„У лето 1789. гласине да банде разбојника, вероватно луталица очајних услед незапослености и глади, пљачкају села, изазвале су широм Француске ужас, који је повремено појачаван страховима да осветољубиви племићи користе те банде како би задржали своја дубоко омражена феудална права. Последица тога је био напад сељака на замкове и спаљивање властелинских књига у којима су та права забележена […] Ти изливи су појачали осећање несигурности и осећање да је неизбежна до тада невиђена промена.

Чак и пре него што је „велики страх“ достигао свој врхунац, збио се најчувенији симболични догађај Револуције. До почетка јула Париз је врио. Гласине да ће се употребити војска, да се можда већ користи како би силом скршила отпор према власти, довела је до захтева да се наоружа грађанска милиција способна да се одупре сваком таквом покушају. Тринаестог јула формиран је комитет који је деловао као привремена градска влада, наговештавајући касније револуционарне догађаје. Следећег дана је светина, у непланираном и потпуно неорганизованом нападу, заузела Бастиљу, тврђаву која се у Паризу сматрала најупечатљивијим симболом краљевске моћи. Практичне последице овог чувеног инцидента биле су незнатне. Гарнизон Бастиље био је изненађујуће малобројан (стотинак људи) и мада је дуго коришћена као затвор, у тренутку када је заузета у њој се нашло свега седам затвореника. Пад тврђаве није унео неку велику промену у тренутну ситуацију. Али психолошке последице су биле несагледиве. Нанет је спектакуларни ударац краљевском ауторитету. Моћ народног насиља постала је јаснија него икада раније. Луј XVI и његови министри су изгубили контролу над својом престоницом, а неки од најекстремнијих аристократа, бранилаца старог режима, одмах су почели да напуштају Француску.“

М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Clio, Београд 2003, 525-526.

„У гладном Паризу забринутост се веома брзо претворила у насиље. Током два дана, 12. и 13. јула, на брзину смишљене процесије и јавна окупљања још више су узбунили осећање страха и беса. Међутим, и даље остаје тајна како се то узбуђење претворило у напад на Бастиљу, јер тај нагон да се јуриш освоји затвор у старој тврђави на источној ивици града наизглед је спонтано настао на више места и међу различитим групама. У сваком случају, рано ујутру 14. јула народ је почео да се окупља испред главног улаза у Бастиљу и почели су преговори између самозваних грађанских вођа и команданата затвора да би се осујетило дејство војних снага против становништва. Командант Бастиље је имао на располагању само око 100 људи и био је спреман на уступке, чак би можда и предао утврђење, али је гомила напољу, сваког сата све бројнија и све боље наоружана, постала нестрпљива. Када је гарнизон отворио ватру због повремених напада на спољно двориште, отпочела је права битка. До краја борби погинуло је око 125 грађана, али је Бастиља освојена; ускоро ће бити порушена и камење ће се нашироко делити као свете реликвије слободе. Командант и неколико његових војника убијени су пошто су се предали. Сви затвореници су пуштени из ћелија: очекивали су велики број политичких мученика, а испоставило се да је посреди пет осуђених лопова и два беспомоћна лудака.“

Френклин Л. Форд, Европа у дoба револуција 1780-1830, Београд 2005, 126-127.

Народ је скочио на оружје, и 14. јула узео на јуриш Бастиљу.

„Бастиља је била једна тврдина која је држала Париз под домашајем својих топова и владала њиме у војном погледу. Она је служила као краљевска тамница за племиће: због тога што су сви њени затвореници били лишени слободе на основу краљеве наредбе, она је била символ тираније. Не могући јуришати на краљев двор у Версају, париски народ јуришао је на ту тврдињу, која је, усред Париза, представљала војну и полицијску власт краљеву. У току времена, Бастиља је постала прост декор – страшна само по имену, а не у ствари. 14. јула, у њој је било свега седам затвореника; цела њена посада износила је око сто људи, и скоро сви њени топови били су демaнтовани. Бастиља је пала врло брзо јер њен командант није имао срца да је брани од народа. Она се више предала него што је била освојена.

Пад Бастиље поздрављен је одушевљено као престанак краљевске власти над Паризом. Побуњени народ извикао је у општинској кући нову општину, која је узела у своје руке сву полицијску власт. Под именом „народне гарде“ установљена је једна грађанска војска од 24.000 људи и 140 топова. Париз је сада био једна слободна варош са својом властитом војском. Скупштина није више стајала немоћна пред краљем и његовим трупама. Она се ослањала на цео побуњени и наоружани Париз.

[…]

Пад Бастиље одјекнуо је у целој Француској као дело нaродног ослобођења. Као што у таквим приликама бива, сваки је схватио ослобођење као укидање онога што њега лично тишти. Сељачки ред, кога су тиштали стари феудални намети које је дуговао властели, сматрао је да су са падом Бастиље и ти намети укинути. Једна сељачка буна била је на све стране, а нарочито у источној Француској. Сељаци су јурнули на племићке дворце да спале старе повеље које су служиле као правни доказ о постојању феудалних намета. Почело се паљењем повеља, продужило паљењем и пљачкањем двораца, завршило паљењем и убијањем господара двораца и њихових породица. То је био прави рат сељака против племића: „Сваки свога убите спахију!“.

Да би сељачку буну пресекли, племићи одлуче да се сами одрекну својих повластица. То драговољно одрицање извршено је у Народној скупштини, у току ноћи 4. августа. Племићи су се из страха и малодушности решили на овај акт, али, када је дошао тренутак да се својих повластица одрекну јавно, усред Скупштине, пред многобројном публиком која их је одушевљено поздрављала, они су стали веровати да је њихово одрицање доиста драговољно. Они су дошли у раздрагано пожртвовано расположење, које се показало прилепчиво. Ко год да је имао каквих повластица, изјавио је да их се одриче. Људи су се такмичили у самоодрицању, грлили један другога, плакали од радости. Оснивачи феудалног режима били су људи тврде мушкости, који су своје господство добили на мачу. Њихови потомци, који су своје повластице тако лако бацали из руку, били су хистерични као жене. За шест часова било је свршено са повластицама у Француској. Збрисане су повластице племства и свештенства, повластице еснафа, повластице судијског реда, повластице појединих провинција. Није остало ни трага од изузетних права; сви су Французи постали одједном једнаки.“

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд 1932, 75-78.