Краљевина СХС (Југославија) је била балканска, панонска, алпска и медитеранска држава у јужној и средњој Европи. Вишенационална, вишејезична, мултиконфесионална и културно разнолика држава.

„Сигурно да је географија Краљевине СХС битно утицала на неуједначеност друштава која су се након уједињења нашла у оквиру њених граница. О томе најбоље говори чињеница да јe y три планинска система на територији Краљевине само 29,5% чинио низијски део са природним условима за производњу житарица; средњевисинско подручје чинило је више од половине целе територије (53%) и ту је, у најбољем случају, постојала могућност да становништво само себе исхрани, а остатак територије била је „камена пустиња“ са веома оскудним приносима недовољним за нормално прехрањивање. Међутим, то није био једини нити најбитнији елеменат који је оптерећивао веома хетерогену заједницу са измешаним становништвом, на различитим ступњевима националне свести, које су делили традиција, обичаји, менталитет, степен просвећености и културне развијености, језик, писмо, начин производње, разни облици својине и занимања, типови насеља у којима се живело. Религиозна затвореност и конфесионална подвојеност и супротстављеност додатно су оптерећивали живот и, попут каквих вододелница, делила не само национално већ и културно становништво Краљевине. Неједнака економска развијеност, привредни и производни односи, професионална и друштвена структура становништва – још су неки од елемената који су битно утицали на неуједначеност друштва затечених у границама заједничке државе. Вековни живот у саставу туђих држава и цивилизација, различито животно искуство, политичка култура, политички системи и установе, аграрни режими, саобраћајни, монетарни и порески системи, правни партикуларизам – спречавали су брзу и лаку интеграцију у једну друштвену и цивилизацијску средину и додатно подстицали неравномеран развој.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 1996, 24-25.

Министарство задужено за усклађивање различитих правних система наслеђених у новој држави постојало (изједначење закона) у владама скоро целу деценију.

„Према попису становништва из 1921. године, на територији Краљевине живело је 11.684.767 становника. У првој деценији заједничког живота (по попису из 1931. године) број становника је увећан на 13.934.037, да би у предвечерје рата (1939. године) по проценама демографа, износио 15.596.000. Наталитет је био изузетно висок за европске прилике (1927. године износио је 34,26‰ 1930. године 35,51‰, 1933. године 31,34‰). Највиши наталитет био је у Врбаској бановини (41,11‰) а најнижи у Дравској бановини (27,68‰). Висок наталитет пратила је и велика смртност, тако да је просечни природни прираштај, у целом међуратном периоду, износио 14,45‰.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, III, Београд 1997, 418.

По другом попису, из 1931. године, у Краљевини Југославији је живело 13.934.038 становника. Ка и приликом првог пописа, становници се нису питани за националност.

„Отприлике у вријеме када је требало да се изврши трећи попис становништва 1941. године, југословенска краљевина је захваћена ратним пожаром. Због тога смо остали ускраћени за податак о томе како се њена популација развијала у другом десетогодишњем раздобљу. Као иоле релевантну, у обзир можемо узети процјену из 1939. године, према којој је на тлу југословенске државе живјело око 15.596.000 становника. Према томе, у међуратном периоду је број становника у југословенској краљевини порастао за око 3.600.000, па је просјечан годишњи прираштај био око 171.000 људи. Прираштај би сигурно био осјетнији да се југословенска краљевина није суочавала и са значајним емигрантским тапасом, који је отпочео још прије уједињења. Процјењује се да је само у периоду од 1919. до 1926. године државу напустило 85.559 лица. С обзиром на то да је исељенички вал до велике економске кризе 1929. године углавном водио према прекоокеанским земљама, та популација је била трајно изгубљена, упркос везаности за „стари крај“ и финансијским дотацијама домовини. Послије 1929. године југословенска емиграција је махом ишла према развијеним земљама Западне Европе, а понајвише у Француску, коју је у међуратном периоду населило око 60.000 Југословена.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 84.

Највећи градови у Краљевини СХС били су Београд (111 хиљада становника), Загреб (108 хиљада становника) и Суботица (101 хиљада становника). Од 15 тада највећих градова са територије данашње Србије чак 12 је било из Војводине, по попису из 1921. године.

