1. Доба револуција
2. Нове државе
3. Институције

Доба револуција

„Два важна догађаја означила су прелазак од старог поретка ка новом добу објава независности британских колонија у Северној Америци 1776. и Француска револуција 1789. године. Француска и САД донели су републиканске Уставе и тиме целом свету дали узор како треба да изгледа демократска и секуларна држава. Од тада је у светској историји започео век револуција и преврата, у Латинској Аменци и у Османском царству појавиле су се прве независне државе, а затим је 1848 великим делом Европе пројурио широки талас револуција. Читав век био је прожет устанцима у југоисточној Азији, грађанским ратовима у Шпанији, Португалу и Либији, сељачким устанцима у Мексику, на Блиском истоку и у Јапану, као и отпором колонијализму у Ирској, Египту и Азији, све до темељних преокрета у Првом светском рату који су довели до пропасти старих европских монархија са превазиђеним правним поретком, обележеним династичким интересима. Дуготрајни, крвави ратови разорили су мултиетничка царства, створили систем националних држава Европи и нови међународни поредак.

Растрзана између просветитељско-револуционарних тежњи, инерције традиционализма и назадних тенденција, а делом и потпуно контрадикторних реформских идеја, југоисточна Европа је такоде пролазила кроз више од сто година дугу транзицију ка модерној државности. И овде је нова ера започела револуцијама са обе стране Атлантика, развила се 1848. и у Великој источној кризи 1870-их година, кулминирала у деценији између Балканских ратова 1912/13. и 1923. године. Тек тада су националне државе потиснуле и последње остатке Османског царства са европског континента.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 193.

Револуција представља колективни протест који доводи до дубоке промене политичког система уз учешће људи који нису припадали кругу претходних носилаца власти. То преузимање власти је најчешће повезано са масовном употребом силе и мобилизацијом маса и каснијим темељним мењањем друштвене структуре. Модерно политичко доба почело је америчком и француском револуцијом, које су поставиле нове универзалне стандарде одговорности владара заједници грађана. Те две револуције које су означиле почетак епохе „дугог деветнаестог века“ биле су крајем претходног, а револуција која је означила крај ове епохе била је у нарадном веку у Русији (1917. године). Била је то прва револуција коју су њени актери сматрали почетком процеса светске револуције, која се не ограничава националним границама. У међувремену деветнаести век у Европи су обележиле бројне побуне и протести.

„У 19. веку, политика је била револуционарнија него у било којој другој епохи: политика у којој се нису бранила „стара права“, која је, штавише, антиципирала будућност, а партикуларне интересе, попут интереса неке одређене „класе“ или класне коалиције, уздизала у интересе целе нације или чак човечанства. У Европи, „револуција“ је постала централна идеја политичке мисли, мерило на основу којег се по први пут правила разлика између „левице“ и „деснице“. Целокупан дуги 19. век био је време револуција. То постаје најочигледније када бацимо поглед на политичку карту. Између 1783. године, када је у Северној Америци настала највећа република на свету, и готово глобалне кризе на крају Првог светског рата, са историјске сцене нестале су неке од најстаријих и најмоћнијих државних организација: британска и шпанска колонијална држава у Америци (дакако, јужно од Канаде), ancien régime [стари режим] династије Бурбона у Француској, монархије у Кини, Ирану, Османском царству, Руском царству, Аустроугарској и Немачкој. До преокрета од револуционарног значаја дошло је након 1865. године на југу Сједињених Држава, а после 1868. године у Јапану, као и свуда где је колонијална власт развластила аутохтоне владајуће групе и етаблирала се као direct rule. У сваком од тих случајева није напросто долазило до смене државног персонала унутар постојећег институционалног оквира. Настајали су нови пореци чији су легитимитети имали нове основе. Није било повратка у свет пре нових утемељења. Нигде није успело поновно успостављање предреволуционарних односа.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 531.

Иако се епохом револуција назива период са краја 18. века, револуцијама је обиловао и почетак 20. века.

