Османска династија је током векова своје владавине дала 36 султана. Османско царство са другом династијом се није могло замислити. Султан је арапска титула, хан турско-монголска, а шах персијска. Све их је обједињавао владар Османског царства. Султан је издавао акте (берате) о постављењу на све положаје, у којима се одређује функција и надокнада. Био је врховни командант војске, који је носећи заставу пророка Мухамеда (оснивача ислама) лично предводио ратни поход, или је командовање војском поверио својим везирима.

„Сваки онај османски принц коме би пошло за руком да за себе обезбеди престоницу Царства, државну благајну и архиве и да задобије подршку јаничара, улеме, бирократије и дворских достојанственика сматран је законитим султаном. У пракси, од 1421. године подршка јаничара била је главни чинилац при заузимању престола.

Исход братоубилачке борбе за престо сматран је божанском одлуком. Поражени принчеви су обично налазили уточиште у непријатељским земљама, па се Османско царство непрекидно суочавало са претњом грађанског рата. Имајући ту чињеницу на уму, Мехмед Освајач је у својој Канун-нами озаконио један поступак који се, у ствари, примењивао од самог настанка ове царевине: „Онај од мојих синова коме Бог буде подарио султанат, с правом може погубити своју браћу, за добро државе. Већина улеме сматра то допустивим“. Али чак ни такво решење није могло да спречи грађанске ратове, јер је њихов узрок била древна турска традиција, према којој су султанови синови, пошто уђу у пубертет – а по исламском закону, то је значило када напуне дванаест година – као намесници упућивани са својим учитељима у стара административна средишта Анадолије, где су им на располагање стављани дворови и владе по угледу на престоничке. У доба Селџука, принчеви су били практично независни у својим провинцијама, али су Османовићи баш због тога на самом двору обазриво бирали њихове учитеље и остале великодостојнике који су поступали према наређењима централне владе. Принчеви, на које се будно мотрило, имали су строго утврђене приходе.

Ти принчеви намесници, док би очеви још били живи, настојали су да себи обезбеде владарску покрајину што ближе престоници и да на Порти и међу капукулу-трупама (јаничарима) задобију подршку. Њихово нестрпљење је понекад доводило до грађанског рата. Селим І се 1511. године латио оружја против своје браће, а 1553. и 1561. Сулејман І је погубио своје синове, Мустафу и Бајазита, зато што су се против њега побунили. Извукавши поуку из ових догађаја, Селим ІІ (1566-1574) и Мурат III (1574-1595) само су своје најстарије синове поставили за намеснике. После смрти оца, сваки од њих би без икаквог отпора сео на престо и лако уклонио своју браћу, која су се налазила у конфинацији на двору. Оно што је Мурат ІІІ као прво учинио поставши султан било је да задави петорицу своје браће, а Мехмед VI (1595-1603) издао је наређење да се изврши смртна казна над деветнаесторицом његове браће и прекинуо је обичај да се царевићи поставлвају за намеснике. Уместо тога, он им је ограничио кретање у посебно одређеним просторијама у харему двора, које су познате под називом кафес – кавез. Принчевима је забрањивано да напуштају кафес и имају потомство. Живећи у сталном страху од погубљења, већина њих је патила од душевних поремећаја. Када су Сулејмана ІІ (1687-1691) позвали да заузме престо, зајецао је пред великодостојницима Порте који су били дошли да га као ње- гова пратња изведу из кафеса: „Ако је наређено да умрем, реците само. Допустите ми да очитам молитве, а онда извршите своје наређење. Од детињства, пуних четрдесет година, налазим се у заточеништву. Боље је умрети одједном но умирати помало сваког дана. Какав ужас трпимо једног јединог даха ради.“ С муком су га извукли из кафеса и поставили на престо.

У почетку су се царевићи по провинцијама отворено борили за престо, а пораз у тој борби се сматрао Божјом вољом. Систем кафеса косио се са древном турском традицијом, што говори да су крајем шеснаестог века те традиције (већ биле изгубиле своју вредност и да је суверен постао симbол недељивости својих територија и власти. Дворске интриге, а посебно сплетке валиде султаније, мајке владајућег султана, почеле су да играју значајну улогу у судбини султаната. Јавно мњење, међутим, није одобравало да се убијају беспомоћна деца. Када је по ступању на престо Мехмеда III иза мртвачке носиљке његовог оца изишло из двора деветнаест ковчега са телима његове браће, према речима једног савременог историчара „анђели на небу чули су уздахе и ридање цариградских становника“. После смрти Мехмеда III, његов најстарији син Ахмед І (1603- 1617) постао је владар. Саслушавши молбе неких својих високих подложника, он није погубио свог ментално заосталог млађег брата Мустафу. Када је Ахмед умро, његови синови су били још недорасли, те је престо заузео Мустафа, кога су три месеца касније свргнули у корист Ахмедовог сина Османа ІІ (1618-1622).

