Јованка Орлеанка се појавила током Стогодишњег рата (1337-1453) у време када се чинило да је дуги низ претрпљених пораза од Енглеза потпуно сломио самопоуздање француске војске. Та млада сељанка је била потпуно необразована и дубоко побожна. Слушала је о неправдама које су Енглези чинили њено краљу, који је био лишен престола Француске. Тврдила је да су јој се приказали светитељи и заповедили јој да ослободи опсаде град Орлеан и омогући крунисање престолонаследника у Ремсу. Својом одлучношћу Јованка је успела да допре до престолонаследника Карла (Шарла/Чарлса).

„Престолонаследник је био сумњичав према женама са визијама и наредио својим службеницима да испитају Јованку. Они су дошли до закључка да је она оно што је и стварно била, дакле, необразована девојка испуњена вером у своју мисију и потпуно убеђена да извршава заповести Бога. Пошто је постојао груб, али поуздан начин да се утврди да ли је нека жена вештица, истражитељи су одлучили да га примене и да се онда управљају према његовом исходу. Наиме, пошто вештице редовно опште са ђаволом, ниједна девица није могла да буде вештица. Тако, када је одбор састављен од племенитих матрона потврдио Јованкину невиност, службеници су убедили Карла да она није вештица. Пошто његова војска није могла да се бори горе него што се већ борила, Карло није имао разлога да Јованки ускрати прилику […]“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 407-408.

Њено самопоуздање надахнуло је војнике који су поверовали да Французи могу да победе Енглезе. Француска војска је ослободила не само Орлеан, него и читаву долину Лоаре. Након тога је успешно обављен и поход на Ремс, где је, сходно обичајима, крунисан француски краљ Карло VII (1422-1461).

„Јованкино одушевљење није спласнуло након што је постигла своја два основна циља. Ношене њеним борбеним жаром, француске војске стигле су под саме зидине Париза. Међутим, енглеске посаде чврсто су се држале у великом граду и појасу мањих тврђава око њега. У међувремену, краљ и двор поново су западали у, за њих уобичајену, апатију. Ратовање у долини Лоаре, поход на Ремс и касније борбе осиромашили су благајну. Дворани нису волели да се новац који се могао утрошити на животне радости даје за војне походе. Сада, пошто је Карло постао краљ, чинило им се да је дипломатија прикладније оружје од мача. Ако би успели да придобију Бретању и Бургундију, рат би за Енглеску био изгубљен. Чак су се и заповедници помало уморили од Јованкиних позивања у борбу. Рат је за њих био посао чији је најуноснији део била пљачка. С времена на време, морале су се водити битке, али нико није превише жудео за њима. Тако су ратна дејства постепено утихнула.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 409.

У наставку рата је Јованка заробљена. Енглези су је сматрали за узрочника невоља које су их задесиле у последње време, када су губили територије и војнике. Предали су је инквизицији, да јој се суди као вештици. Пресуђено је да су њене визије светитеља заправо биле обмане ђавола. Одбивши да прихвати пресуду постала је јеретик. Такође, носила је мушку одећу, упркос црквеним правилима, и одбијала је да прихвати да у томе има нешто лоше. Пркосила је цркви и била је осуђена због тога. Спаљена је на ломачи.

Иако је она претходно много задужила француског краља Карла VII, он није учинио ништа за њу, а могао је да покуша да је ослободи, откупи, или размени за енглеске заробљенике племенитог рода.

„Тек када је неколико година касније схватио да му не служи на част то што круну дугује некоме ко је осуђен за јерес, Карло је предузео меру да скине љагу са Јованкиног имена. Онда је пажљиво пробрани црквени суд прогласио да је она била добра девојчица. Мада ово делује као логичан епилог у нашем добу скептицизма, Бернард Шо је лепо приметио да је то за дубоко побожне људе средњег века представљало потпуну бесмислицу. Јованка се позивала на божанско надахнуће. Ако је оно било стварно, она је била светица, а ако није, била је јеретик. Тек потпуно преиначење Кошонове одлуке проглашење Јованке за светицу у 20. веку, заокружује њену причу и чини је прихватљивом. После Јованкине смрти, рат је настављен, једнако бесциљан и неповезан као што је био пре него што се она појавила.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 411.