Број становника Југославије је временом растао, па је по пропису из 1931. године у Београду живело 238.775 становника, а у Загребу 185.581 становника.

„Осим Београда и Загреба, више од 100.000 становника имала је Суботица – 100.058, а више од 50.000 становника имала су четири града. Сарајево је добило скоро 12.000 нових житеља, па је било четврти град по величини са 78.173 становника. Пети југословенски град је било Скопље са 68.334 становника, а шести Нови Сад са 63.985 становника. Уколико их упоредимо са претходним пописом, Скопље је добило скоро 28.000 нових житеља за десет година, а Нови Сад скоро 25.000. Нешто спорије се развијала Љубљана, која је за десет го-дина добила нешто више од 6000 становника и укупно бројала 59.767 житеља. Посљедњи попис становништва у југословенској краљевини показао је да је још 18 градова имало више од 20.000 становника: Сплит (43.711), Осијек (40.337), Шибеник (37.271), Ниш (35.465), Марибор (33.331), Битољ (33.024), Велики Бечкерек (32.821), Сомбор (32.334), Сента (31.969), Вршац (29.411), Велика Кикинда (28.400), Земун (28.074), Крагујевац (27.208), Трогир (23.525), Бањалука (22.165), Панчево (22.089), Карловац (21.210) и Мостар (20.295).“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 85.

Нису све покрајине напредовале у новој држави.

„Територија данашње Војводине такође је осетила споредне ефекте ослобођења и присаједињења. Повлачењем граница према Румунији и Мађарској многи градови су изгубили своја економска залеђа, железничке везе и привредни потенцијал, док се нова држава врло споро изграђивала и повезивала. Велика Кикинда, Суботица, Велики Бечкерек, Вршац у првим послератним годинама нашли су се у озбиљној економској кризи услед промене империјума 1918. године.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 273.

Војводина није била јединствена целина као данас, а Срби у њој за време Краљевине Југославије нису чинили апсолутну, него само релативну већину становништва. Према прорачуну Српског културног клуба из 1936. године у Војводини је Срба било 32%, Мађара 26,5%, Немаца 23%, Буњеваца 7,5%, Румуна 5%, осталих Словена 5% и осталих 1%.

Области на северозападу земље, које су биле под аустроугарском влашћу, биле су много развијеније. Области које су до 1912. године остале под османском влашћу, а до краја постојања Краљевине Југославије називане Јужном Србијом (Македонија, Косово и Метохија, Рашка), знатно су заостајале у односу на остале крајеве. Сасвим слабо економски развијене су биле и Босна и Црна Гора.

Краљевина СХС је била међу најсиромашнијим земљама Европе. Индустрија није била развијена и друштво је још увек било претежно аграрно. По попису из 1921. године 80,4% радно способног становништва било је запослено у пољопривреди, а по попису из 1931. године било их је 76,3%. Друштво је карактерисала и мала социјална покретљивост (преко 75% становништва се рађало и умирало у истој општини).

„Југославија је 1931. имала свега 11 градова с више од 50.000 становника, а они су заједно, заузимали мање од десетине укупне популације.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 52.

Након четири године рата очекивао се бољитак. Једна од мера која је требало да исцели земљу и постави здрав социјални живот била је и подела инвалиднине. У основи добро замишљена мера лоше је спроведена.

„Закон о инвалидима имао је сличну судбину. И ту је проливено додељивање инвалиде где треба и где не треба, онемогућило истинску помоћ тамо где је она била неопходна. Место принципа оспособљења за рад, или оспособљена за живот где услова за рад више не може бити, узет је за основу принцип накнаде – као да се жртве те врсте могу накнадити, и као да је и морално чак икоје жртве те врсте плаћати новцем.

Инвалиди без средстава за живот и после тога закона остали су истински инвалиди, што ће рећи људи за живот онеспособљени док су милиони растурени на имућне људе, чиновнике у каријери, на пуковнике и ђенерале на положајима. Новац упропашћен, циљ непостигнут, принцип – национални и социјални – компромитован. И, разуме се, чим су мерила растегнута, врата злоупотребама широм су отворена.“

Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999,35.

