После Другог светског рата Европа је била блоковски подељена на либерални запад и комунистички исток. Вољом великих сила које су победиле у рату, на Балкану је Грчка сврстана у западну сферу утицаја, а остале државе у источну и њима су завладали комунисти. Три године касније закомпликовала се ситуација у Југославији, након разлаза Стаљина и Тита 1948. године, али је Југославија остала комунистичка, иако се удаљавањем од истока приближила западу и настојала да буде несврстана.
„Као разлози за увођење комунизма, односно социјализма, у земље Источне Европе, у литератури се наводе два фактора: њихова близина СССР-у и присуство Црвене армије на њиховим територијама. Што се тиче близине, односно удаљености источноевропских земаља од СССР-а, то објашњење само је делимично тачно. Демантују га примери удаљене Албаније, у којој је „комунизам“ успео, иако у СССР-у ближим земљама, попут Грчке или Аустрије, ипак није заживео. Ни присуство Црвене армије није био гарант успостављања комунизма“. На пример, Црвена армија никада није прошла кроз Албанију, али је социјализам тамо био подигнут на ниво званичне државне идеологије, док кроз Аустрију трупе Црвене армије јесу прошле, и задржале се, али се у тој земљи никада није развио социјализам стаљинистичког типа.
Према марксистичкој теорији, комунизам се могао развити тамо где је друштво било оптерећено унутрашњим контрадикторностима, у друштвима која су била индустријализована, а радници незадовољни својим статусом. Историја је показала да се догодило управо супротно „комунизам“ је, уместо на индустријски развијеном Западу, „успео“ у источноевропским земљама које се понекад описују као море сељака. Бугарска је имала 80% сељаштва, што је била околност која није обећавала могућност увођења социјализма (заснованог на потребама радника), али ни могућност увођења западноевропског типа демократских друштава. у Бугарској је пред Други светски рат привреда расла, политички живот се стабилизовао, а друштвене тензије су опадале.
Ни величина комунистичких партија у европским земљама није била пресудан фактор за успостављање социјалистичких система у њима. Судећи према фактору масовности партије, далеко веће шансе за избијање револуције постојале су у западноевропским државама које су имале снажне комунистичке партије. Примера ради, 1939. године шпанска партија је имала 300.000 чланова, француска 270.000, чехословачка 60.000, шведска 19.000, британска 18.000, холандска 10.000, белгијска 7.000 чланова. Грчка комунистичка партија је крајем 1944. године имала око 200.000 чланова, а италијанска партија је 1945. године имала 1.770.000 чланова. Стаљин је, међу тим, знао да у западноевропским земљама, упркос развијеним комунистичким партијама у њима, није могао придобити раднике за свој антиимперијалистички програм, јер су радници знали да радна места имају управо захваљујући чињеници да живе у колонијалним силама. Присталице антиимперијализма је, са друге стране, могао наћи међу Балканцима. Па ипак, невероватним се може чинити податак да је око 800 партијаца, колико је у августу 1944. године, на пример, имала Румунска комунистичка партија, успело да освоји и одржи власт у тој земљи све до 1989. године. Слично је било и у Албанији, у којој је комунистичка партија такође спадала у ред најмањих.“
За комунистичко освајање власти најзначајнији фактор био је договор Сједињених Америчких Држава (САД), Велике Британије и Савеза Совјетски Социјалистичких Република (СССР) и долазак Црвене армије (војске СССР) који би уследио.
„За разлику од савремене српске историогарфије у којој се Београдска операција одређује као ослобођење, у Румунији и Бугарској долазак Црвене армије и комуниста на власт најчешће је детерминисан као окупација и пад (Бугарске и Румуније, односно Софије и Букурешта).“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 53.
Након удаљавања Југославије од СССР-а, после 1948. године, у Југославији је створена свест да се Југославија самостално ослободила од окупатора и да су Југословени сами изградили социјализам, који није био по узору на СССР. Такво виђење је више одговарало политичким потребама него стварности, али се усталило до данас.
Американце и Британце је са комунистичким Русима спојила борба против Хитлерове Немачке. Када је заједнички непријатељ побеђен, до изражаја су дошле дубоке идеолошке разлике ратних савезника. На Балкану су Британци и Руси долазили у конфликтне ситуације око поделе интересних сфера још од 19. века. Балкан им је, заправо, био значајан због приступа Медитерану. Већа војна сила многољуднијег СССР-а је била пресудна у подели интересних сфера на Балкану после Другог светског рата. Договорени утицај савезници су планирали да спроведу преко постављања себи оданих власти у балканским државама.
