Ропство

Покрет за ослобађање робова звао се аболиционизам.

„У раном периоду модерног доба Европљани су робовску производњу, која је у западноевропским земљама углавном већ одавно била искорењена, и даље – и то у великом стилу – поседовали у својим америчким колонијама и на основу ње изградили изузетно успешну плантажну привреду. Робовска радна снага допремана је из Африке, након што су сви аутохтони народи из различитих регија Америке или побијени или проглашени неподобнима за тешке радне задатке, и након што су пропали сви експериментални покушаји с радном снагом из Европе. Та тропска и суптропска плантажна добра производила су луксузну робу за европско тржиште, као што су шећер и дуван, као и памук, који је био најзначајнија сировина у раној индустријализацији Европе и Северне Америке. Прве критике ропства и трансатлантске трговине робљем, која је постојала да би обезбедила радну снагу за плантаже које су гутале људе, појавиле су се у културном миљеу протестантске хетеродоксије, пре свега међу квекерима. Одатле је с обе стране англофоног Атлантика проистекао широк аболиционистички покрет. Тај покрет је своју прву а двоструку победу постигао 1808. године, када су Велика Британија и Сједињене Америчке Државе истовремено (али независно једна од друге) интернационалну трговину робљем прогласиле илегалном. Сједињене Америчке Државе од тог момента па надаље нису више увозиле робове; Велика Британија је своје колоније затворила за увоз нових робова, обуставила је трговину робљем на британским бродовима и дала себи за право да поступа против трећих земаља чије би се флоте бавиле транспортом робова.

Но само ропство захваљујући томе још увек није нестало. Први пут је укинуто на Санто Домингу / Хаитију, током Револуције, која је трајала од 1791. до 1804. године. У ниједном другом случају, укидање ропства није било резултат робовских револуција, већ притиска либералних снага у јавностима дотичних колонијалних метропола. Проглашавање ропства незаконитим у европским колонијама почело је 1834. у Британској империји, а завршено је 1886. године, на Куби. У латиноамеричким републикама ропство је било забрањено већ током борби које су вођене за независност; међутим, робови ни у једној од тих земаља нису чинили значајан део популације. У Бразилу су последњи робови ослобођени 1888. године. У Сједињеним Америчким Државама укидање ропства трајало је преко осам деценија. Пенсилванија је била прва северноамеричка колонија која се, 1780. године, изјаснила против ропства. Током наредне деценије, све северноамеричке државе донеле су законе против ропства. У исто то време, робовласнички систем је консолидован у јужним државама, где је – захваљујући глобалној експанзији памука – доживео врхунац свог економског значаја. Питање проширења ропства на делове федерације који су припадали западу постало је централно спорно питање унутрашње политике, које је на крају, 1861. године, довело до сецесије јужних држава и до почетка Грађанског рата, по чијем су окончању робови у Сједињеним Америчким Државама били ослобођени.

[…]

Пут од ропства до царства слободе није био ни кратак ни директан. Никако се не може рећи да је бивши роб, ослобођен једним потезом оловке, добио нова позитивна права и да је био опремљен економским средствима за живот. Робови нигде нису одмах de facto добили сва грађанска права. Они су у колонијама у прво време трпели непрестано политичко потцењивање, какво су пре њих подносили и њихови „слободни“ суседи, али су на британским територијама ипак имали одредене могућности легалног заступања својих интереса. У Сједињеним Америчким Државама универзално право гласа без обзира на боју коже у свим савезним државама није уведено све до 1870. године. На југу је то право већ од деведесетих година готово потпуно девалвирано уводењем специјализованих дискриминаторних закона (збуњујући модалитети регистрације, имовинске и образовне баријере итд.). Било је потребно да протекне читаво једно столеће након Грађанског рата да би црнци у пракси добили своја основна грађанска права. У већини процеса еманципације робова, бивши робовласници били су обештећивани, на пример тако што су бивши робови били у обавези да током прелазног периода у одређеној мери и даље раде за њих. Осим тога, држава им је често исплаћивала велике суме као накнаду за ослобођење робова.

Укидање ропства је само у Сједињеним Америчким Државама било повезано с војним поразом робовласничке елите. Ту су се последице једне првенствено социјалне револуције подудариле с казненом експропријацијом приватног власништва. Међутим, чак ни у Сједињеним Америчким Државама ослобођени робови нису се одмах претворили у слободне плаћене индустријске раднике или независне мале фармере на сопственој земљи. Уместо тога, велике плантаже заменили су закупи (share-cropping) на бази поделе урода, такви да је бивши плантажер наставио да буде власник земљишта, док су бивши робови, који су обрађивали његову земљу, приносе од свог рада морали да деле с њим. Тако је било јер је земљопоседничка аристократија на југу генерално изгубила своје власништво над људством, али не и над земљом и другим стварима. Тако су се робови који су радили на плантажама претворили у беземљаше који су трпели дискриминацију од белаца, у потлачене који су своју егзистенцију обезбеђивали радећи у закупу и као надничари. Том подређеном слоју ускоро су припали и сиромашни белци (poor whites), а класне и расне баријере почеле су да падају.

[…]

Општа поука која се могла извући из искуства еманципације робова била је та да се слобода не може дефинисати као све или ништа. Слобода се појављује у различитим облицима и степенима. Питање да ли је неко слободан или не било је академско у поређењу с реалистичним питањем на који начин је слободан, у коју сврху може да искористи ту своју слободу и по чему га је она раније издвајала или га сада издваја. Наравно, било је велике разлике у томе да ли су робови, као у Бразилу, „били пуштани на слободу“ без икакве претходне припреме, или се неко њима ипак несебично бавио. Бивши робови били су слаби и нарочито рањиви људи без природних савезника у друштву, те им је било потребно да им на почетку неко помогне да се прилагоде животу условљеном тржишном економијом.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 718-721.