Ситуација није била боља ни са исплатом ратне штете и аграрном реформом. Обвезнице ратне штете постале су средство берзанске манипулације. Аграрном реформом је требало да се прерасподели земља, након укидања последњих остатака феудализма у заосталијим крајевима, додели земља становништву из крајева непогодних за живот (кршевитих предела Црне Горе, Босне, Херцеговине, Лике и Далмације) и населе крајеви одакле се иселило становништво или где је постојала потреба за променом националне структуре (Војводина, Косово). Земља се додељивала добровољцима, без вођења обзира да ли ће се они бавити пољопривредом. Нису сви успевали да заснују домове у непогодним подручјима на додељеном земљишту.

Стрма равница – колонизација Војводине у југословенској краљевини

„Појава увек иста: средства проћердана, циљ непостигнут, принцип компромитован и национални и економски и социјални. Кад се саберу те многе стотине хиљада људи који су у тим првим годинама новог државног живота обигравали прагове разних надлештава, служили се препорукама, изазивали интервенције, да добију ратну штету, инвалиду, земљу или аграрни зајам, и кад се имају на уму милиони молби, решења, уверења, обвезница, и признаница који су били у промету за то време, онда се може мислити колико је тај вашар дао маха злоупотребама. Корупцију ту више не представља појединац који врши проневеру или прима мито: она је изражена у широком грабежу државне имовине, у коме само материјално оштећење државе није кобно колико морални поремећај у односу између грађана и државе, на коју сад у овом времену иза рата њени грађани гледају у истини као акционари на банку која треба да им додели дивиденду.

Том губљењу осећања за интерес целине допринело је и то што се целина није ни осећала као целина. Мерећи један другоме залогаје Срби, Хрвати и Словенци као такви или као припадници појединих покрајина, као главну бригу имали су да свако од њих смањи давање а увећа примање од те заједнице, која је од почетка и пре нагодбеног споразума од августа 1939. функционисала као нагодбена.“

Милан Грол, Кроз две деценије Југославије, Београд 1999, 36-37.

Југословенска краљевина је заостајала за развијеним светом већ у настанку, што се није умногоме променило током постојања државе.

„Образовна структура битан је показатељ и мерило модерности југословенског друштва. Међуратна Југославија је по писмености била међу последњим у Европи. Попис становништва из 1921. године показује да је у земљи, од укупног броја становништва старијих од 12 година, неписмено 51,5%. Број неписмених је у периоду 1921-1931. године умањен за 5,9% и износио је 44,6%. Ако се писменост узме као једно од основних мерила културне развијености појединих средина, податак да је број неписмених 1921. године износио у Македонији 83.86%, у Босни и Херцеговини 80,55%, Црној Гори 67,02%, Србији 65,43%, Далмацији 49,48%, Хрватској и Славонији и Међумурју 32,15% Банату, Барањи и Бачкој 23,31%, Словенији 8,85%, сведочи о различитим степенима културног развитка, досегнутом цивилизацијском нивоу, културним раскорацима на нашем тлу и неопходној потреби нове државе да их превазиђе уколико жели не само културну већ и економску, политичку и уопште цивилизацијску интеграцију. Сличне диспропорције у броју неписмених постојале су и на релацији село-град и између мушког и женског становништва. Напомињемо да се по неким проценама модерним друштвом сматрало оно које је имало преко 90% писменог становништва.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 1996, 43-44.

Током тридесетих година повећао се број школа (за око 12%), али и ученика у одељењу, што је погоршало услове рада у школама.

„Околност да је пред избијање Другог светског рата основним школством било обухваћено само 9,4% укупног становништва државе насупрот 12,8% у Чехословачкој, 13% у Енглеској, 14% у Белгији и Данској и 15% у Норвешкој и Холандији, у упоредној перспективи сведочи о неуспеху мисије школства који се могао очекивати у условима примата политике у свим сферама живота.“

Љубомир Петровић, Југословенско друштво између два светска рата, у: Историја XX века, 2008 (2), 30

Обухват деце средњим образовањем 1939. године био је само 4%.

