У позновизантијском периоду смрт новорођенчади није заобилазила ни највише друштвене слојеве, укључујући и царску породицу. У ситуацијама када би живот детета непосредно по рођењу био угрожен, на византијском двору примењивао се специфичан обичај тражења божанског покровитељства, који је представљао синтезу званичне хришћанске праксе и дубоко укорењених народних веровања. Пракса је налагала да се у просторију са болесним новорођенчетом унесу иконе дванаесторице главних Христових апостола.
Испред сваке иконе палила би се по једна свећа, при чему се строго пазило да све буду идентичних димензија и тежине, како би се осигурала објективност овог препуштања божјој вољи. Уз присуство свештенства које је читало молитве за исцељење, ишчекивало се сагоревање свећа. Према устаљеном правилу, дете би добило име по оном апостолу пред чијом се иконом пламен последњи угасио, чиме се сматрало да је обезбеђена његова директна духовна заштита. О жилавости и утемељености овог феномена у грчком свету сведоче и знатно каснији извори, попут записа француског дипломате Шарла Пуквила из 19. века.
Према сачуваним историјским изворима, управо је применом овог обичаја своје име добила принцеза из династије Палеолога, ћерка цара Андроника II Палеолога (1282-1328), рођена 1293. или 1294. године. Последња свећа која се угасила била је она испред иконе апостола Симона Петра, те је принцеза понела име Симонида. Упркос неизвесним првим данима живота, као и великој жељи родитеља да им дугоочекивано женско дете остане у животу, она ће убрзо постати инструмент византијске спољне политике и кључна фигура у дипломатским односима са Српском земљом. Њен брак са српским краљем Стефаном Урошем II Милутином (1282–1321) учиниће је једном од најзначајнијих личности у историји средњовековне Србије.
Крајем тринаестог века, геополитичка слика Балканског полуострва пролазила је кроз промене. Византијско царство налазило се у стању дубоке унутрашње и спољашње кризе под владавином цара Андроника II Палеолога. Са друге стране, средњовековна Србија је под вођством краља Стефана Уроша II Милутина доживљавала снажну експанзију. Српске трупе су продирале дубоко у византијске територије, освајајући стратешки важне центре у Македонији и данашњој Албанији. Када је истакнути византијски војсковођа Михаило Главас претрпео низ пораза и схватио да се српско напредовање не може зауставити након освајања Драча у јуну 1296. године, рађа се идеја о склапању мира.
Оно што је уследило представља једну од најмучнијих епизода византијске дипломатије, чију ће најтежу цену платити једна девојчица. Преговори између српског двора и Цариграда били су изузетно тешки и поверени су једном од најобразованијих људи тог доба, византијском логотету и дипломати Теодору Метохиту. Метохит је морао да путује у Србију чак пет пута (између 1298. и 1299. године) како би утаначио услове мира. Првобитни план Андроника II уопште није укључивао Симониду, цар је намеравао да краљу Урошу II Милутину понуди руку своје сестре Евдокије, удовице (од августа 1297) трапезунтског цара Јована II Комнина. Међутим, краљ Урош II је у том тренутку и даље био у свом четвртом, што је било сасвим непојмљиво већ само по себи, браку са Аном Тертер, Евдокија је енергично одбијала овај брак. Повукла се у Трапезунт и тамо је преминула 1301. године. Српски владар упућује многе претње византијском двору, те цар доноси одлуку да му понуди руку своје петогодишње ћерке Симониде.
У модерној историографији и колективном сећању, оштрица критике се често усмерава искључиво ка краљу Милутину због несразмерне разлике у годинама и чињенице да је узео дете за жену. Међутим, објективна и критичка историјска анализа захтева да се фокус пребаци на одговорност византијског двора и Симонидиних родитеља. Чак и у суровим оквирима средњовековног обичајног права и дворске дипломатије, постојала је јасна граница која се ретко прелазила без преке потребе.
Када је у питању спајање малолетних лица у политичке сврхе, стандардна пракса подразумевала је склапање чврстог уговора о веридби (sponsalia de futuro). Такав уговор би Милутину дао правне гаранције и мираз (освојене територије северно од линије Охрид-Прилеп-Штип), док би Симонида остала на цариградском двору под заштитом родитеља све до стицања законске и биолошке зрелости за брак, што је у Византији најчешће била дванаеста година живота за девојчице, а четрнаеста за дечаке.
Колико је овај потез био шокантан и за саме Византинце сведочи и оштра реакција цркве. Цариградски патријарх Јован XII (познат и као Козма) најоштрије се успротивио овом браку и анатемисао га, сматрајући га канонски недопустивим, не само због Симонидиних година, већ и због многих претходних Милутинових бракова. Патријархов протест је ишао до те мере да је напустио патријаршијски двор и повукао се у манастир, одбијајући да благослови заједницу. Венчање је на крају обавио охридски архиепископ Макарије, на пролеће 1299. године у Солуну.
