„Док се хуманистичка Европа у свом наглом развоју ослобађала свих облика својствених средњем веку, Османско царство се грчевитије но икада држало традиционалних форми цивилизације Блиског истока, и у доба Сулејмана I, када су њене институције достигле своје пуно савршенство, Османска империја је, самозадовољна, погледа окренутог ка себи, била затворена за спољне утицаје. Чак и када су Турци током своје историје позајмљивали нека открића, из области технологије, медицине или финансија, прихватали су их искључиво ради војних или других чисто практичних циљева. Они никада нису пожелели да проникну у менталитет који је створио европске инструменте и методе. Још у петнаестом веку било је посматрача из Европе који су настојали да објективно прикажу османску државу, религију и културу, док су Османлије, убеђени у своју верску и политичку супериорност, затварали очи пред спољним светом.“

Халил Иналџик, Османско царство у класично доба (1300-1600), Београд 2003, 80-81.