„Уставобранитељи су уложили много енергије у изградњу модерне бирократије. У то време синови генерације оснивача државе дорасли су за политику. Они су делом као деца доживели време устанака и, за разлику од својих очева, добили су прилично образовање. Требало је да они, као млади чиновници, примене нове структуре управе. Илија Гарашанин (1812-1874) најзначајнији је политичар ове друге генерације. Он је био најмлађи син имућног трговца стоком, Хаџи Милутина Савића из села Гараши у околини Крагујевца, ветерана устанака и пријатеља кнеза Милоша. Милутин је за своје синове унајмио кућног учитеља, а касније је послао Илију у грчку школу у Земун. Образовање Илије Гарашанина није било изнад нивоа основне школе. Показивао је слабо интересовање за трговину свог оца и, када му је кнез Милош понудио 1834. место у државној управи, двадесетдвогодишњи младић је прихватио. После неколико година проведених у царинској служби у Вишњици и Београду, Милош га je 1837. поставио за команданта новоосноване редовне војске. У време смене власти 1842. Илија је био у иностранству, што му је спасло живот. Убрзо затим, Вучић га је довео за секретара у Министарство унутрашњих послова. У време изгнанства 1843-1844 које су захтевали Руси, поставио га је за свог заменика. За кратко време Илија се еманциповао од свог поочима. Интриге дворске камариле око кнеза Александра нису га уопште интересовале, као ни Вучићева склоност ка сукобима. Он се интересовао за управљање државом у најширем смислу, и у тешком окружењу радио на консолидацији српске кнежевине. Увек је давао предност законским путевима у односу на насилне потезе.
Гарашанин је имао поверења у пољског агента чешког порекла, Франтишека Заха, који је од јесени 1843. по налогу кнеза Чарториског саветовао српску владу у питањима дипломатије. “ Свакодневне дискусије са агентом деловале су на младог министра спољних послова као интензивни курс државне политике. Под Заховим утицајем, Гарашанин је 1844. саставио тајни манифест, који је постао најзначајнији документ српске експанзионистичке политике у 19. и 20. веку. У Начертанију је он у писменој форми изложио српске територијалне захтеве и назначио контуре будуће југословенске државе под српским вођством.
Гарашанин је давао печат српској политици у периоду од двадесетчетири године. Као министар унутрашњих послова, руководио је од 1843. до 1852. изградњом државног апарата и полицијске службе. После смрти Петронијевића, 1852, на кратко је преузео министарство спољних послова и био од 1856. до 1858. државни саветник. Поново је 1858. постао министар унутрашњих послова и радио на свргавању кнеза Александра, за кога нико више није веровао да може издејствовати независност Србије од османске власти. Гарашанин је на Светоандрејској скупштини успешно спровео пуч против монарха, без проливања крви, и при том навукао на себе сумњу да је хтео сам да постане кнез. Из протеста против рестаурације Обреновића, одступио је са дужности крајем 1859. Није имао поверења у Михаила, чија се прва владавина завршила катастрофом, и који је био одговоран за погубљење његовог оца и брата. Ипак, 1861. дао се убедити да преузме место министра спољних послова. Поставио је услов да кнез Михаило прихвати Начертаније за основу своје спољне политике. У наредних шест година обојица су доминирала српском политиком као добар тим.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 246-247.
„Године 1867. отпустио је Гарашанина без образложења, вероватно због промене правца у политици. Гарашанин се повукао на своје имање у Гроцкој. У време Михаиловог убиства 1868. случајно се налазио у топчидерском парку. Одмах је пожурио у град да обавести кабинет, и зауставио је покушај преврата.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 248.
Нацрт или програм спољне политике Србије
„У деветнаестовековној Европи само две независне државе нису излазиле на обалу отвореног мора: Швајцарска и Србија. И док је Швајцарска до стварања уједињене Италије и Немачке била окружена сличним малим државицама, због чега је и успела да остане стабилна и богата, са Србијом није био такав случај. У 19. веку у саставу аутономне кнежевине Србије живела је четвртина српског народа, док је и после ослобођења четири јужна округа 1878. и присаједињења Косова и Метохије и Македоније 1912. у суседним државама још увек живео сваки други Србин. Настала у устанцима, сачувана захваљујући слабости Порте, неслози великих сила и вештини својих владара, Србија је током читавог 19. века била под притисцима, њено становништво потресали су немири, а држава је била недовољно богата да се развије и модернизује. Земљи једнаких у сиромаштву, током пола века претили су топови са зидина седам њених највећих градова у којима су се држали турски гарнизони, једине слободне пијаце за њену стоку налазиле су се у суседној Аустрији, чије су је власти виделе као опасност, а земљопоседници као конкурента.