„У свим земљама средње и југоисточне Европе преузимање власти од стране комуниста одвијало се на сличан начин. Пошто су окупатори били протерани из главних градова, формиране су коалиционе владе од комуниста, социјалдемократа и представника осталих антифашистичких“ партија, под називом „Народни фронт“ (у Југославији), „Национално-демократски фронт“ (у Румунији) или „Отаџбински фронт“ (у Бугарској). За то време комунисти су се обрачунавали са политичким конкурентима и бившим колаборационистима. До краја рата десетине хиљада њих су не-стали или погубљени по одлукама преких судова. У лето 1946. у Бугарској је нпр. трећина чланова Президијума и скоро половина народних посланика Сељачке уније била у затвору. Вођа те партије, Никола Петков, погубљен је 1947. године. У Румунији су организовани монтирани судски процеси против члана Сељачке странке. Јулија Маниу и либерала Константина Дину Братиануа. Они су умрли као политички затвореници у Сигету. У Југославији је четнички вода Дража Михаиловић осуђен на смрт и погубљен.
У Грчкој су комунисти такође вероватно могли да се одрже, као у Југославији и Албанији, да британске трупе нису у октобру 1944. интервенисале у корист ројалистичке владе у егзилу. Када се краљ Ђорђе II 1946. вратио у земљу, избио је крвави грађански рат између комуниста и присталица старог поретка. До 1949. је око 108.000 људи избугило живот у борбама, репресалијама и масовним егзекуцијама. Разорено је 1700 села, стотине хиљада људи су отерани из својих домова и прогнани. На крају су комунисти били поражени, и антикомунизам је постао државна идеологија.
Током наредних година, комунистички режими су радили на утврђивању власти по узору на Совјетски Савез. Створили су тајне службе, односно, службе држав не безбедности са мрежом агената, која се могла употребити не само против непријатеља у иностранству, већ нарочито против сопствених грађана: румунска Securitate, бугарска КДС, албанска Sigurimi и југословенска УДБА. У првим послератним годинама у Румунији су десетине хиљада људи завршили у радним логорима за преваспитавање непријатеља републике“.“ Влада је депортовала око 40.000 људи, обележених као „ризични за безбедност“, у један 25 км дуг појас дуж границе са Југославијом. У тој земљи било је око 230 политичких затвора, радних логора и центара за депортацију, петнаест психијатријских завода и деветнаест губилишта. Док је у свим државама комунистички терор престао 1950-их година, у Албанији су „чистке“ биле честе и изненадне још дуго после рата. Једино је Енвер Хоџа од свих припадника генерације оснивача комунистичких партија, преживео све таласе прогона.
Фолксдојчери су такође били прогоњени, уколико их током рата Средишњица за фолксдојчере није преселила или евакуисала. У Југославији су колективно били оптужени за колаборацију, одузета им је имовина, ликвидирани су као ратни злочинци или интернирани у логоре. Многи су били жртве осветничких акција партизана. По укидању злогласних заробљеничких логора 1948. већина логораша је пребачена у Мађарску и Аустрију. За разлику од Југославије, Румунија није истеривала, ни прогањала, фолксдојчере. Али, овде су они такође били жртве напада од стране совјетских трупа и – као и у Југославији – депортација.
У атмосфери опште несигурности и насиља одржавани су парламентарни избори, на којима су комунистичке партије освајале огромну већину гласова. Оне су једна за другом проглашавале социјалистичке „народне републике“: Југославија крајем 1945, Албанија и Бугарска 1946. и Румунија 1947. Те земље су добиле уставе, јако ослоњене на совјетски модел, али су ипак биле централистички устројене. Једино је Југославија постала федерација шест република и две аутономне покрајине. Као државотворни народи признати су Словенци, Хрвати, Срби, Македонци и Црногорци, а 1960-их и босански Муслимани. Одбачена је идеја о јединственој југословенској нацији, каква је постојала у међуратном периоду.“
У Румунији су значајну улогу у доласку комуниста на власт одиграле националне мањине (нарочито Мађари и Јевреји), чији припадници су чинили већину чланова Комунистичке партије, иако су чинили само 30% становништва Румуније.