Кметство

Феудализам, друштвени систем карактеристичан за средњи век у Европи, одржао се до 19. века.

„У самој хришћанској Европи, нарочито северно од Алпа, робова није било још од средњег века. Ту је карактеристичан облик неслободног рада било кметство. Почетком 19. столећа, та институција се још увек одржавала пре свега у Русији, где је током 18. века и ојачана. Да бисмо бар приближно предочили утисак о реду величина: године 1860. у Сједињеним Америчким Државама скоро четири милиона људи живело је у статусу робова, који су чинили 33 одсто становништва јужних држава и 13 одсто укупне популације САД. Популација робова у Бразилу достигла је свој врхунац педесетих година са око 2.250.000 људи, што је чинило 30 одсто укупне популације те земље, дакле стање је било слично као на југу Сједињених Америчких Држава. Бројеви везани за популацију кметова у царској Русији, који су постојали готово искључиво у европском делу те земље, били су виши: године 1858. у Русији је било 11.300.000 кметова у приватном власништву, а чак 12.700.000 људи било је у статусу сељака који су радили за државу. Кметови су чинили око 40 одсто мушке популације Русије, или преко 80 одсто, када се рачунају и сељаци који су радили за државу. Најзначајнија демографска разлика између Русије и јужних држава САД у исто то време била је у концентрисаности у располагању кметовима. У Русији није било неуобичајено да на једном добру ради више стотина душа, док су у Сједињеним Америчким Државама плантаже тих размера постале реткост. Осим тога, у далеко урбанизованијим јужним државама САД постојао је далеко већи проценат белаца који уопште нису поседовали робове. Многи су задржали само неколицину робова, углавном само за потребе сопственог домаћинства. Године 1860. тек је 2,7 одсто робовласника на југу Сједињених Америчких Држава имало више од педесет робова, док је у исто то време 22 одсто руских аристократа, земљопоседника (помешчики), располагало са преко стотину кметова. Кметови нису били робови. Руски кметови су махом могли да се позову на одређена права на земљиште, а поред рада на господарском имању, могли су водити и сопствену економију за сопствене потребе. Пошто се углавном радило о локалним сељацима, типичан кмет није као што је то био роб – био истргнут из свог окружења и транспортован на велику удаљеност. Кметови су остали да живе унутар свог сеоског културног окружења, у сопственим сеоским заједницама. У кметству је функционална подела рада на мушке и женске послове била оштрије изражена. Кметови су имали могућност да се позову на своје наследно право, док робови по правилу уопште нису имали могућност да се позивају ни на каква права. У европском правном миљеу, кметови су уживали одређена обичајна права. Робови нису имали ни то. Укратко речено, кмет је био сељак, а роб то није био. Не могу се износити никакви паушални ставови према последицама та два различита система. Ропство је било теже од кметства, али и није морало да буде у сваком конкретном случају. Кметови у ужем смислу речи, тј. лица везана за господара, како их дефинише руска конвенција, могли су бити препродавани, поклањани или изгубљени за коцкарским столом. Они, такође, нису били „везани за једно место“, па су се у принципу могли премештати, тако да су њихови господари били позвани да одлучују о њима готово исто колико и амерички робовласници о својим робовима.

[…]

У западној Европи, у северним државама САД, као и у јавном мњењу царске Русије, које је превасходно било оријентисано на западњачки цивилизацијски модел, средином 19. века постојао је јединствен став да је трајно држање у кметовском статусу људи који нису починили никакав злочин увредљив реликт прошлих времена у модерном свету. Укидање кметства царским декретом из 1861. године било је, у контексту царске Русије, готово једнако револуционарно и просперитетно колико и Линколново проглашавање ослобођења робова 1. јануара 1863. године, иако је тај декрет власнике кметова напао мање фронтално, те иако су одредбе што су се тицале спровођења те одлуке донесене у сарадњи с њима.

[…]

Еманципација кметова била је пропраћена компликованим превирањима, а временски и просторни односи између обавеза и права били су формулисани у тешко разумљивим текстовима, чије је правно тумачење тенденциозно ишло на штету сељака. Бивши власници руских „душа“ добили су великодушну накнаду, а ослобођени сељаци били су оптерећени бројним ограничењима која су им и даље отежавала живот. Укидање свих преосталих намета сељацима догодило се тек 1905. године, и то под револуционарним притиском; године 1907. сељаци су ослобођени последњих обавеза које су им законски биле наметнуте.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 721-722.

Ослобађање од зависности бившим робовима и кметовима није донело и равноправност у друштву, него наставак сиромаштва, иако мање насилног. За разлику од бивших робова у САД, у Руском царству су бивши кметови добили своју земљу, стекавши право над отприлике половином земљишта које је раније било у власништву племића. Ни бивши робови ни бивши кметови нису добили помоћ у стицању образовања, које би им омогућило еманципацију.

Другде у Европи је Француска грађанска револуција, коју је ширио Наполеон својим освајањима, дала подстицај различитим државама да ослободе сељаке кметстке зависности.

„Често су војни порази били оно што је монархистичке режиме приморавало да обрате пажњу на питање сељака. Пруска је кметство укинула 1807. године, након пораза од Француске. Касније је неуспех у Кримском рату био катализатор за руски пакет реформи који је обухватао и ослобођење кметова, а Амерички грађански рат је био узрок ослобођења робова у тој земљи.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 724.

Ослобађању робова и кметова су допринели страх од револуционарног револта попут онога на Хаитију и брз раста броја становника у Европи 19. века, који је елиминисао проблем недостатка радне снаге. Индустријализација и урбанизација су пружиле нове могућности за запошљавање руралног становништва.