Прве државне установе у Црној Гори настале су за време владичанства Петра II Петровића Његоша (1830-1851), писца „Горског вијенца“, а прелазак из теократске у монархијску владавину десио се са доласком на престо његовог синовца, кнеза Данила (1851-1860). Петар II jе успоставио натплеменску власт захваљујући финансијској помоћи из Русије, где је и посвећен за владику. Владавина кнеза Данила, који је из земље протерао све непријатеље, завршена је његовим убиством, из личне освете.

Наследио га је синовац Никола Петровић, који је владао Црном Гором до њене капитулације у Првом светском рату. Поводом пола века своје владавине, 1910. године се прогласио краљем. Владао је неограничено до 1905. године, када је даровао устав, дан након што је и Русија добила устав, после пораза у рату са Јапаном те године. Црна Гора је тако била претпоследња држава у Европи која је добила устав. Међутим, уставом није уведен и парламентаризам у земљи у којој је владар прогањао опозицију. Унук јединог црногорског краља био је први југословенски краљ. Једна од ћерки црногорског краља била је удата за италијанског краља, а две за блиске сроднике руске царске породице.

На Берлинском конгресу 1878. године Кнежевина Црна Гора је стекла независност и велико територијално проширење, којим је добила излазак на море и удвостручила територију. У састав Црне Горе су тек 1878. године ушли и данас највећи градови Црне Горе – Подгорица и Никшић. Такође и Бар. Тадашња престоница Цетиње је 1879. године имала само 500 становника. И поред тога, Црна Гора је остала мала, слабо насељена, брдска територија. Број становника 1914. године је био мањи од четврт милиона.

У спољној политици се ослањала на Русију, од чије финансијске помоћи је зависио и буџет Црне Горе. Становници Црне Горе сматрали су се Србима, а династија Петровић српском династијом. Односи Црне Горе и Србије су се кварили због ривалства владајућих династија око престижа међу Србима.

Већина становника је живела од пољопривреде, за коју нису постојали добри услови, због неплодног земљишта. Сточарство је било главни извор прихода. Индустрија није била развијена. Високих школа није било. Национална валута перпер је уведена 1906. године, а до тада се плаћало углавном аустријским новцем.

„Овде је осамљеност и одвојеност кршног предела вековима конзервирала традиционални племенски поредак. Становништвo су претежно чинили православни Словени, поред којих је ту било и неколико хиљада Турака, Албанаца и Словена муслиманске вероисповести. Ова патуљаста држава са својих 200 000 становника, као симбол необуздане воље за слободом једног малог брдског народа, као дом бандитизма, крвне освете и варваризма, па и као позорница политичких догађања налик онима у оперетама, увек на посебан начин надахњивала машту посетилаца из иностранства. Ако се изузме идилични комад обале, животне околности биле су сурове. Земља једва да је имала икакве инфраструктуре, сточарство и сиромашна пољопривреда мало су доносили, владала је неописива оскудица.“

Ж. М. Чалић, Историја Југославије у XX веку, Београд 2013, стр. 24-25.