Осветљење на београдским улицама појавило се за потребе читања првог Хатишерифа, на Ташмајдану, 1830. године. Први фењери настали су до 1846. године. Изостанак фењера у главној вароши Кнежевине Србије није узбуђивао градске власти јер је закључено да „поштен свет ионако ноћу спава“. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору.

Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу механџијама и кафеџијама да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.

„Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Сада је улогу модернизатора преузео кафеџија: Петар Јовановић Шапчанин поставио је сијалицу у својој кафани „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Он је набавио „локомобилу“ са генератором и поставио је у дворишту Скупштине. Затим је спроводник пренео преко улице и у свом локалу га везао са гасном „боген-лампом” у коју је стављена Едисонова сијалица са угљеним штапићима. По опису, свет се тискао и жељно ишчекивао да се пусти струја. Неописиво славље и граја настали су кад је синуо дотад невиђен бљесак. Окупљени свет је клицао: „Живела електрика, смрт фењерима“, а многи су остали до зоре гледајући у лампу „из које као да горе хиљаде свећа“. Држале су се и здравице и пило се у част прве сијалице и газда-Пере. Грађани су данима опседали „Хамбург“ опремљени нагарављеним стаклом да им дотад невиђено светло не би „оштетило очи“. Две године касније, „чудо технике“ уведено је у Народно позориште, па је у паузи између чинова, 10. децембра 1882. године, засијало електрично светло. Кад су грађани изашли после завршене представе сачекало их је светло на Позоришном тргу, што је била друга појава електрике на Београдским улицама.“

Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 120.

Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били решени комунални проблеми. На основу свог извештаја, комисија је предложила и решењe за Београд. Комисија је одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.

Расправе су се наставиле, а јавност и политичари су се оштро поделили. Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. Победу су ипак однеле присталице електричног осветљења и таква одлука је донесена 1891. године. Међутим, та одлука није значила и престанак противљења увођењу струје. Њени противници су сматрали да је донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“. Упркос свим противљењима, радови на увођењу електричног осветљена су окончани 1894. године.

Одлука о увођењу струје за јавну расвету у Београду је донета у време када су и највећи европски градови доносили сличне одлуке. У домаћинствима је струја у потпуности преовладала тек 20-их година XX века.

Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористила за напад на власт.