„Југословенски професори су се бескомпромисно супротстављали штедњи која је претила редукцијом броја средњих школа. Сматрано је да је на тај начин број школа у којима се могло продужити школовање након завршене основне школе свођен на неразумно мали број, тј. „на границе које не познаје сада ни једна друга напреднија држава Европе“. Подаци су показивали да је број средњих школа у Краљевини Југославији у односу на број становника износио једва 30% од броја истих школа у развијеним земљама Европе. Другим речима, југословенски професори су сматрали да, ако је жељен напредак државе и друштва, онда је тај напредак, уз остало, била дужна да покрене и средња школа.“

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, II, 312, Београд 1997.

У то време још су се гимназије делиле на мушке и женске, а ученике и ученице су избацивали из гимназија због недовољних оцена на полугодишту. Нестабилност државе и разноликост њених делова је представљала велики изазов за образовни систем.

„Први јединствени наставни програми за целу земљу урађени су средином тридесетих година (1934). Закон о јединственим уџбеницима донет је 1929. године, конкурси за писање таквих уџбеника расписани 1935, све до 1937. године трајале су расправе заговорника и противника јединствене школе и, најзад, у предвечерје Другог светског рата од читавог „посла“ (културног и политичког концепта) се одустало. Слику културне интеграције Краљевине Југославије употпуњује податак да је у министарству просвете било чак 47 смена министара, док је ту функцију обављала 21 особа, да су неки политичари на месту министра просвете били и по 9 пута, да ниједан министар није на тој функцији провео дуже од 3 године. Са сваким новим министром мењали су се и помоћници у министарству. Културна и просветна политика тако је губила начелан а добијала изразито политички, партијски и лични печат министара и партијских функционера „распоређених“ у министарство. […] Улагања у сферу културе и просвете у читавом међуратном периоду била су занемарљиво мала (2-5% целокупног буџета).“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 168.

Међу бројним министрима просвете били су и истакнути политичари, председници странака (Љубомир Давидовић, Милан Грол, Светозар Прибићевић, Стјепан Радић, Антон Корошец) и влада (Велимир Вукићевић, Љубомир Давидовић, Антон Корошец). Међутим, радикали опседнути борбом за власт и техникама одржавања власти готово да се нису ни интересовали за културну политику. Демократе су као модерна политичка странка југословенске оријентације више од осталих поклањали пажњу просветним питањима, али је изостала конкретна акција када су долазили у прилику да спроводе свој програм у влади, преко својих најистакнутијих представника на месту министара просвете.

„Скромне суме намењене култури и просвети посредно су онемогућавале цивилизацијско уједначавање и интеграцију југословенског друштва. Реализација државне идеологије интегралног југословенства такође је трпела услед немоћи државе. Материјална улагања у културу и просвету била су у раскораку са идеолошким значајем тих области друштвеног живота.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, III, Београд 1997, 426.

Идеја да се разлике међу Србима, Хрватима и Словенцима превазиђу барем у културном погледу и да се постигне духовно јединство југословенских народа јединственим књижевним језиком (екавски дијалект) и писмом (латиница) није постигнута. Језик се званично, по уставу (и из 1921. и из 1931. године), звао српско-хрватско-словеначки (иако се словеначки језик знатно разликовао од српског и хрватског), а у администрацији је коришћен и једноставнији термин народни језик, за време диктатуре и државни језик, а понекад и службени језик.

Тешко су се превазилазиле не само духовне, него и материјалне разлике. Становништво је живело у бедним стамбеним приликама, нехигијенским условима, слабо се хранило и доста оболевало.

