Историја се бави прошлошћу, збивањима у претходном времену. Догађаји се нису дешавали само у неком времену, него и на неком простору и то су фактори који у многоме утичу на догађаје. Немогуће је да се догађаји понове потпуно идентично, јер су околности различите и самим протоком времена (барем стицањем искуства) и променом места. Зато нам је за проучавање историје потребно и познавање географије и хронологије, која се бави различитим начинима рачунања времена у прошлости. Живот је временом постао садржајнији, бржи и организованији, па се и више пажње посвећивало рачунању времена, које је постајало све прецизније и јавно доступније.

Време се рачуна од неког значајног догађаја, који се назива ера. Наша ера је почела рођењем Христа. У најстарије време године су обично рачунате по владарима, па су се догађаји датовали да су се десили на пример пете године владавине неког или треће године неког другог. За античке Грке, који нису имали заједничку државу, једини догађај који их је окупљао биле су Олимпијске игре, па су они време рачунали по олимпијадама, периоду од четири године између Олимпијских игара, па су се тако догађаји дешавали треће године четврте олимпијаде и слично. Римљани су време рачунали и од легендарне године оснивања града 753. године пре наше ере.

Нису сви одувек рачунали време као данас. За почетак, нису могли године рачунати од рођења Христа пре него што се Христ родио. Нису ни желели, они који нису хришћани, а таквих је на планети много, да рођење Христа узимају као најважнији догађај у историји. Чак и међу хришћанима начин рачунања времена од рођења Христа настао је тек у шестом веку, а општеприхваћен још касније. Такво рачунање времена отпочео је италијански монах Дионисије Мали, прекинувши римско рачунање времена од доласка на власт цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Нови начин рачунања времена прихватио је франачки цар Карло Велики, који је живео у осмом и деветом веку. Муслимани време рачунају од хиџре, односно преласка (сеобе) пророка Мухамеда из града Меке у град Медину, 622. године наше ере. Разни народи у прошлости су имали, а неки још увек имају, своје начине рачунања времена. Па и у Србији данас држава има један начин, а црква други, јер је задржала јулијански календар, назван по римском владару Јулију Цезару, за време чије владавине је настао.

„Цезар је, уз помоћ научника које је упознао Александрији, увео у Рим оно што је касније постало савремени западни начин мерења времена. Традиционална римска година имала је свега 355 дана, и столећима је дужност римских свештеника била да с времена на време додају по један месец како би грађански календар ускладили с годишњим добима. Из неког разлога, вероватно мешавине недовољне стручности и недостатка воље, њихове рачунице очигледно су биле погрешне. Због тога су се календарска и природна година понекад разликовале за више седмица, па је римска прослава жетве падала у време док усеви још сазревају, а клима у месецу који су звали април више личила на фебруарску (што је и била). Због тога је увек опасно сматрати да датуми у историји Републике тачно указују на временске услове. Помоћу александријског знања Цезар је исправио грешку и успоставио годину од 365 дана, а један дан се додавао фебруару сваке четири године. Ово је било далеко важније достигнуће од његове посете Египту љубакања с Клеопатром.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 265-266.

Реч календар потиче од календи, првог дана у месецу за старе Латине. Називи месеци у години, такође, потичу од Римљана:

„јануар: Januarius (Јанусов месец)

фебруар: Februarius (месец прочишћавања – februare)

март: Martius (Марсов месец) април: Aрrilis (реч етрурског порекла Апру, означава Афродитy)

мај: Maius (месец Маје, богиње напретка). jyн: Junius (Jyнонин месец).

Остали месеци носе редни број. Јул је Quintilis (што значи пети, а постао је Julius у Цезарову част, после 44. године пре Хр.), август je Sextilis (шести, постао Augustus 8. године пре Хр. у цареву част). September, October, November, December (седми, осми, девети и десети месец су из периода када је година почињала у марту, пре 153. године пре Хр.).“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 140.

Данас први месец у години, јануар, назван је по римском богу Јанусу, који је са своја два лица, првенствено био заштитник капија, врата и свега што се отвара и затвара у пренесеном значењу. Цезар није само прерадио календар, него је и ушао у њега. Пети месец је по њему преименован у Јул. Март је назван по богу рата. У античко доба је сезона ратовања почињала у марту. Првобитно је и година почињала у марту.

„Може изгледати као да је римски календар својевремено почињао месецом посвећеним богу рата Марсу, пошто су месеци после јуна имали број, а не име, а почињали су од петог и завршавали се децембром као десетим. Првобитно је у месецу марту нови конзул ступао на власт и регрутовао нове војнике. Ратовање је могао почети у априлу, пошто се смире зимске олује и пролећне поплаве и обави сетва. Морао је водити рачуна да заврши поход и врати се кући до октобра и жетве. Међутим, не постоје сачувани трагови римског календара у којем је нова година почињала у марту. Ако је некад и било тако, Римљани су релативно рано прешли на рачунање године од јануара и Јануса, бога који је могао гледати и напред и назад.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 181.

