„Српска породица у Хабзбуршкој монархији је током 18. века била заснована на старим патријархалним принципима, као и у другим европским срединама, независно од верске и етничке припадности. То је доба неприкосновене владавине мушкарца, коју подржавају црква и држава. У менталитету тога времена се само отац сматрао родитељем детета. […]

Отац је старешина породице, господар, који влада по узору на апсолутистички монархизам. Он је заштитник, вођ и судија, који попут владара обасипа своју породицу доброчинством. Његов ауторитет је неспоран, а почива на двојном статусу. Отац породице,  с једне стране, влада над супругом, децом, послугом, шегртима и калфама, а, с друге стране, стара се о њиховој економској сигурности. У цеховским правилима редовно се истиче улога мајстора као старешине овако проширене породичне заједнице. […] Отац је у то време и даље једина веза између породице и друштва. Сви се обраћају њему, а он одговара у име целе породице.”

М. Тимотијевић, „Приватност породице“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Clio, Београд 2005, 773-774.

Старешина породице је одређивао правила по којима ће се у породици живети, јер је он пред друштвом одговарао за све чланове породичне заједнице.

“Изграђујући јавни лик старешине породице мушкарац је морао доста времена да посвети друштвено корисном раду у управним одборима црквене општине, вероисповедне школе, општинске болнице или неке друге општенародне установе. Он се таквим обавезама посвећује током честих пословних путовања и они су нераздвојни део његових деловања.

Други важан елемент у изградњи лика старешине породице било је питање части, односно поштења, како се она доживљавала у сензибилитeту тог доба. […] Част старешине, као и његов углед, тицали су се целокупне породице, односно поштења, како се она доживљавала у сензибилитету тог доба. Част старешине, као и његoв углед, тицали су се целокупне породице, њеног јавног и приватног живота. Због тога су о њој морали да воде рачуна сви чланови породице. Част се чувала и бранила по сваку цену, а велики број спорова вођен је управо око овог питања. Част је имала своју економску вредност, јер се велики број послова склапао усмено на основу приватних уговора. […]

Када су част и њена одбрана биле у питању, тужбе су подизане и за најмању увреду изговорену на јавном месту, јер је то био једини начин да се нанета љага званично скине. О споровима вођеним о томе сачувана је огромна грађа, а она показује с којом се озбиљношћу схватала свака увреда и захтевала јавна „сатисфакција“. Част се поново враћала јавним кажњавањем клеветника, који је плаћао казну за нанету увреду и био јавно физички кажњаван, па чак и затваран. […] Један од начина за доказивање части била су и такозвана „отворена писма“, односно „атести“ у којима су други сведочили у корист оклеветаног. Оваква документа се појављују већ крајем 17. века, а нису изгубила значај ни у потоњим деценијама. Њих касније издају и званичне установе, попут магистрата.“

М. Тимотијевић, „Приватност породице“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, прир. А. Фотић, Clio, Београд 2005, 776-777.