„Хигијенске прилике на југословенском селу нису биле само одраз општег сиромаштва већ, пре свега, непросвећености, досегнутог културног нивоа, успостављених културних навика. И ту је, као уосталом и у другим областима друштвеног живота, уочљива велика неравномерност југословенског друштва. Ни свако село, још мање цветови житељи, у хигијени нису показивали хомогеност (постоје разлике између писмених и неписмених, између представника различитих религија, између оних који су били у војсци и печалби и оних који су цео свој живот проживели у сеоском атару, између оних ближих вароши и удаљенијих од ње, и друго). Муслимански сељак трошио је више воде од својих суседа и имао израженију ритуалну чистоћу тела, одела и куће. […]

Јутарње умивање било је основа личне хигијене и културних навика појединих крајева земље (постоји предрасуда да неумивен човек шири баксузлук), док се у другим областима о томе није водило рачуна (ако не стигну ујутру умивају се поподне). У појединим крајевима одсуство такве културне навике иде дотле да се људи умивају једном недељно, а у току зиме и једанпут месечно. Прање руку негде је била културна навика која се усталила, док је у другим крајевима (покаткад су разлике између суседних села) то чињено само пред јело, и то ако су много прљаве. […] Рубље се прало најчешће водом, у цеђу (вода са пепелом), ређе сапуном. Постељина се ретко прала. Спавало се у оделу у коме се и радило. […] Судови су се ретко прали врућом водом, чешће је коришћен песак него сапун. Све наведено прилично суморним тоновима слика општу културу живљења на селу. Болести које су се појављивале у облику епидемија биле су директна последица таквог стања.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 1996, 64.

Претпоставља се да је од туберкулозе боловао сваки трећи становник југословенске краљевине.

„Збијеност насеља, мочварност земљишта, влажност кућа, одсуство подова, слабо проветравање и осунчаност кућа (последица малих прозора), употреба огњишта, недовољна исхрана, само су неки од елемената који су утицали на распрострањеност туберкулозе.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 1996, 67.

Свест о потреби хигијене зуба није била довољно присутна ни међу становништвом градова, а на селу су се зуби прали и само прстом и водом.

„О нивоу свести сеоског становништва говори и веровање да је бол у зубима последица постојања црва који нагриза зуб, па се зубобоља лечила парењем или кађењем уста буником.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 1996, 72.

Лоша хигијена, исхрана и недостатак лекара и бабица на селу изазивали су велику смртност деце. Село се у међуратном периоду, ипак, мењало после дуго времена. Живот је постајао здравији, лакши и удобнији, а људи културнији и образованији, мање ограничени на оквире атара свога села. Са стране гледано промене су наступале споро, али су их тадашњи сељаци доживљавали као корениту промену начина живота, не само брзу, него и у много чему драматичну.

Сиромаштво је праћено и пороцима.

„У земљи у којој је шљива била једно од најраспрострањенијих врста воћа, где се ракија пекла у свакој кући (није се куповала), где се пило од малих ногу, алкохолизам се јављао као једна од најраширенијих социјалних болести. Према доступним подацима у Краљевини се годишње пило 14 литара алкохола по глави становника (треће место у Европи), што је такође био одраз социјалне беде и општег примитивизма у коме се живело.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Београд 1996, 71.

У међуратном периоду била су популарна и такозвана трезвењачка друштва, која су пропагирала живот без алкохола.

О стању у друштву извештавале су новине. Најтиражнији дневни листови били су Политика, Правда и Време (од 1936. године под контролом Милана Стојадиновића). Најзначајнији часопис био је Српски књижевни гласник, који се није бавио само књижевношћу и културом, него и политиком и друштвом.

„Удруживање грађана на бази професионалне делатности или сличног мишљења и заједничке друштвене делатности, типична је појава грађанског друштва која је у Европи нарочито присутна од епохе просветитељства. Њена функција је увек била креирање јавног мњења и стварање форума који треба да представљају алтернативу уређивању друштва „одозго“, тј. од стране просвећеног монарха (каква је била пракса у Европи). Српско грађанско друштво имало је 1918. године иза себе већ дугу историју развоја, нарочито када је реч о грађанству из бивше Аустро-Угарске монархије. Стварање професионалних удружења, покретање часописа и листова, отварање читаоница и формирање разних аматерских друштава битна је одлика српског грађанства, као и сваког другог. Међуратни период представља врхунац развоја српског грађанства, које у свом класичном виду нестаје после 1945. године, да би се касније обновило у сасвим другим условима, у епохи која се не може у правом смислу назвати „грађанском“. Активности ове врсте биле су тада многобројне.“

Ранка Гашић, Српска култура између два светска рата, Историја XX века 2008/II, 177.

