„Када се Ернан Кортес искрцао на обалама Мексика 1519. године и по први пут у историји европске цивилизације срео лицем у лице са непознатом културом, можда напреднијом и богатијом од његове, индијанско питање се поставило на сасвим другачији начин. Шта чинити са Индијанцима и како се односити према њима, шта учинити да би већина њих прихватила освајаче? Освајање је већ била животна чињеница и више се није могло зауставити.

Како их експлоатисати, а да се не начини грех, који би могао да оптерети савест Шпаније и њеног владара? То је узрок због којег је установљена шпанска институција под именом енкомиенда (од шпанске речи encomendar, што значи „поверити“): да брани становништво Јужне Америке уопште (са изузетком Буенос Ајреса, где Индијанаца није било ни у траговима), а посебно покрајине Тукуман. Енкомиенда се састојала од тога да се Шпанцу „повери“ група Индијанаца, неколицина породица или цело племе, у циљу спасавања њихових душа и обезбеђивања минимума услова за живот. Заузврат, Индијанац је морао да ради за Шпанца или да му, после 1615. године, плаћа наметнути десетак.“

Феликс Луна, Кратка историја Аргентинаца, Нови Сад 2015, 24.

По доласку морепловаца и освајача из Европе у Америку први који се истакао покушавајући да заштити америчко староседелачко становништво, названо Индијанцима, био је Бартоломе де Лас Касас (1484-1566).

Лас Касас је са седамнаест година дошао из Шпаније на Хаити и ангажовао се као колонизатор и свештеник. Имао је прилику да увиди патњу Индијанаца, али и неправду на сопственом примеру, када припадник монашког реда доминиканаца није хтео да га исповеди јер је Лас Касас поседовао робове, што није било у духу хришћанске вере. Тада је Лас Касас ослободио своје робове и почео да се бори за њихова права. Почео је са мирољубивом колонизацијом, али су га у томе на тлу данашње Венецуеле староседеоци спречили оружјем. Након паузе своје активности је наставио на тлу Гватемале. Разоткривао је окрутност шпанских освајача и колонизатора, што је највише дошло до изражаја у његовом делу Веома кратка повест о разарању Индије. Истиче да је у хришћанском духу једнакост људи, без обзира на њихов род, веру, расу, друге карактеристике и начин живота. Међутим Лас Касас до краја живота остаје ватрени присталица превођења Индијанаца у хришћанску веру, али без употребе силе.

У свом делу Лас Касас је приказао и какав су утисак дошљаци оставили на староседеоце.

„Године 1511. дођоше на острво Кубу, које је као што сам рекао толико дугачко као и растојање од Ваљадолида до Рима (и где је било пуно великих и настањених области), и почеше да се понашају на начин који сам већ описао, и то све окрутније и окрутније. Овде су се десили неки веома значајни догађаји. Један поглавица и један од главних господара, који се звао Атвеј, је са острва Еспањола прешао на Кубу са доста својих људи, бежећи од невоља и нељудских дела хришћана. Док је тамо био чуо је од неких Индијанаца да на Кубу стижу хришћани, па сакупи скоро све своје људе и рече им: „Већ знате да хришћани долазе овамо, а имате и искуства шта се све десило господи, тој и тој, као и оним људима са Хаитија (а то је Еспањола). То исто долазе да ураде и овде. Да ли можда знате зашто то раде?“ А они одговорише: „Не, они су по природи окрутни и зли.“ А он им рече: „Не раде они то само зато што су по природи окрутни и зли, него и зато што имају једног бога коме се диве и кога много воле, и да би нас натерали да га волимо они нас покоравају и убијају.“ Имао је поред себе једну корпицу пуну златног накита, и рече „Погледајте овде хришћанског бога – ако пристајете, заиграјмо овде за њега и можда ћемо га одобровољити да нам не шаље оне што чине зла.“ Сви повикаше у глас: „Тако је, тако је.“ Играли су док се нису сви уморили а онда рече господар Атвеј: „Чујте, било како било, ако га сачувамо, на крају ће нас убити да би нам га узели – зато га бацимо у реку.“ Сви изгласаше да тако ураде, те тако и бацише злато у једну велику реку која је тамо текла.

Овај поглавица и господар је стално бежао од хришћана, од како су стигли на острво Кубу, јер их је познавао. Бранио се од њих када год би их сретао али су га на крају ухватили. И само зато што је бежао од људи тако злобних и окрутних, и зато што се бранио од оних који су желели да га убију и тлаче све до смрти, како њега и све његове људе и народ, бејаше осуђен да га живог спале. Док је био везан за стуб, изрече му један свештеник из реда фрањеваца, који се тамо затекао, неке ствари о нашем Богу и нашој вери, које овај никада до тада није чуо. Требало је да му буде довољно оно мало времена што су му џелати дали, да поверује у оно што му је свештеник причао и да оде на небо, где га чека слава и вечни мир; ако не поверује, ићи ће у пакао где ће вечно трпети муке и патње. А он, размисливши мало, запита свештеника да ли хришћани иду на небо. Свештеник му одговори да иду, али да тамо иду само они који су добри. Затим поглавица одговори, без много размишљања, да не жели да иде тамо него жели у пакао, да не би био тамо где иду и ови окрутни људи. То је тај добар глас и част коју су бог и наша вера стекли због хришћана који иду у Индије.“

Бартоломе де лас Касас, Кратак извештај о уништавању Индија, Београд 2002, 41-42.