Јако је интересантан сусрет принцезе Симониде и краља Уроша II Милутина који се одиграо на Вардару, пред Васкрс 1299. године. Краљ Милутин је сишао са коња и док је Симонида прилазила, поклонио јој се, дочекавши је не као супругу, већ као господарицу.
Ако је цар Андроник искористио Симониду за склапање мира, њена мајка, царица Ирина (Јоланда) од Монферата, покушала је да је искористи за унутрашњу борбу за моћ. Незадовољна чињеницом да византијски престо наслеђује Михаило IX (Андроников син из првог брака), Ирина је захтевала да се царство подели како би и њени синови добили суверене територије. Када је Андроник то одбио, царица је 1303. године напустила Цариград и преселила се у Солун, под изговором да жели да буде ближе ћерки.
Историчар Нићифор Григора детаљно описује како је Ирина вршила несносан притисак на краља Милутина да за свог наследника усвоји једног од њених синова (Јована, Теодора или Димитрија), покушавајући тако да од Србије направи базу за своју породичну лозу. Милутин, као изузетно прагматичан и прекаљен политичар, мудро је избегавао директан сукоб. Он је богато даривао византијске принчеве и дочекивао их са највишим почастима, допуштајући царици Ирини да верује у успех својих планова, док истовремено није предузимао ниједан конкретан правни корак ка усвајању. У овом сукобу између њене мајке и њеног супруга, Симонида је била потпуно маргинализована.
Након смрти њене мајке, царице Ирине, 1317. године. Симонида је отпутовала на њену сахрану са скривеном намером да се ослободи и остане у Византији. Током пута назад ка српској граници, у граду Серу, она се пред српским изасланством појавила обучена у скромну монашку одећу, што је био јасан сигнал да одбацује круну и световни живот.
Сазнавши шта је учинила, њен полубрат, деспот Константин, пожурио је у Сер. Према историјским изворима, он јој је пред свима поцепао монашку одору и, уз примену физичке силе, натерао је да обуче световне хаљине и предао је српској пратњи. Краљ Милутин је такође претио ратом, уколико му се супруга не врати. Иако је враћена супругу на силу, када се Краљ Милутин разболео, Симонида је била непрестано уз њега и сви су били изненађени њеном пажњом и негом које му је пружала.
У јесен 1321. краљ Стефан Урош II Милутин је преминуо. Симонида се трајно враћа у Цариград оцу Андронику II. Након Милутинове канонизације 1324. године, послала је из Цариграда скупоцено кандило и златоткани покров за његову гробницу. Замонашила се у манастиру Светог Андрије у Крисији. Ипак, према белешкама Нићифора Григоре, Симонида се није у потпуности повукла из света; често је боравила на царском двору, учествовала у дворском церемонијалу и јавном животу. Последњи сигуран историјски податак о њој потиче са краја тридесетих година 14. века, када сведочи у једном правном спору. Тачан датум, место смрти и место њеног гроба остали су непознати.
Трагедија византијске принцезе наставила је да живи кроз векове, али не кроз историјске хронике, већ кроз уметност. На зиду манастира Грачаница, задужбини њеног супруга, насликан је један од најлепших њених портрета. Вековима касније, непознати починиоци су оштетили део фреске, огребавши боју са очију младе краљице.
Управо је овај визуелни траг оштећене фреске у манастиру Грачаница инспирисао песника Милана Ракића да почетком 20. века напише своју антологијску песму Симонида. Ракићеви стихови претворили су истргнуту византијску принцезу у вечни симбол жртве, неправде и недодирљиве лепоте у српској култури. Вољом њених амбициозних родитеља и прорачунатих државника, одузето јој је право да сопственим очима види и бира свој животни пут.
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида —
Твоје већ давно ископане очи!
Такође, у манастиру Студеница постоји фреска краља Милутина и младе краљице Симониде, у једној од три цркве (Краљева црква), коју је подигао краљ Милутин.
Песник и драмски писац Милутин Бојић је написао драму Краљева јесен посветивши је краљици Симониди. Драма је написана у једном чину и састоји се из низа сцена у којима се појављује велики број ликова. Централни је лик краљице Симониде, а читаво дело се може поделити на део пре и након њене појаве на сцени. У драми се разматрају разлози за ослепљење краља Стефана Дечанског. Дело представља комбинацију историјских чињеница и Цамблакових наговештаја из 15. века. Драма је изведена два пута у позоришту 1913. и 1965. године.
Астроном Милорад Б. Протић је 20. марта 1938. открио астероид који је назвао по краљици, 1675 Симонида.
Историјска читанка 