републиканско уређење, као и национално уједињење по основи језика, територије и народности.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 292.

Српска народна слободоумна странка је била прва формално организована странка Срба у Хабзбуршкој монархији. Основана 1869. године у Великом Бечкереку, који је после Другог светског рата назван Зрењанин. Под вођством Светозара Милетића, странка је окупила у своје редове припаднике свих слојева српског друштва и по томе је више имала обележје националног покрета него партијске организације. Тежила је равноправности свих народа у Аустроугарској. Борила се за национална права и грађанске слободе. Главни узрок кризе и каснијег распада странке налазио се у почетку раслојавања њених припадника по класној основи. Распала се 1887. године на Радикалну странку, на челу са Милетићевим зетом Јашом Томићем, и Српску либералну странку, под вођством Михаила Полит-Десанчића.

Светозар Милетић као градоначелник Новог Сада и његов однос са кнезом Михаилом

Осим на простору данашње Војводине, Срби су под хабзбуршком влашћу у 19. веку живели и на простору данашње Хрватске. Тамо су Хрвати одбијали да им дају права која су тражили за себе од Мађара. До сарадње ће доћи почетком 20. века. Под влашћу Хабзбурга нашли су се и Срби у Босни и Херцеговини, након Берлинског конгреса.