Хуманизам и ренесанса је био културни правац у Европи од 14. до друге половине 16. века. Обновом интересовања за античке теме у средиште уметничких дела долазе човек и природа, чиме се напушта средњовековно усмерење искључиво на Бога, које је подстицала хришћанска црква, једна од ретких оаза писмености тог доба. Хуманизам је из латинског изведено значење људски, а ренесанса на француском препород. Нова стремљења прво су се јавила на Апенинском полуострву у италијанским градовима и државицама, одакле су се постепено ширила у друге делове Европе.

Један од најзначајнијих мислилаца ренесансе био је Еразмо Ротердамски (1466-1536), који је своје најпопуларније дело назвао Похвала лудости.

„То је право песничко сведочанство у доба када су највише страдале праве људске вредности и када је здравом људском разуму изгледало да се сав свет претворио у лудницу, па још једино Лудост може да говори истину. […] Шта је друго, дакле, преостало Еразму када је хтео да каже шта мисли, а знао је да због истине може  изгорети на ломачи, него да мудро пусти лудост да говори у његово име? Он уверава да му је та духовита идеја дошла сасвим случајно када је био најмање расположен за озбиљно духовно размишљање. Каже да се случајно сетио да је име његовог домаћина и пријатеља Томаса Мора тако блиско грчкој речи мориа, што значи лудост и да би се могло написати једно шаљиво дело у коме би лудост имала главну реч.“

Вељко Кораћ у предговору Похвали лудости, Београд 2002, стр. 27.

Еразмова Похвала лудости је објављена 1511. године. Католичка црква ју је после неколико месеци ставила на попис забрањених књига. Похвалом лудости Еразмо је критиковао и најмоћније у друштву свога времена.

Еразмо о племству

„Не могу ћутке да пређем преко оних будала који се ни по чему не разликују од последњег дрводеље, па ипак ласкавим речима говоре о свом племићком роду. Један изводи порекло од Енеја, други од Брута, трећи од Артура. Свуда постављају кипове и вешају слике својих предака, набрајајући прадеде и чукундеде и присећајући се њихових некадашњих надимака, а сами се много не разликују од тих немих статуа, па су чак и гори од њих. Живот њихов ипак тече врло срећно, захваљујући љубазној Самољубивости, а ту су и остали лудаци који у те животиње пиље као у богове.“

Еразмо Ротердамски, Похвала лудости, Београд 2002, 42.

Еразмо о владарима

„Поодавно желим да говорим о својим верним поштоваоцима краљевима и кнезовима и то отворено и слободно, као што и доликује слободним духовима. Кад би они имали само пола унције соли у глави, да ли би било што жалосније и што више треба избегавати од њихова живота? Никоме не би падало на памет да плаћа круну кривоклетством или оцеубиством кад би добро размислио какав огроман терет мора носити на леђима човек који хоће уистину да влада. Онај који управља државом мора водити јавне, а не личне послове, не сме мислити ни на шта друго до на општу корист; не сме се ни за длаку удаљити од закона које сам доноси и извршава; мора да бди над поштењем својих чиновника и власти; увек мора мислити да је изложен очима свих и да може својим чистим животом, као благотворна звезда, корисно утицати на људске послове или пак, као злокобна комета, доносити највећу несрећу. Пороци обичних људи као да се не осећају тако јако и њихове последице не доспевају далеко; али владар стоји на такву месту да се његов пример као смртоносна куга простире далеко по свету, ако само мало скрене с поштеног пута. Сем тога, његов положај повлачи за собом велика искушења која га одводе с правог пута, на пример: забаве, слобода, ласкање, раскош, те се мора више трудити и марљивије бдети над собом да се не заборави и не малакше у дужности. А да не говорим о заверама, мржњи, осталим опасностима или страху; најзад, над главом му стоји онај прави краљ који ће убрзо затражити од њега рачуна за сваки, па чак и за најмањи преступ, и то утолико строже уколико је имао већу власт.

Ако би, кажем, владар размишљао о тим и о многим сличним стварима (а размишљао би ако би био паметан), не би, по мом мишљењу, имао мирног сна, а залогај би му запињао у грлу. Али ја и помажем да све те бриге оставе боговима, па да се одају безбрижном животу и слушају само оне људе који пријатним гласом умеју да им развеселе уши, како нечим не би пореметили душевни мир. Верују да ваљано испуњавају све владарске дужности ако су непрестано у лову, ако негују лепе коње, ако цара ради продају звања и положаје, ако свакодневно измишљају нове начине помоћу којих би искамчили иметак од својих поданика и пренели га у своју благајну; и то, разуме се, вешто, под добрим изговорима, да би се ипак показао неки вид правичности, па ма како то било неправично. Своме пословању увек додају ласкање, како би ма на који начин привезали душу народа уза се.“

Еразмо Ротердамски, Похвала лудости, Београд 2002, 55.