Аеродром у Београду је отворен 25. марта 1927. године поред села Бежанија, на правцу према Београду (данашњи Airport City). Био је и војни и цивилини.

„Посебан импулс за упис акција новоствореног Друштва за ваздушни саобраћај, био је лет од Париза до Бомбаја и назад до Београда и Новог Сада у мају те године, који су извршили резервни капетан прве класе Тадија Сондермајер директор Друштва и активни поручник Ваздухопловства војске Леонид Бајдак. Лет је био у организацији Ваздухопловства војске и Аеро-клуба, и имао је циљ да напоре за стварање Друштва за ваздушни саобраћај учини општепознатим у југословенској јавности, популарише ваздухопловство и летење и коначно учини да број акционара и уписаних акција порасте до потребног нивоа.“

Бојан Димитријевић, Илија Кукобат, Аеропут – Друштво за ваздушни саобраћај 1927-1948, Београд 2023, 31.

Лет је подстакао до тада спорији упис акција и маја 1927. године основано је Друштво за ваздушни саобраћај а.д. Аеропут, које је започело саобраћај на аеродрому 15. фебруара 1928. године, линијом Београд-Загреб.

„Настало у времену општег развоја ваздухопловства између два светска рата, југословенско Друштво за ваздушни саобраћај Аеропут типичан је изданак свог времена, како у домену идеје, људи и авиона који су га чинили, тако и у домену унутрашње и спољне политике Краљевине Југославије.

Друштво за ваздушни саобраћај Аеропут је формално постојало две деценије, од друге половине двадесетих до друге половине четрдесетих година 20. века, с тим да је летачки било активно у укупно 14 летачких сезона – година. За то време оно је успоставило и вршило ваздушни саобраћај у Краљевини Југославији, повезујући њене регионалне центре с престоницом, али искорачивши и до важних центара суседних држава.“

Бојан Димитријевић, Илија Кукобат, Аеропут – Друштво за ваздушни саобраћај 1927-1948, Београд 2023, 5.

Први авиони су Југославијом летели брзином од 170 километара на сат. Од Београда до Загреба се путовало 2 сата, у време када је воз ту раздаљину прелазио за 10 сати. Од Подгорице до Београда је летео два до три сата у време када је за прелазак тог пута на други начин требало два до три дана. Током читавог времена постојања Друштва за ваздушни саобраћај Аеропут (1927-1948) његовог генерални директор био је Тадија Сондермајер.

Аеропут – први авио-превозник у Југославији

„Како би се унутрашњост земље повезала са обалом Јадранског мора, радило се на уређењу летилишта код Сплита, Дубровника и Бара. Међутим, линије су често укидане, обнављане, а неријетко се цивилни ваздушни саобраћај сводио само на унутрашњи, уз изузетак сталне линије Беч – Београд – Солун.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 147.

За време југословенске краљевине настале су неке нове културне институције. Народно позориште је добило оперу и балет и још једну сцену, где је 1929. године отворено Позориште на Врачару „Манеж“ (још увек активна сцена под другим именом). Основане су Београдска филхармонија (1923), Коларчев народни универзитет (1923), Музичка и Ликовна академија (1937). Београдски универзитет је проширен – основани су Медицински, Пољопривредни и Богословски факултет (1920), Ветеринарски (1936) и Економско-комерцијална висока школа (1937).