„До државног удара у Румунији, 23. августа 1944. године, румунска комунистичка партија је располагала са свега неколико стотина активних чланова, од чега се највећи број налазио у затворима и логорима, док је онај слободни део партијаца деловао у илегали и то тек од маја 1943. године. Крајем 1943. године почела је партијска активација, што се може сматрати последицом Техеранске конференције. Неколико стотина румунских комуниста је учествовало у Шпанском грађанском рату, али су ти кадрови све до 1945–1946. године боравили у Паризу, када су се вратили у Румунију. […] У августу 1944. године партија је имала око 1.000 чланова. Румунска комунистичка партија спадала је у ред најслабијих комунистичких партија.“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 95-96.
Од комуниста Румуне је одвраћала и русофобија због територијалне претензије Руса на румунске територије Бесарабије и Буковине, а околности у Румунији су их оставиле без још једног адута.
„Право гласа женама у Румунији било је дато 1939. године, што је био део краљеве политике појачавања сопствених позиција. Тиме је комунистима после рата био одузет један од најјачих аргумената ступања на власт – промоција жена у “равноправне” актере политичког живота у Румунији.“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 98.
Међутим краљево избегавање сарадње са „историјским странкама“ и усмеравање политичког живота у ауторитативном правцу, најпре преко десничарских странака, а затим и сопствене Странке нацоналног препорода, коју је краљ основао као прву масовну политичку организацију у Румунији, уз наредбу да јој се мора придружити целокупно државно чиновништво, олакшало је успостављање ауторитарног режима комуниста после Другог светског рата.
Британско (а затим нерадо и америчко) жртвовање Румуније Совјетима, зарад већег доприноса борби против Немачке десило се 1943. године. Као што су Американци преузели Италију након капитулације 1943. године у име савезника, тако су Совјети добили сагласност да заузврат у име савезника под своју контролу ставе Румунију. Следеће 1944. године Черчил је Совјетима нудио Румунију за Грчку у оквиру поделе интересних сфера, на шта је амерички председник Рузвелт пристао добивши уверавање да то важи само током рата.
Када је Совјетска војска изненадила Румунију походом на Молдавију, на нагодбу са савезницима решио се председник владе, генерал Антоанеску. Да би спречили да он буде тај који ће се споразумети са савезницима, опозициони политичару, одабрани за сарадњу од Британаца (Антоанескуа су оставили да сарађује са Немцима, да га после окриве за рат, а друге сачувају од те оптужбе) брзо су реаговали.
„Државни удар је био изведен 23. августа 1944. године хапшењем Антонескуа и формирањем Санатескуовог кабинета који је већ 25. августа објавио рат Немачкој. Црвена армија је око 30. августа стигла до румунских нафтних поља, два дана касније и у Букурешт, чиме је Румунија коначно била везана за будућу совјетску сферу утицаја.“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 121.
„Систем власти који је у Румунији израстао из Другог светског рата почивао је на сарадњи „историјских странака“ [Народна либерална партија и Народна сељачка партија] са комунистима, уз искључивање „фашистичких елемената“ из политичког живота (као јединих стварних противника Савезника).“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 81.
Убрзо су комунисти, служећи се судовима, очистили власт од припадника других политичких опција. Тиме су надоместили недостатак подршке народа, у којем ни сељаци ни радници нису желели комунизам. Послератно препуштање Румуније сфери утицаја СССР-а постигнуто је уз сагласност најпре Американца, а затим и Британаца, који су заузврат тражили Грчку.
„Текст којим би се Румунија обавезала на предају био је дело заједничког рада и усаглашавања интереса између америчке администрације, британских интереса и совјетских захтева. Тиме се може одбацити историографска теза о ексклузивној „совјетској окупацији“ у околностима окончања Хладног рата, када је највећи непријатељ надолазећег либералног капитализма у земље Источне Европе био социјализам, као „продужена рука“ руског утицаја. Историјски извори показују да је одговорност за „социјалистичку судбину“ источноевропских народа била подељена (између Савезника), а не искључива (совјетска). У том смислу, историографски трендови који успостављање социјалистичких режима (и у Румунији) тумаче као искључиво „совјетску окупацију“ имају за циљ ослобађање „западних Савезника“ од одговорности, чиме се прикривају узроци и порекло социјалистичких режима у земљама Источне Европе, не задирући ни у природу компромиса из којих су ти системи проистекли, као ни у природу система под којим се те земље и данас налазе (ако трендове у историографији разумемо као одраз политичког и друштвеног амбијента у којем се развијају). Таквом интерпретацијом легитимише се и неко будуће наступање Запада против руског утицаја у Источној Европи, а прилика за примену таквих наратива указала се крајем осамдесетих година прошлог века.“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 122.