Зато су српске политичке и интелектуалне елите још од времена Првог српског устанка планирале да створе велику државу, у којој би у слободи живели уједињени Срби, или чак сви балкански хришћани. У почетку веровали су да тиме само обнављају средњовековно српско царство о ком су још као деца слушали у тужним песмама сеоских гуслара, али су касније ти у иностранству образовани Европејци били сведоци стварања и тријумфа националних покрета у Италији и Немачкој, чије су принципе и поруке следили упорно и понекад слепо. Будући да су непрекидно били под притиском великих сила, српски владари и државници као да су се прибојавали да њихове велике намере не дознају њихови моћни суседи који су знали да би то значило пропаст њихових столетних царстава. Зато и поред великих намера и још већих надања нити један од националних планова није имао већу далекосежност и значај у будућности. Ни један, осим Гарашаниновог Начертанија.
[…]
Гарашанин, „велики човек из Гроцке“ без кога нису могли српски кнежеви, а ког су се плашили поједини европски цареви, данас је један од најпознатијих Срба на свету. Готово да нема анализе историје српског национализма која не спомене његово Начертаније – свега један ауторски табак дуг спис о политичком обједињавању Срба под суверенитетом Османског царства. До данас је остало непознато да ли је споменути текст написао лично Илија Гарашанин, пошто поједини историчари верују да је у ствари само редиговао текст потекао из пера Франтишека Заха. О тексту Начертанија српски политичари су понешто незванично сазнали тек осамдесетих година 19. века, у време када је од Гарашанинове смрти прошла пуна деценија. У свету је Начертаније постало злогласно тек 1906. када га је за своје потребе почела да користи аустроугарска обавештајна служба у уверењу да ће нестанком Србије нестати и тешки политички и национални проблеми њене царевине. Поред тога што је реч о анализи прилика у областима које су окруживале Кнежевину Србију и препоруци о начину њиховог уједињења, текст Начертанија никако није био прецизан у мери у којој је то била Велика идеја коју су до 1921. следиле генерације грчких политичара, идеја о румунском уједињењу какву су је видели румунски либерали или одлука Призренске лиге из 1878. године. Штавише, иако о томе нема много речи у тексту Начертанија, неколико других текстова потеклих из круга Гарашанинових политичких пријатеља, од Јована Мариновића до британског конзула Фонбланка, говоре да је овај реалистични политичар сматрао за најизвеснији циљ уједињење српског народа из Османског царства у једну аутономну државу која би остала под суверенитетом Цариграда.“
Чедомир Антић, Кратка историја Србије 1804-2004, Београд 2004, стр. 44-47.
О утицају Пољака на настанакНачертаније
“Формулисање државно-националног програма Србије четрдесетих година било је у тесној вези са делатношћу пољске емиграције на Балкану. После неуспелог устанка у Пољској 1830-1831. пољска емиграција, подељена на револуционарно-демократско и конзервативно крило, развила је широку активност уперену против Русије, уз подршку Француске и Енглеске. Радећи на обнови Пољске, ова емиграција је раширила своју активност по Балкану, сматрајући његово подручје најпогоднијим за изазивање европског сукоба из кога би никла ослобођена Пољска, са тезом да би у случају распада Турске требало изградити југословенску државу као брану према Аустрији и Русији.
Франтишек Зах
Кнез Чарторијски је први дао иницијативу за формулисање општег националног програма преко свог београдског агента Фрање Заха 1843. године […] „Србија мора радити на свом увећању“, писао је пољски кнез, „и то на рачун Турске са ослоном на Француску и Енглеску које немају посебних балканских интереса, као што је случај са Русијом и Аустријом. Србија мора тражити одлазак турских гарнизона из својих градова, ујединити се са Црном Гором и изићи на Јадранско море, вршећи привлачан утицај на Словене под Аустријом и Турском.“ […] Гарашанин му је [програму] дао две допуне: ублажио став према Русији, условљавајући га руским држањем према Србији и сузио југословенску основу Заховог пројекта истичући у први план решење српског националног питања. Тако је 1844. године настало Начертаније Гарашанина које је садржавао ове основне мисли: Да би сачувала своју независност и извршила уједињење српског народа Србија мора обновити своје средњовековно балканско царство јачајући га на рачун Турске, ослобађајући Босну и Херцеговину, уједињујући се са Црном Гором и излазећи на Јадранско море. Пошто се Аустрија противила оваквом решењу балканског питања, Србија га може остварити само ослонцем на силе Западне Европе, на Србе ван Србије и јужне Словене, с којима мора успоставити што ближе односе. Идеје сажете у тајном плану Начертаније 1844. године руководиће укупну националну политику Србије све до 1918. године.“
Историјска читанка 
[…] Начертаније Начертаније је био тајни спољнополитички програм Србије […]
[…] Начертаније […]