„Потом је у првим годинама новог века наишао талас револуција широм света: у Русији 1905, Ирану 1905/6, Османском царству 1908, Португалији 1910, Мексику 1910. (најкрвавија међу наведеним револуцијама, која ће потрајати до 1920), у Кини 1911. године.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 82.

Најреволуционарнија је била 1848/1849. година.

„У револуционарне догађаје били су укључени Швајцарска (која је 1847. године у „Зондербунд рату“ доживела прави грађански рат између протестантских и католичких кантона), Француска, немачке и италијанске државе, целокупна вишенационална држава Хабзбуршке монархије, као и погранична подручја Османског царства на Балкану. Холандија, Белгија и скандинавске земље биле су погођене сразмерно убрзавању реформских процеса у тим државама. Све у свему, то је био најмасивнији, географски најобухватнији и најнасилнији политички покрет у Европи 19. века.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 562.

Тада неуспеле револуције 1848/49. су произвеле дугорочан ефекат.

„Иако је контрареволуција надвладала, либерални захтеви разних националности нису више могли да се игноришу. Догадаји из 1848. мобилисали су масе, поларизовали јавност и ојачали улогу интелектуалаца и грађанства које је захтевало слободу мишљења и штампе. Сада је више друштвених слојева са симпатијама гледало на демократске вредности, посебно индивидуалну слободу, политичку одговорност, опште школовање и еманципацију од династија и феудалног племства. Пошто су револуционарни активисти путовали по целој Европи, међусобно се дописивали и преводили једни другима списе, створен је један свеевропски простор комуникације и деловања, у којем су циркулисале политичке идеје, а захтеви и акције се прилагођавали.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 286.

Револуционарне промене изван Европе доносиле су и империјализам (у Африци и Азији) и деколонизација (у овом периоду углавном у Америци), у оба случаја је долазило до смене елита на власти и успоствљања нових вредносних стандарда.

Нове државе

„После европских револуција из 1830/31. национализам и политички либерализам постали су тесно повезани. Отпор према Светој Алијанси, која је обновила свој контрареволуционарни пакт и гушила демократске покрете тајном полицијом и си лом, давао је подстрек духу републиканизма. […] систем општег образовања требало би да убудуће обезбеди социјалну промоцију на основу личних достигнућа, а не социјалног порекла. Либерализам, који тада још увек није био оформљена идеологија, сматран је, између осталог, и катализатором обликовања и даљег развоја националне заједнице. Владало је уверење да се само у независној и јединственој националној држави могу остварива ти идеали слободе, напретка и широког образовања. Према овом погледу на свет, унутрашња и спољна слобода биле су најтежње међусобно повезане. Тако су либерали веровали и да ће нација бити камен темељац демократске међународне заједнице и међународног поретка“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 283.

Неке од националних организација успеле су да створе и националне државе.

„Бројне државе основане су тек у календарском XIX веку: Република Хаити 1804, републике у Хиспаноамерици постепено између 1810. и 1826, краљевине Белгија и Грчка 1830, односно 1832, Краљевина Италија 1861, Немачко царство 1871, Кнежевина Бугарска 1878. Данашњи Нови Зеланд сматра да је као држава рођен Споразумом из Ваитангија који су представници британске круне склопили с маорским поглавицама 1840. године. Канада и Аустралија су се актима о федералном уређењу 1867, односно 1901, из конгломерата суседних колонија претвориле у националне државе. Норвешка је из уније са Шведском изашла тек 1905. године.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 74.

Институције

Државе 19. века у Европије обележила четири главна процеса на глобалном нивоу: формирање нација, бироктатизација (изградња државне управе), демократизација (ограничење власти владара у корист грађана) и развој социјалне државе (увођење здравственог осигурања, пензија и социјалне помоћи за сиромашне).