Бугарска
„У Бугарској је комунистичка партија, под називом Радничка партија Бугарске (комунисти), дошла на власт 9. септембра 1944. године у оквиру шире политичке коалиције „Отечествени фронт“ (Отаџбински фронт), у који су још ушли и Бугарски народни земљораднички савез (БЗНС), Бугарска радничка социјалдемократска партија (мењшевици) БРСДП и Народни савез Звено. Објавивши преко Радио Софије пад владе Константина Муравијева и прогласивши нову отечественофронтовску владу, политички представници четири партије отечественофронтовске коалиције почели су да раде на успостављању нове структуре власти. Уз сагласност свих Савезника, почетак изградње нове власти био је под пуном контролом и утицајем Совјетског Савеза. […]
С обзиром на чињеницу да је број чланова комунистичке партије око 9. септембра био изузетно мали, пред њом је стајао тежак задатак: изградити и омасовити сопствену партију, овладати структуром Отечественог фронта, у којем су власт у почетку делили са још тра партије и, на крају, овладати државном структуром и друштвом у том смислу, питање гласи: како је 2.000 бугарских партизана, колико их је према неким проценама било почетком 1944. године, успело да освоји целокупни државни апарат, привреду и друштво и да му на метне нови културни модел до почетка 1948. године?
Из перспективе марксистичке теорије, шансе за радикалне друштвене и политичке промене у источноевропским и балканским државама, па и у Бугарској у предвечерје рата – нису постојале. Према Марксовој теорији, револуције су се могле одиграти у земљама изражених друштвених противречности, па су се драстичне промене можда и могле очекивати у западним европским друштвима, али у Бугарској, која је била изразито аграрна земља, са слабо развијеном индустријом и ниском концентрацијом капитала, револуција се није могла очекивати. Штавише, у другој половини тридесетих година Бугарска је изгледала као земља у којој је привреда расла, а политички живот се, иако ауторитаран, у поређењу са периодом после Првог светског рата, стабилизовао, чиме су друштвене тензије знатно ослабиле. Ни потписивање пакта са Хитлером 1. марта 1941. године такву ситуацију у почетку није променило. До краја рата у Бугарској нису постојали озбиљни унутрашњи политички, друштвени и економски импулси који би бугарско друштво спонтано довели до револуционарног преокрета. Успостављање комунистичког система могло је бити остварено само под утицајем снажног спољног фактора.“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 203-204.
Закључак
„Велике жртве које су Европљани поднели током Другог светског рата, морале су, по његовом окончању, да добију неки смисао и оправдање. Нови међународни поредак који је проистекао из са везничких договора требало је да буде гарант послератне равнотеже снага у свету, односно гарант мира на дужи период. У том смислу, постављање нових послератних структура власти у целој Европи представљало је најважније питање међународне заједнице и то је био први предуслов и најшири контекст за њихову изградњу на Балкану. Другим речима, процес и динамика изградње социјалистичке власти у балканским државама, условљени окончањем светског сукоба и уласком Савезника у Хладни рат, нису били ни слободни ни спонтани, а начин на који су били спроведени проблематизује питање суверенитета балканских држава.
[…]
Другим речима, два основна фактора у чијем је пресеку послератна структура власти на Балкану била изграђивана били су савезнички договори и војно присуство Црвене армије у Румунији, Бугарској и Југославији. Албанија је у совјетским војним, оперативним и мобилизационим плановима била сматрана делом југословенског ратног театра, па су се догађаји који су се одвијали на источном и северном делу полуострва одражавали и на њену територију.
[…]
Суштински, моћ послератних властодржаца, комуниста, била је утемељена на војној снази Црвене армије и Титових партизана (и на њиховом сусрету у Србији), али ни то не би било довољно да се кретање армија или њихово прерастање у респектабилне војне формације није одвијало на фону савезничких договора. Савезнички договори представљали су она чворна места из којих су биле изведене послератне структуре власти и савезнички договори били су извори њиховог легитимитета.“
Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 533, 538, 550.
Историјска читанка 