„Упркос наклоности једног дела становништва и политичке елите ка западним демократијама, румунски спољополитички правац се још од половине тридесетих година почео постепено окретати у правцу сарадње са Хитлеровом Немачком. Јачање румунско-немачких политичких контаката, који су најочитији били у домену економије, али и идеологије, кореспондирало је са постепеним слабљењем Француске и њеним одбрамбеним „санитарним кордоном“ у Источној Европи, као и са немогућношћу Британије и Француске да Румунији пруже било какве гаранције да ће јој у случају ревизионистичких намера њених суседа или услед совјетске инвазије пружити војну помоћ. Врхунац изостанка покровитељске политике пре свега Француске, потом и Британије, догодио се у јуну 1940. године када је СССР Румунији упутио ултиматум о предаји Бесарабије и Бу ковине, а краљ и влада нису добили ни инструкције, ни савет, нити било какав други вид помоћи од западних демократија.

У све нестабилнијем европском поретку, чија је основна ка рактеристика од тридесетих година била јачање немачког нацизма и италијанског фашизма са истовременим урушавањем система заснованог на договорима победника из Првог светског рата, Румунија се од 1937. године, успостављањем политичког система у којем је краљ Карол ІІ концентрисао сву власт у својим рукама, укључила у групу балканских држава које су већ имале ауторитарне краљевске диктатуре, попут Југославије и Грчке.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 104.

Румунија у међуратном периоду

Жртва договора Хитлера и Стаљина о подели интересних сфера 1939. године била је и Румунија.

„Румунија, окружена суседима који су, с изузетком Југославије, сви имали територијалне захтеве према њој, остала је препуштена на милост и немилост Хитлеру и Стаљину и пришла Хитлеру. „Ништа не може сврстати Румунију на страну Немачке, изузев уверења да само Немачка може да је сачува од Совјетског Савеза“, приметио је чиновник румунског министарства у разговору са британским министром.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 451.

Споразум Хитлера и Стаљина

Ипак, сврставање Румуније уз Немачку није је спасило од СССР-а.

„Тада је Стаљин изнео своје захтеве према Румунији – повратак Бесарабије и уступање северне Буковине, која никада није била руска али је у њој живело више Рутена него Румуна. Преговори који су се одуговлачили током јуна довели су до бруталног ултиматума 26. јуна 1940. године. Немачка је препоручила краљу Каролу да прихвати ултиматум. Два дана касније ушће Дунава било је у совјетским рукама.

Совјетски Савез су следиле Мађарска и Бугарска. Хитлер је, због нафтних поља, био нестрпљив да брзо и лично уреди спор око Трансилваније. Осовина је 30. августа наметнула посредовање – Друга бечка одлука. Румунија је морала да преда северну Трансилванију (мање него што је Мађарска тражила), задржавши притом лежишта нафте. После тог шока, питање Добруџе изгледало је споредно; Румунија је попустила пред Бугарском која је уживала подршку и Хитлера и Стаљина. Румунија је 7. септембра пристала да обнови границе из 1912. године. Без рата, она је изгубила више од трећине своје територије и трећину становништва.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 451-452.

Румуни су потом незадовољство понашањем других држава усмерили ка владару. По други пут је краља Карола II, после абдикације, наследио његов син Михај, који је тада имао деветнаест година. Формирање владе је поверено германофилском генералу Антоанескуу, који је владу формирао са припадницима фашистичке Гвоздене легије.

„Присуство легионара у Антонескуовој влади било је последица претходног одбијања „историјских странака“ да са њим сарађују, али Антонеску ни легионарима није дао превише простора у власти, држећи под својом контролом министарства војске, правосуђа, финансија и тајне службе. Добивши коначно моћ какву раније нису имали и дошавши у прилику да спроводе своју идеологију, легионари су својим деловањем почели да угрожавају тек успостављену стабилност у Румунији. Њихов политички пад избацивањем из владе у јануару 1941. није био толико мотивисан њиховим антисемитским деловањем и убиством 64 службеника претходног режима, међу којима су биле и неке изузетно утицајне личности, попут историчара Јорге, колико њиховим покушајем да почетком јануара 1941. године, заузимањем главних државних институција, оборе Антонескуа са власти. Хитлер, чија би позадина и стратегија тиме биле деста билизоване, као и сам Антонеску, нису више толерисали деловање легионара.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 106.

Нове политичке компликације до краја 1940. године Румунији су донеле војну диктатуру уз подршку Немачке, након што се генерал Антоанеску обрачунао са непослушним припадницима Легије, који су се обрачунавали са Јеврејима и присвајали њихову имовину за себе. Нову владу чинили су само генерали. Хитлеру је Румунија била битна због нафте, да је стави под контролу пре напада на СССР. Мусолинију је засметало немачко мешање на Балкану, интересној сфери Италије. Одговор ће бити напад Италије на Грчку.

„Антоанескуов поход на Бесарабију и Буковину, организован под окриљем Хитлеровог напада на СССР 1941. године, означио је румунску објаву рата СССР-у. […]

Парадоксални исход напора који је Антонеску предузео својеврсним румунским блицкригом на Совјете је да „ослобођене“ територије Бесарабија и Буковина, од јуна 1941. године нису више биле под контролом Румуније, већ Рајха, све до доласка Совјета 1944. године, када су прешле у њихове руке. С обзиром на такав след догађаја, може се закључити да је Бесарабија за Румунију коначно била изгубљена 1940. године, као последица договора Рибентроп-Молотов.“

Оливера Драгишић, Конституисање комунистичке власти на Балакану – Упоредна анализа структуре власти у Румунији, Бугарској и Југославији 1944-1947. године, Докторска дисертације, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд 2018, 62-63.

На Источном фронту је погинуло стотине хиљада Румуна. Генерал Антоанеску је одбијао да пристане на примирје са Совјетима, па га је краљ сменио августа 1944. године. Немци нису пристали на краљев захтев да напусте Румунију (главни град су нападали противваздушним јединицама из Плоештија), па је Румунија променила страну у рату. Румунски војници су учествовали у походу Црвене армије на запад, у којем је страдало још неколико стотина хиљада Румуна. Ослобођена је Трансилванија, али је Румунију заузела совјетска Црвена армија.