Упркос Мустафином примеру, братоубиство царевића настављало се током седамнаестог века. Пре него што ће кренути у поход на Пољску, Осман ІІ се постарао да се донесе фетва којом је санкционисан чин погубљења његовог млађег брата Мехмеда. Како су 1622. јаничари убили Османа, Османов стриц Мустафа поново је постао султан. Мустафа је убрзо потом по други пут збачен са престола, на који је сео Османов брат Мурат IV (1623-1640). Мурат IV је поубијао тројицу своје браће, а поштедео живот четвртом, Ибрахиму, зато што сам није имао деце. После Муратове смрти, Ибрахим је постао султан. Када је у седмој години живота устоличен Мехмед IV (1648-1687), поштедео је своју браћу Сулејмана и Ахмеда. После Мехмедовог свргнућа, за султана је проглашен Сулејман, кога ће после смрти наследити Ахмед II (1691-1695). Ови султани нису поубијали синове Мехмеда IV који ће владати после њих, и то најпре Мустафа ІІ (1695- 1703), а затим Ахмед III (1703-1730). Тако је наслеђивање престола по приципу сениоритета замењено обичајем да султанат наслеђује син од оца. Међутим, све до проглашења првог устава (1876. године, није било званичног закона који би одређивао поступак при ступању на престо.

По смрти султановој, сва наименовања и законске од- редбе сматрани су поништеним и неважећим док их нови султан не би потврдио, а како у међувремену није било никакве законски конституисане власти, капукулу-трупе обично нису никог слушале, већ би стале да пљачкају и уништа- вају. Покаткад је (интерегнум) трајао и пуне две недеље, те би Порта чинила све што је било у њеној моћи да султанову смрт прикрије до устоличења новог суверена. Увођењем институције кафеса, такав поступак је природно окончан.“

Халил Иналџик, Османско царство, Београд 1974, 84-87.

Једно од првих дела новог султана по ступању на престо било је давање бакшиша, или поклона за срећно ступање на престо, јаничарима, чиме се признавао њихов значај у процесу ступања на престо. Са увођењем институције кафеса, јаничари су постали оруђе у интригама валиде-султаније (мајке владајућег султана) и аге харема (главног црног евнуха на двору) – док су велики везири били играчке у рукама ових двеју сила. Од седамнаестог века, шејхулислами и улема често су се споразумевали са јаничарима, и на тај начин стицали снагу да са престола збаце султана и везире. Да би својим побунама дали вид легалности, јаничарима је била потребна шејхулисламова фетва. Шејхулислам је понекад бивао обично оруђе у борбама за власт, али су његове фетве ипак претежно изражавале мишљење народа.

„Значај покрајина и личности у држави Блиског истока зависио је од тога колико су били удаљени од суверена. Про- винције су се називале владаревим „добро заштићеним територијама“, а град у којем је он живео „постољем његовог трона“ или „боравиштем султаната“. Његова палата је била извор свеукупне власти, наклоности и среће. Државни послови су се водили пред његовим вратима, док су дворски чиновници били његови робови.“

Халил Иналџик, Османско царство, Београд 1974, 108.

Харем, простор намењен султановим женама и породици, образовао је двор у двору и, као и у сваком турском домаћинству, сачињавао је онај приватни део у који је био забрањен приступ странцу.

За султанов двор жене су пажљиво одабиране међу ратним заробљеницима или на трговима робиња. Девојке, чињеница је, нису подлегале под данак у крви. Године 1475. у Топкапи-сарају налазило се 400 робињица а 250 у Старом сарају. Слично пажевима, и девојке су низ година проводиле у учењу и стицању разних вештина. […] Жене из ове групе које је султан би- рао за своју постељу истицане су титулом хас-одалик или хасеки (хасећије).

До Сулејмана І, турски султани су се женили и кћерима страних владара, које су постајале њихове канонски легалне супруге. Међутим, Сулејман је склопио брак по шеријату с руском робињом Рокселаном, познатом под именом Хурем-султанија, али су у раздобљу 1574-1687. кад је утицај валиде-султаније прерастао у доминацију двором, султани престали да склапају шеријатски легалне бракове. […] Хаћесија која би султану родила дете стицала је изузетне повластице. […] Прва жена која би му родила сина стајала је изнад свих осталих и добијала титулу баш-кадуне.“

Халил Иналџик, Османско царство, Београд 1974, 122.

“Чауши Преузвишене Порте“ вршили су полицијску службу у палати и били су султанова пратња. Њихов старешина чаушбаша, био је задужен за протокол и ред током седница Дивана и церемонија у палати. Ово одељење имало је важна задужења и изван двора. Током похода, водили су рачуна о дисциплини у војсци. Када би се војска припремила за поход чауши би узимали у руке тољаге и гвоздене маљеве, и ако би видели да неко излази из строја или бежи, они би га тукли и враћали на место. А ако би неки племић побегао из боја, прилазили би му лепим речима и охрабривали га да се врати.