Римски календар се мењао током историје.

„Календар и месеце смо, дакле, преузели директно од Римљана, али је седмица као таква настала тек у доба царева. У републици се Римљани нису мно- го освртали на недеље, пошто није постојао недељни празник који би требало поштовати, као што постоји у јеврејској, хришћанској и муслиманској традицији. Постојао је недељни циклус од осам дана, који су се у сачуваним календарима обележавали словима А-Н, али имена су добили тек касније, док су празници били распоређени свуда по календару. Обележавао се први дан у месецу (Kalendae), као и 5. или 7. дан (Nonae) и 13. или 15. дан (Idus) – зависно од тога да ли је месец дугачак или кратак. Римски календар није био интернационални календар. Строго гледано, важио је само у Риму и за римске грађане, а сваки самосталан град имао је свој календар. Међутим, пошто је Рим постао велесила, сви су се морали управљати према том граду и његовим навикама, па се и другде пратио римски календар уз локалне. То је било важно зато што је римски календар диктирао које су активности могуће за Римљане у Риму, може ли се трговати, да ли заседају скупштине и судови или је празник. Празници су у римском календару били означени као dies festus и тада су се славили одређени богови.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 183.

Са настанком југословенске краљевине, након Првог светског рата, у Србији је држава прихватила грегоријански календар, назван по поглавару католичке цркве.

„Реформа календара, коју је спровео папа Гргур XIII, била је неопходна будући да година коју је Цезар преузео од Египћана, а која је од тада важила у готово целој западној цивилизацији, није била довољно прецизна мера за соларни циклус. Важећа соларна година – време које је Земљи потребно да обиђе своју путању око Сунца – износи 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. То је за 11 минута и 14 секунди мање него 365 ¼ дана египатске године. Због тога су датуми у календару постепено изгубили потребну везу са догађајима које условљава Сунце, као и годишњим добима. За кључни датум, пролећну равнодневницу, од које се рачунао Ускрс, на првом Никејском сабору [325. године] одређен је 21. март. Али, непрецизност јулијанског календара, која је временом нарасла, претпостављала је да ће 1582. године пролећна равнодневница заправо наступити 11. марта.

Иако је папа Гргур XIII данас на злу гласу због јавног одобравања бруталног покоља протестаната у Паризу на дан Светог Вартоломеја (1572), у извесним областима био је одличан реформатор. Чврсто је одлучио да поправи календар. Достигавши врхунац покрет за реформу календара који се развијао најмање један век, папа Гргур је наредио да за 4. октобром треба да уследи 15. октобар. То је такође значило да ће наредне године пролећна равнодневница наступити, као што налаже природни соларни календар, 21. марта. На тај је начин природна година поново враћена на оно што је била 325. године. Преступне године старог јулијанског календара биле су поново прилагођене. Да би се спречило ново гомилање једанаестоминутног раскорака сваке године, Грегоријански календар је изоставио преступан дан из година које се завршавају стотинама, осим уколико су дељиве са 400. Тако је створен модерни календар по којем се запад још увек управља.

Напросто зато што је реформа потекла из Рима, протестантска Eнглеска и протестантске америчке колоније упорно су одбијале да јој се приклоне. Тек 1752. уверили су их да треба да спроведу промену. Стара календарска година по којој су се до тада равнали почињала је 25. марта, али је година по новом календару почињала 1. јануара…

Раније, 1582. године, када је папа Гргур избацио десет дана из календара дошло је до негодовања и пометње. Слуге су тражиле своју уобичајену месечну плату за овај скраћени месец, док су послодавци то одбијали. Људи су приговарали да им је папски декрет скратио живот.

[…]

Свет никада није у потпуности прихватио грегоријанску реформу. Источна православна црква, оклевајући да се повинује било ком римском правилу, задржала је јулијански календар за сопствено рачунање Ускрса [руска, српска и грузијска црква задржале су јулијански календар не само за рачунање Ускрса, него у потпуности]. И тако хришћански свет, које је на окупу наводно требало да држи Пророк мира, није био кадар да се сагласи чак ни око датума слављења ускрснућа светог Спаситеља.