По завршетку рата 1918. године Београдски универзитет се нашао у новим условима, у новој већој држави, с још два универзитета (Загреб и Љубљана), са знатно оштећеним зградама, умањеним материјалним средствима, страдалим наставним кадром и студентима. Свечано је отворен 1. маја 1919, a настава је почела у зимском семестру 1919. и дуго је трпела последице разарања и страдања током рата. Универзитет је осим с последицама ратних разарања био суочен и са старим проблемима који су били још израженији (недовољна спрема студената, недовољно простора за студентски рад, недовољно научног и практичног рада са студентима, сиромаштво и поли тичка и партијска активност студената, недовољан број струч ног наставног кадра, итд). Упркос томе, од прве послератне школске године Универзитет је наставио предратни успон и напредак, проширио је постојеће капацитете, основао нове факултете, катедре, семинаре и институте, изучавао нове науч не дисциплине, вишеструко повећао број студената и стално повећавао број и квалитет наставног кадра. Већ 1919/20. Уни верзитет је остварио планове који су постојали још од раније и формирао три нова факултета, Медицински, Пољопривредно-шумарски и Православно-богословски, а потом из научно-просветних, али и политичких потреба и Филозофски факултет у Скопљу и Правни у Суботици. Својим наставним и научним радом наставници су остварили бројна достигнућа, објавили мноштво радова, учествовали на многим научним скуповима и прикључивали југословенску и српску науку европским и светским кретањима. Овај развој су подстакле неке појаве проистекле управо из Првог светског рата, односно последице рата. Тако су многи факултетски семинари и библиотеке били попуњени опремом и литературом добијеном преко ратних репарација током 20-их година; бројне катедре су заузели професори који су током рата школовани на француским и другим европским универзитетима; […] на Београдски универзитет је дошао и наставничка места заузео велики број наставника избеглих из Русије после Октобарске револуције и грађанског рата.“

Дагомир Бонџић, Руски емигранти професори Београдског универзитета, Београд 2023, 33-34.

Неки од најзначајнијих научника који су радили у југословенској краљевини били су: Слободан Јовановић, Јован Цвијић, Милутин Миланковић, Мика Петровић Алас, Георгије Острогорски. У ово време ван Југославије су стварали Никола Тесла и Михајло Пупин.

Тесла, Пупин и Миланковић – сличности и разлике

„Ново раздобље у српској уметности започело је симболички отварањем Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на малом Калемегдану, кoји је постао форум за пропагирање модерне уметности у сликарству, музици и књижевности.“

Ранка Гашић, Српска култура између два светска рата, Историја XX века 2008/II, 167.

Истакнути уметници били су књижевници Иво Андрић, Милош Црњански, Бранислав Нушић, Исидора Секулић, Растко Петровић, Јован Дучић, Милан Ракић, Момчило Настасијевић, Десанка Максимовић, Станислав Винавер, Мирослав Крлежа, архитекта Иван Мештровић, сликари Сава Шумановић, Милена Павловић Барили, Милан Коњовић и Петар Добровић.

„Филм је представљао један од најатрактивнијих симбола модерног доба. Раздобље после 1918. било је време брзоплетих покушаја, који су се лоше завршавали. Афирмација филма је дуготрајан процес, па стога домаћи филм тада није могао дати озбиљна дела. Иако Београд између два рата није постао центар филмске индустрије, ипак је створена активна група филмофила и интелектуалаца који су имали сензибилитет за нови медиј и „седму“ уметност и схватали филм више као уметност, а не само као робу. Српски филм је као нови и скуп медиј много заостајао за већином европских земаља, где су у то доба стваране основе за националну филмску производњу.“

Ранка Гашић, Српска култура између два светска рата, Историја XX века 2008/II, 176-177.

Сви домаћи филмови у међуратном периоду су доживели финансијски фијаско, због чега су дистрибутери и биоскопи од 1933. (када је укинуто законско фаворизовање домаћег филма) потпуно затворили врата домаћој филмској индустрији.

„У тренутку када је настала Краљевина СХС, филм и биоскопи су већ због свога утицаја имали статус „нове религије“, о чему је свака организована држава морала да води рачуна. Међутим, у новонасталој Краљевини ништа се није променило у односу на положај и начин деловања биоскопа, дистрибутерских предузећа и акционарских друштава за производњу филмова. Преовлађивао је стари начин мишљења који је филм и све послове око њега пре сматрао индустријом, занатском услугом или трговином него важном културном делатношћу. Задржани су били и стари покрајински закони који су регулисали питања производње и промета филма и државна власт није показала више разумевања за то питање. На територији Краљевине СХС биле су 1919. године регистроване 82 биоскопске дворане и неколико јачих дистрибутера, међу којима се посебно издвајала загребачка „Уранија“.