 Еразмо о високом свештенству

„С обичајима владара већ одавно се ревносно такмиче црквени поглавари, кардинали и бискупи, па се чак може рећ да су их и надмашили. Кад би који од њих само мало размислио шта друго значи његова као снег бела ланена кошуља ако не чист и невин живот; шта митра с два врха коју спаја једна веза ако не подједнако темељно познавање Новога и Старога завета; шта рукавице које му покривају руке ако не чисто и од сваког додира са светом ослобођено вршење светих тајни; шта пастирски штап ако не највећу бригу о повереном стаду; шта прелатски крст ако не победу над свим страстима; кад би наши црквени великани размислили о томе и многим другим стварима те врсте, зар њихов живот не би био жалостан и пун немира? Они, пак, раде сасвим добро што живе удобно, а бригу о овцама остављају или Христу или, како их они зову, фратрима и викарима. Не мисле чак ни на своје звање и заборављају да реч епископос значи рад, бригу, старање. Али је се сећају врло добро кад су посреди паре.“

Еразмо Ротердамски, Похвала лудости, Београд 2002, 57.

„А када би врховни поглавари цркве, који су Христови намесници, тежили да се угледају на његов живот, да подносе његово сиромаштво и муку, да проучавају његову науку, да носе његов крст, да презиру све што је световно, и кад би размислили о самом имену папа — ко би на свету био несрећнији од њих? Ко би куповао тај положај свим својим имањем, а ко би покушао да га сачува мачем, отровом и свакојаким, насиљем? […]

Иако његов глас у Јеванђељу говори: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо, ипак они називају његовом дедовином њиве, градове, порезе, царине, власт. И док се за њих боре огњем и мачем у жаркој љубави према Христу, проливајући потоке хришћанске крви, мисле да на апостолски начин бране цркву, невесту Христову, ако уништавају оне које називају непријатељима: као да црква има опаснијих непријатеља од тих безбожних папа који ћутке допуштају да свет заборавља Христа, који га окивају законима грамзивости, који изопачавају његову науку неким присилним тумачењем и који га убијају срамним начином живота!

И како је хришћанска црква створена крвљу, крвљу се учврстила, крвљу се увећала, њени поглавари управљају и данас с мачем у руци, као да је Христ нестао, па своје вернике не може да брани на свој начин. Рат је тако свирепа ствар да више приличи дивљим зверима него људима, такво безумље да песници замишљају да долази од фурија, таква куга да за собом повлачи општу поквареност обичаја, таква неправда да га могу водити само најгори разбојници и тако безбожна ствар да нема ничег заједничког с Христом и његовим учењем; па ипак, папе губе из вида све то и посвећују се само рату! […] При том имају уза се и учених ласкаваца који то очигледно безумље називају ватреношћу, побожношћу, храброшћу и налазе начина да докажу да исукати мач и забости га у срце свога брата никако не значи погазити ону највишу љубав коју, према Христову учењу, дугује сваки хришћанин своме ближњему.“

Еразмо Ротердамски, Похвала лудости, Београд 2002, 59.

Иако је критиковао праксу католичке цркве, Еразмо је био одан хришћанској етици, па и католичкој цркви, не приступивши протестантима.

Еразмо о правој вери

„Али нико, чујем како говоре, Лудости не приноси жртве и не подиже храм! То је тачно, и таква ме незахвалност, као што сам већ рекла, помало чуди. Али, по природи доброћудна, ја то узимам у добром смислу: заиста могу и без тих ствари. Шта ће ми тамјан, или жртвено брашно, јарац или свиња, кад ме цео свет поштује на начин који и теолози признају као ванредан! О, баш нимало не завидим Дијани што јој жртвују људску крв! Ја сматрам да ме врло побожно поштују ако ме у свим крајевима, као што и чине сви људи, носе у срцу, ако својим обичајима изражавају мој дух и својим животом моју личност. Такав начин поштовања светаца је и код хришћана врло редак. Већина људи пали Мајци божјој свеће, и то усред бела дана, кад баш није потребно. С друге стране, како је мало оних који се труде да им подражавају у чистом животу, у скромности и љубави према небу! То је баш прави начин поштовања и небесницима најдражи.

А зашто, уосталом, да желим храм, кад је читав овај свет моје светилиште и, ако се не варам, најлепше? Верника немам једино тамо где нема људи. А нисам толико луда да тражим кипове и слике; то би било само на штету моме култу, јер лудаци и тупоглавци обожавају често слике место светаца. У том случају би се и мени догодило што се догађа онима које су истиснули њихови заменици. Ја мислим да је мени подигнуто онолико кипова колико има људи на свету, који су, хтели-не хтели, моја жива слика.“

Еразмо Ротердамски, Похвала лудости, Београд 2002, 47.