„Европу између светских ратова, 19. век засигурно изгледа као златно доба државе: револуцијама у Северној Америци и Француској тадашње државе биле су везане за принципе општег добра, бирократизација, демократизација и развој социјалне државе. Ретроспективно посматрајући, биле су уредене и истовремено осигуравале умерену партиципацију, и све до 1914. године дуго времена држале су под контролом своје војне потенцијале, због чега су представљале супротност екстремним варијантама политичког искуства: деспотизму и анархији.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 592.

По типовима политичког поретка државе су се делиле на аутократије, које су се заснивале на вољи владара (Руско и Османско царство), диктатуре, уставне монархије у којима је власт владара ограничена законом, али је влада, ипак, зависили од подршке владара, а не народних представника у парламенту (Немачко царство, Јапан) и систем парламентарне одговорности, у којем влада зависи од подршке народних представника окупљених у парламенту, било да је реч о парламентарној монархији (Велика Британија, Холандија) или републици (Француска у доба Треће републике). Републике су биле ретка појава у Европи, којом су још доминирале монархије.

„Диктатуре су постреволуционарни системи или системи произашли из република у оквиру којих је појединац, по правилу окружен мањом групом помагача и подредених владара, у стању да дела попут апсолутног монарха. Међутим, недостаје му потврда на основу традиције династичког легитимитета или верског помазања. Диктатор, као тип који је у Европи познат од давнина, одржава се на власти насиљем и претњама насиљем, а осим тога и збрињавањем мањих или већих клијентела. За њега је од суштинског значаја да контролише војску и полицију које под његовом влашћу уживају бројне привилегије. Самог себе доживотно је поставио на функцију и мора водити рачуна о томе да посебне околности којима дугује свој успон, пуч или акламацију, трансформише у робустне институције. После Наполеона I, у Европи су примери тог типа постали ређи.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 595.

Уочи Првог светског рата само неколико држава у Европи је достигло демократски уставни облик који је укључивао да формирање зависи од подршке народних представника у парламенту, изабраних општим правом гласа: Швајцарска, Француска, Норвешка, Шведска (од 1911. године) и Велика Британија (исто од 1911. године). Изван Европе такве су биле (бивше) британске колоније САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд. Прва земља која је увела тајно гласање била је Француска 1820. године, а друге су то учиниле знатно касније. До почетка 20. века расправљало се о предностима и манама тајног гласања. У колевци парламентаризма, Великој Британији, опште право гласа за мушкараце уведено је тек 1918. године, у Француској 1848. године, а у Немачкој за старије од 25 година 1871. године. Међутим, у Немачком царству је парламент имао мања овлашћења.

„Иако су Сједињене Државе биле највећа и најстарија модерна демократија, у пракси су својим становницима нарочито отежавале да остваре грађанска права. Ситуација је збуњујућа поготово стога што је право гласа било регулисано и регулише се углавном на нивоу појединачних савезних држава. Потешкоће су почеле (и још увек почињу) уписом у бирачке спискове. Настављале су се кроз квалификацију на основу власништва (чији је значај с временом прилично опао) и предуслова боравка у дотичној држави, па све до искључивања на расној основи. Пре грађанског рата, црнци једва да су имали право гласа на местима где није било ропства. Након грађанског рата, било је теже оправдати такве појаве. Утолико довитљивији су постајали, поготово након што је 1877. године службено окончана Reconstruction, покушаји да се шиканирајућим ad hoc прописима спречи да ослобођени Афро-американци искористе своје право гласа. Новим усељеницима из Европе (попут Ирске) и Азије (Кина, Јапан), који су често сматрани „нецивилизованима“, такође су чињене велике сметње. Дакле, већ неколико година након завршетка грађанског рата демократизација америчког грађанства претрпела је озбиљан ударац. Сједињене Државе остале су једна од најдемократскијих држава на свету, али су имале велике потешкоће у усклађивању универзалних принципа свог републиканског поретка са стварношћу „мултикултуралног“ и расно подељеног друштва.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 619-620.