Током прве деценије живота Краљевине број биоскопа је учетворостручен, тако да их је 1929. године било 340. Односећи се према биоскопима као према обичним радњама, држава је њихове приходе оптеретила са 40% пореза, што је утицало да највећи број њих послује на граници рентабилности.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, III, Београд 1997, 326.

Телевизор су Београђани први пут видели 1938. године, на сајму који је изграђен претходне 1937. године.

Након рушења у Првом светском рату изграђене су многе значајне зграде у престоном Београду, који је у периоду од 1918. до 1941. године увећан са 110 на 350 хиљада становника. Зграда САНУ-а изграђена је 1924. године, Универзитетска библиотека 1926. године, Београдски победник 1928. године, Земунски мост краља Александра преко Саве (којим је Београд друмски спојен са Сремом) 1934. године, а Панчевачки мост краља Петра II преко Дунава (којим је Београд спојен са Банатом) 1935. године.

„Иако су у вријеме уједињења и недуго након тога [Београд и Загреб] имали сличан број становника, улога Београда као југословенске престонице преобразила је некада погранични град на обалама двије ријеке у праву европску метрополу. Број становника између два пописа (1921-1931) порастао је за 113,7% и Београд је имао скоро четврт милиона становника 238.775. У истом раздобљу је број становника Загреба порастао за 70,8%, па је други највећи југо-словенски град имао 185.581 становника. Београд је тих година имао просјечан годишњи прилив од 10.300 до 11.300 нових становника, а између 1919. и 1938. године на његовом тлу је подигнуто 7368 нових зграда. Осим тога, Београд је морао да добије обрисе модерне престонице велике балканске државе изградњом нове скупштинске зграде, зграда више министарстава, Главног генералштаба, новинских кућа и штампарија. Ти објекти већином и данас красе Београд, па је у новој згради Министарства финансија, која је грађена између 1925. и 1928, данас Влада Републике Србије, у новој згради Министарства шума и рудника и Министарства пољопривреде и вода, која је грађена између 1926. и 1929, данас је Министарство спољних послова Републике Србије, нова зграда Министарства саобраћаја, која је грађена између 1928. и 1930, данас је сједиште Железница Србије, у новој згради Министарства социјалне политике и народног здравља данас је дио Министарства унутрашњих послова Републике Србије, а у новој згради Министарства грађевина, која је грађена између 1939. и 1942. године, налазе се Врховни касациони суд, Управни суд, Апелациони суд и Привредни апелациони суд. Такође, велелепна зграда Народне скупштине Краљевине Југославије данас је Дом Народне скупштине Републике Србије. Осим тога, изграђене су зграде Државног архива, у периоду од 1925. до 1928, и Главне поште, од 1935. до 1937. године. Такође, Београд је спојен са Сремом изградњом Моста краља Александра преко Саве (тзв. Земунског), и Банатом изградњом Моста краља Петра Другог преко Дунава (тзв. Панчевачког).“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 84-85.

View this post on Instagram

Изградња Цркве светог Марка на Ташмајдану је почела 1931. године, а Храма Светог Саве на Врачару 1935. године. Пре тога је изграђена црква Светог Александра Невског, на Дорћолу, 1930. године. Нова зграда астрономске Опсерваторије, по којој је име добила Звездара, изграђена је 1932. године.

„Откад је 1924. југословенски суверен изабрао Дедиње за локацију своје будуће резиденције, откупивши тридесет пет хектара сеоских винограда, воћњака и њива, многи виђени Београђани похрлили су да граде своје нове виле на имањима што ближим краљевском. У наредним годинама Дедиње је прерасло у најмонденскији и најскупљи део града, сежући Румунском улицом од Железничке болнице до Топчидерске звезде, и надоле према Сењаку. Свако ко је хтео да буде примећен у престоничком естрадном животу, и ко је хтео да подигне свој престиж у елитним београдским круговима, кренуо је у освајање Дедиња. А тадашњи најцењенији престонички неимари и предузимачи утркивали су се у маштовитости и луксузу, испуњавајући бесне прохтеве својих размажених послодаваца.“

Милан Ст. Протић, Роман о пораженима, Београд 2021, 26.

Međuratni beograd kroz brojeve i podatke