Образовање у Византији се темељило на античком образовању (паидеиа, педија, παιδεια), које је преиспитивано  са хришћанског становишта.

Општинске школе су нестале у V и VI веку, услед кризе градова. Школе су углавном биле приватне, а школарина је била релативно приступачна. Стога у школу нису ишла само деца угледних и богатих, него и занатлија, па чак и сељака. Било је школа и по црквама и манастирима. У школу се полазило са шест-седам година. Основно образовање је трајало четири-пет година. Било је доступно и девојчицама.

Основне школе су се звале пропедије, што је значило да су децу припремали за педију (образовање). Таквих школа је било широм царства. У њима се учила ортографија –  читање и писање. Осим читања и писања, ученици су подучавани бројању, певању и основама митологије, световне и библијске историје. У односу на античке школе, изостале су физичке активности. За учење су коришћени верски текстови и Хомерова дела. Учитељи су се називали граматисти (грамата – слова). Његове часове редовно је пратило телесно кажњавање. Учитељи су имали значајан положај у друштву. Већина деце је школовање завршавало похађањем основне школе.

Са десет-једанаест година старости деца су настављала школовање у средњој школи, која се називала педија. Било их је само у престоници Цариграду и нису биле доступне за девојчице. Као и основне, и средње школе су биле приватне и плаћале су се. Имале су обично само једног учитеља (маистор), који је понекад имао помоћника (проксимос). Најнапреднији ученици (екрити или епистати) су млађим ђацима преносили знања која су стекли од учитеља. Тиме је истицано педагошко начело да би сваки ученик требало да потврди своје схватање онога што је научио тиме што ће то знање пренети другима. Учитељ је њихове часове повремено надзирао. Ученици су обично били деца племића. Слабо плаћеног учитеља, незнатног порекла, нису нарочито ценили. Ти младићи били су склони да на своје професоре гледају као на друштвено инфериорне, чијем се ауторитету могу некажњено наругати. Приходи професора су зависили од броја ученика и воље њихових родитеља. Проблем са којим су се професори непрестано сусретали била је наплата хонорара. Професори су се отимали за радна места у најбољим школама. Због професора ђаци су често мењали школе, желећи да их уче најбољи мајстори. Међу учитељима је било и највећих учењака у Византији. Од X века образовањем се позабавио цар, покушавши да уведе ред. Почео је да обезбеђује део новца за учитељске плате. Касније су се умешали и патријарси. Школство је, међутим, задржало световни карактер, иако је већина школа била смештена у зградама при црквама. Школству је придодат већи значај у време владавине Палеолога у XIV и XV веку, када су племићи култури придавали највиши значај.

У средњим школама су изучаване граматика, поезија и реторика. Граматичар је своје ђаке учио како да читају са разумевањем, а понекад и са критичким вредновањем, класичну грчку књижевност. Ученици су се упознавали са књижевним делима насталим на античком дијалекту, који се разликовао од говорног језика оновремених Византинаца, али се сматрало да сваки образовани Византинац мора да зна да га чита и пише. Подучавало се усмено. Књиге су биле ретке и скупоцене. Проучавање прозних писаца и реторике настављало се код ретора. Он је младиће подучавао састављању исправног говора. Учио их је како да изразе своје мисли, усмено или у писаном виду, отмено и убедљиво. Циљ је био савршено писати и говорити на античком дијалекту. Власт није прописивала програм којег би се морали држати професори граматике и реторике. Учитељи су понаособ уживали велику слободу избора. Није постојала ни прецизно одређена старосна граница ученика за сваки од степена образовања.

Главни метод образовања подразумевао је постепено савладавање од простог ка сложеном. Настава се сводила на учење напамет. Писмене вежбе су се сводиле на подражавање узора, док је оригиналност сузбијана. Одржавана су и ђачка такмичења, између школа, на којима су учитељи варали без стида и срама, јер им је од исхода такмичења умногоме зависио углед.

Главни циљ школа био је образовање будућих чиновника за државну или црквену администрацију. Образовање је било доступно онима који су могли да га плате. Школа је имала практичну корист, јер је омогућавала пут ка службеној каријери, промени друштвеног статуса.  Због тога су многи родитељи слали децу у школе у нади да ће поправити свој материјални положај.  И деца обичних људи, уколико стекну одређено образовање, могли су да постану чиновници царских и црквених канцеларија, судије, скупљачи пореза, секретари, адвокати, официри, преписивачи – калиграфи. Родитељи су били спремни да поднесу велике  жртве, па чак и да утроше сав иметак ради школовања деце.

Високог образовања није било од нестанка универзитета после Јустинијанове владавине. Обновљено је у другој половини IX века, са циљем: „доскочити неотесаности и незнању владајуће класе“. Образовање се завршавало изучавањем филозофије, која је схватана у најширем могућем значењу и обухватала знања свих научних дисциплина.

Византијска школа је била скромна, намењена малом броју ученика и у њој су изучаване углавном само граматика и реторика. Према мишљењу неких савремених научника око 90% Византинаца није знало слова. Ипак, у поређењу са становницима западне Европе у средњем веку, Византинци су били несумњиво образованији. Када су крсташи 1204. године заузели Цариград и привремено срушили Византијско царство, с презрењем су говорили о Византинцима као писмењаковићима, а не војницима.

Литература:

• Мишел Каплан, Византија, Београд 2008, 301-305.
• Ж-К. Шене, Б. Флизен, Византија, историја и цивилизација, Београд 2010, 332-336.
• Радивој Радић, Византија, пурпур и пергамент, Београд 2006, 9-24.
• Р. Браунинг, Професор, Византинци, Београд 2006, 122-147.