Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима. Порекло саме речи вампир различито се тумачи. Миклошић ју је доводио у везу са турским uber. Лингвисти мисле да је реч упир словенска, и да су је и Турци могли примити од Словена. Код Срба првобитни облик упир замењен је обликом вампир отприлике у XV или XVI веку, а крајем XVII века овај српски назив продро је и у западну Европу. 

Вампир је митолошко биће из словенске митологије, које преживљава тако што се храни углавном путем крви живих бића. Стари Словени су сматрали да, ако се тело преминулог не спали, његова душа ће заувек остати заробљена на овом свету и да неће никада наћи мир. Због тога су своје преминуле спаљивали на ломачи, али се дешавало да у време ратова не могу да пронађу тело, па су веровали да, због немогућности да изврше ритуал, тај човек устаје ноћу и убија људе. Неки људи се могу повампирити још за живота, али по правилу, то се дешава тек након смрти.

Код јужнословенских народа, настао је обичај да обавезно стражаре над телом преминулог како га нека животиња не би прескочила или прелетела, јер би у том случају био повампирен. На пример, у ово сам се лично уверила на основу прича мог деке, који је одрастао у селу близу Лесковца. У том пределу веровало се да ако мачка прескочи покојника, долази до повампирења, па су увек строго чували тело преминулог. Веровало се да вампир не излази сваког дана из гроба. У околини Лесковца су такође сматрали да суботом вампир не излази из гроба. Неки вампири живе животом обичних људи, далеко од свога гроба, чак и у некој другој земљи.

Сачуван је и обичај да се даје четрдесет дана покојнику, а то је, према веровању, период током ког постоје шансе да се он повампири, након што прође тих четрдесет дана, његова душа престаје да лута и одлази. Такође, у том периоду вампир се приказује у облику сенке и има моћ да узме облик животиње која је покојника прескочила. Тада се храни животињском или људском крвљу, након неког времена стиче велику снагу, па не мора дуго да се враћа у свој гроб.  Он се креће само ноћу, а чим запевају петлови, враћа се у гроб.

Појављује се обично на раскрсницама путева, на гробљу и око њега, у својој бившој кући и у кућама својих рођака, често и око воденица. 

Различито се веровало колики је животни век вампира. У неким крајевима мисле да он може живети врло дуго, по неколико деценија, па чак и сто година. Постоји и друго мишљење, по којем вампир не може преживети дуже од 40 дана, што се подудара са веровањем код многих народа и племена да душа умрлог лута око куће и села извесно време. Што се тиче тих симболичних 40 дана, према мом мишљењу, вероватно је да је корен тог веровања управо у оних 40 дана које је Исус Христос провео на земљи у периоду од васкрсења до вазнесења на небо. 

Вампири су најчешће били мушкарци. Имали би изоштрене очњаке, дуке нокте и косу. Веровали су да зуби, нокти и коса настављају да расту вампирима. Вероватно је само до чињенице да након смрти, тело почиње да дехидрира. Кожа се повлачи и суши, па може изгледати као да су коса и нокти дужи. 

Људи су их се плашили због веровања да имају натприродне особине попут велике снаге, брзине, претварање у разне животиње.

Приближавање вампира могу осетити пси, коњи и волови који се веома узнемире улолико осете његово присуство. Вампир се тако, помоћу животиња, тражио по дану, када је безопасан. Када раскопају гроб од којег коњ постаје узнемирен, ако у њему пронађу нераспаднут леш, са отвореним очима и после смрти пораслим ноктима и косом, избоду га глоговим коцем и баце у ватру да сагори. Понекад се око гробова посипао пепео и песак, неки кажу да би се вампир онда открио по отисцима стопала. Постоји и још један начин проналажења вампира, а то су чинили уз помоћ црног петла. Када би тако пронашли вампира, раскопали би гроб и убијали су их на разне начине, попут пробадања глоговим коцем, спаљивања, дављења у води или негашеном кречу. 

Према неким веровањима, вампири понекад посећују и своје удовице и да са њима могу имати и порода. Дете рођено из односа са вампиром назива се вампировић. Ова деца немају сенку, имају мањак костију и изразито велику главу којом не могу гледати горе. Она су способна да пронађу и убију вампира.

Вампире одбијају бели лук и крст насликан катраном на вратима куће, а тај крст је прехришћански. Словени су уместо одбране, радије предузимали превентивне мере, попут сахрањивања тела лицем ка земљи. Код Срба постоји још један начин заштите од повампирења: на месту где је лежала глава покојника, заковали би глогов шиљак или глогов кочић. Такође, за кога се сумњало да може да се повампири, расекли би му кожу на табанима, пресецали су тетиве испод колена, па и забадали глогово трње под нокте. Глогово трње и коце су користили јер је од тога вампир увек бежао и најлакше су их убијали тиме. Приликом убијања вампира, посебно се пазило да оног који га убија не попрска његова крв, јер би се и тај човек могао касније повампирити.

