„Нико, ни у Француској ни било где другде, 1789. није у потпуности схватио последице онога што се догодило нити је ико могао да предвиди ток догађаја у годинама које ће доћи. Готово све претпоставке те године показале су се као неосноване. Јаз између наде и стварности, између очекивања и онога што се заиста догодило, најупадљивији је трагични аспект Француске револуције.  Cahiers из 1789. узимали су као нешто што се само по себи разуме да се реформа мора спровести под вођством краља. Они су без питања прихватили монархију као једини могући облик власти у Француској. Па ипак је 1793. Луј XVI гиљотиран и проглашена је република. У размишљању Француза из 1789. страна освајања нису играла никакву улогу, а државницима других земаља чинило се да је непосредна последица револуције поништавање Француске као активног чиниоца међународних односа, чиме су се повећале шансе за дуготрајни мир у Западној Европи. Међутим, за мање од три године, револуционарна влада је започела више ратова који ће највећи део Европе ујединити против Француске, довела до низа бриљантних освајања, и распирила ратоборност европских народа, понајвише самих Француза, до невиђених размера. Нико 1789. није могао ни да замислити да ће ратове Француска платити животима милиона људи, и да ће они до те мере уништити њену међународну трговину да све до 1825. неће бити у стању да је доведе на ниво на којем је била пре револуције. Нико није могао предвидети да ће се либерализам Декларације о правима човека извргнути у јакобинску диктатуру 1793/1794. или да ће Француска ускоро постати поприште напада на католичку цркву какви нису виђени у Европи још од реформације. Француска је, а са њом и цела Европа, 1789. улазила у ново доба. Али облик, достигнућа и несреће тога доба нико још није могао јасно да види.“

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 530.