[…]

Док многим западњацима календар можда не значи више од система за хронолошко књиговодство, он се показа као једна од најчвршћих људских установа. Та чврстина делимично потиче од моћне мистичне ауре Сунца и Mесеца, а делимично од тачно утврђених граница годишњих доба. Револуционари су често покушавали да реформишу календар, али је њихов успех био кратког даха. Националним споразумом Француске револуције успостављен је одбор за реформу календара – кога су чинили математичари, један васпитач, један песник и чувени астроном Лаплас – који је створио нови календар љупке рационалне историје. Њихов децимални календар је 1792. године заменио седмодневну недељу десетодневном која се звала декада, у којој је сваки дан добио латински нумерички назив, а три такве седмице чиниле су месец. Дан је био подељен на десет часова, од којих је сваки имао по сто минута, а сваки минут по сто секунди. Поред 360 дана дванаест месеци, додатних 5 или 6 дана добили су поучна имена: Врлине, Дух, Рад, Мишљење, Награде, са једним преступним даном који је прозван пролетерски, голаћки празник, а био је посвећен празновању и забави. Овај календар, који је смишљен да олабави притисак цркве на свакодневни живот и мисао, потрајао је несигурно само тринаест година. Када је Наполеон постао владар Француске, он је вратио у употребу грегоријански календар са његовим традиционалним свецима и празницима, за шта је добио благослов од папе.

У Кини је револуција из 1911. године донела реформу којом је, паралелно са традиционалним кинеским календаром, уведен западњачки календар.

Совјетски Савез је 1929. са циљем да укине хришћанско рачунање времена грегоријански календар заменио револуционарним. Ту је недеља требало да има пет дана, четири радна, а пети слободан, а сваки месец састојао би се од шест недеља. Сваке недеље требало је да се допуни број од 365 или 366 дана додатним данима, који би били празници. Грегоријанска имена месеци су задржана, али су се дани у недељи напросто обележавали бројевима. Совјетски савез се 1940. године поново вратио на познати грегоријански календар.“

Данијел Борстин, Свет открића, Београд 2001, стр. 9-12.

Данас општеприхваћено календарско јединство је успостављено постепено.

„Проћи ће тачно 170 година док грегоријански календар, који је 1582. уведен у католичким европским земљама, а убрзо и у шпанском прекоокеанском царству, и који је већ 1600. уведен у Шкотској, не прихвате и у Енглеској и тиме у читавом Британском царству. У Румунији ће постати службени календар тек 1917, у Русији 1918, у Турској 1927. године. Грегоријански календар – ни у ком случају радикално нов временски поредак, већ претежно техничко побољшање календара Јулија Цезара (Iulius Caesar) – био је један од најуспешнијих извозних производа из културе нововековне Европе. Календар чију је израду иницирао контрареформаторски оријентисан папа Гргур XIII (Gregorio XIII, 1575-85) стигао је путем који је водио преко протестантског светског царства Велике Британије до најудаљенијег кутка на планети.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 69.

Упркос општеприхваћености грегоријанског календара, у неким деловима света паралелно са њим употребљавају се и домаћи календари.

Чак се ни историјско време не рачуна свуда у складу с Anno Domini (данас често познатим под називом „Common Era“). Наш данашњи линеарни систем датирања који тежи да сваку временску тачку нумерише и који рачуна пре и после конвенционалне године један (annus domini) у својој је основи био познат од VI века и 1627. израдио га је језуит Дионизије Петавије (Denis Péteau), а убрзо након тога пропагирао га је Декарт (Descartes). По целом свету се проширио у XIX веку, а да до данас није потиснуо све алтернативе. На Тајвану, који се убраја у земље с најмодернијим друштвима, и даље се рачуна у маниру старијих владарских хроника почевши од 1912. као године избијања револуције, када је уместо Царства проглашена Република Кина (Minguo), за коју Тајван претендује да је представља. Према томе, 2000. година је била „мингуо 88″. Као што су се године у Кини изнова рачунале са сваком сменом на престолу и као што није била позната непрекинута хронологија попут оне у јеврејском, хришћанском или муслиманском календару (тек ће комунисти у потпуности прећи на западни календар), и у Јапану се време рачунало у складу са периодима владавине.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 70-71.

Однос српске и других православних цркава према реформи календара

1. Зашто се у новијој историји више пажње посвећивало прецизном рачунању времена него раније?
2. Која је разлика између Олимпијаде и Олимпијских игара и какве то везе има са рачунањем времена?
3. Да ли се у старом веку рачунало време од наше ере?
4. По коме се зове календар који примењује Српска православна црква?
5. Које су још везе Римљана са календаром који дана користимо?
6. Који месеци у календару су названи по римским боговима и зашто баш тим боговима?
7. Када је у Србији прихваћен календар који се зове по некадашњем поглавару католичке цркве и зашто баш тада?
8. Зашто су људи негодовали да им је поглавар католичке цркве скратио живот за 10 дана?
9. Зашто Велика Британија дуго није прихватила грегоријански календар, а касније одиграла највећу улогу у његовом ширењу светом?
10. Након којих револуција су вршене и реформе календара и у каквој су вези револуције и календар?
11. Шта и у преводу са ког језика значи Anno Domini и Common Era и каве то има везе са календаром?
12. Да ли су у средњовековној Србији рачунали време од рођења Исуса Христа?