Веровање у вампире је веома старо и познато скоро свим народима света. Ретко где у Европи се тако добро очувало као на нашим просторима. Карактеристике вампира указују да је у питању манистичко веровање да душа покојника неко време борави у близини своје куће. Живи се плаше од душе умрлог и желе да је се ослободе, зато се и предузимају многобројне мере опреза као заштита. Ако не успеју у томе, онда желе да после смрти униште материјалне делове покојника и најзад сам дух, односно душу, која се обично јавља у облику лептира.

Српски вампири

Први писани подаци о веровању у вукодлаке-вампире код Срба потичу још из XIII века. 

Петар Благојевић је први српски вампир који је ушао и у светске анале. Уочен је и утицај овог случаја на развој слике модерног вампира у западној култури. Живео је у селу Кисиљево, а умро 1725. године. Наводно, у следећих 24 часа, уследио је низ изненадних смрти других мештана, након кратких болести. Жртве су на постељи тврдиле како их је Петар претходно посећивао и гушио ноћу. Његова супруга је изјавила да је посетио и од ње тражио своје опанке, па се из страха преселила у друго село. У другим предањима се говори о томе да је Петар дошао својој кући и тражио храну од његовог сина, а када га је син одбио, он га је убио. Сељани су онда одлучили да раскопају гроб и прегледају га у потрази за знаковима вампиризма, као што су раст косе  и ноктију, као и одсуство распадања тела. Захтевали су да том поступку присуствује и официр Фромбалд, уз локалног свештеника. Он је покушао да их убеди да прво траже дозволу за тако нешто од аустријских власти у Београду. Међутим, мештани су били у страху да би вампир могао да истреби целу заједницу, док чекају одговор, па су захтевали да им сам Фромбалд изда дозволу, или ће сви напустити село. Заједно са великоградишким свештеником, разгледао је већ ексхумирано тело и са запрепашћењем открио да су карактеристике које се везују за вампире у локалном веровању заиста присутне. Тело је било нераспаднуто, коса и брада су израсле. Након тога, мештани су заболи глогов колац у Петрово срце, због чега је кроз уши и уста потекла велика количина потпуно свеже крви. На крају, тело је спаљено. 

Извештај о овом догађају био је међу првим документованим сведочанствима о вампирским веровањима у источној Европи. Објавио га је Wiennerisches Diarium, бечки лист, данас познат као Wiener Zeitung. Заједно са извештајем о веома сличном случају Арнаута Павла, из 1726–1732, допринео је помами за вампирима у осамнаестом веку у Немачкој, Француској и Енглеској.

Арнаут Павле је био српски хајдук за кога се веровало да се повампирио након своје смрти, тиме је изазвао епидемију наводног вампиризма која је убила најмање 16 људи у његовом родном селу Медвеђа, који се налази на Западној Морави у Трстенику. Његов случај постао је познат због директне умешаности аустријских власти и документације аустријских лекара и официра, који су потврдили стварност вампира. Њихов извештај о случају дистрибуиран је у западну Европу и допринео је ширењу вампирског веровања међу образованим Европљанима. Извештај и његов значај за каснију полемику о вампирима из 18. века се сада објашњавају тадашњим лошим разумевањем процеса распада леша.

Сава Савановић је један од најпознатијих вампира у балканском и српском фолклору. По легенди, Сава Савановић био је богати трговац из села Зарожја, који сe заљубио у девојку много млађу од себе. Иако је он имао озбиљне намере, отац девојке га је одбио. После тога, Сава се променио, постао мрзовољан и нервозан, а врло брзо је из освете убио девојку коју није могао да има. Саву су тада сељаци, који су чули шта се догодило, пребили мотикама. Након смрти, он је сахрањен близу воденице недалеко од села и тада почињу мистериозно да умиру млинари. Већ више од 250 година људи верују да их је убио вампир Сава Савановић тако што би их најпре удавио, а затим им попио сву крв. Због тога се плаше да приђу воденици и она полако пропада, а о њеном обнављању једва да се говори, јер становници Зарожја страхују да би након тога Сава могао да потражи други дом и усели се у нечију кућу, тако да легенда о њему и дан данас траје. 

Веровање у постојање вампира постоји и данас, нарочито у руралним срединама, као последица традиционалног преношења усменог предања.

Коришћена литература:

• Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973, 116-124.
• Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Bеоград 1970, 58-60.

---

Рад је настао као део предиспитних обавеза на предмету Историја српског народа у средњем веку 1 на Филозофском факултету Унивезитета у Београду.