Прича о Кориолану је типична римска прича о заповедништву, поносу, понизности, јунаштву и гордости, која је касније више пута препричавана у разним облицима, па је о томе писао и Шекспир у трагедији Кориолан.

„Најпоноснији међу поносном римском аристократијом био је Гај Марције, који је још као дечак добио велико признање за своје храбре подухвате у бици код Регилског језера. Његов највећи успех, међутим, десио се неколико година касније, у рату са Волсцима, када је, скоро без ичије помоћи, успео да заузме град Кориол [493. пре н.е.], по којем је добио име Кориолан. Али његово надмено држање и презир према свима нижег ранга окренули су народ против њега и када се кандидовао за конзула, био је одбијен. Подстакнут тим неуспехом, постао је још окрутнији према плебејцима и у години немаштине, када је предложио да се кукуруз из државних амбара прода по ниској цени, он се одлучно изјаснио против тога и укорио дрскост народа који је од увођења трибуната исказивао све већу непослушност. „Нека се стави тачка“, рекао је он за крај, „на ове слабићке уступке. Што им више дајемо, они ће више тражити, док држава не западне у анархију. Ако хоћете мене да послушате, овако ћете одговорити на њихове жалбе: Без трибуна, или без кукуруза!“ Овај смели напад на њихово једино средство одбране толико је разбесне плебејце да је Марције једва избегао да буде раскомадан на путу кући из Сената. Ово незадовољство, штавише, није се смирило док Сенат није пристао да се Марцију суди пред племенским већем, које је тада први пут добило функцију судског тела. Марције је избегао казну добровољним одласком у изганство; повукао се у Анциј, где га је љубазно примио Атије Тул, веома утицајан човек међу Волсцима. Захваљујући условом предлогу, Марције је постављен за врховног вођу војске Волсца што је овај са одушевљењем прихватио видевши да се на лак начин домогао средства за освету. Најпре је предводио Волсце до обале Лација, од Цирцеје до Лавинија, пљачкајући град за градом и остављајући за собом рушевине и пустош. Затим је прошао кроз област северно од брда Албе и, заузевши пет градова, улогоровао се на удаљености од осам километара од Рима.

У међувремену, међу Римљанима је владала пометња и паника. Није се ни помишљало на отпор; једина нада им је било подстицање саосећања код непријатеља. Петорица изасланика, најстарији и најцењенији међу патрицијима, послати су да траже мир. Али, Кориолан их је послао назад, рекавши да неће да чује ни за какве услове уколико Римљани не пристану да врате све градове и области одузете од Волсца и да их учине римским грађанима. Тада су свештеници и пророци, одевени у огртаче и носећи своје свете предмете, у свечаној колони пошли из Рима у логор Волсца. Међутим, Кориолан је остао непоколебан и нису вратили никакву поруку мира. У тој нерешивој ситуацији Рим је спасен захваљујући инстикту једне жене. Наиме, Јунона је, ако прича каже, усадила мудру мисао у ум Валерије, аритократске госпође, док се молила у богињином храму, када јој је глас шапнуо на уво: „Њему није стало до предака, не занимају га свештеници, али послушаће своју мајку и жену.“ Тако је Валерија отишла код Волумније, Кориоланове жене, и код његове мајке Вентурије и рекла им: „Узмите своју дечицу за руку и заједно пођите овом храбром човеку, баците се на колена и молите за милост према Риму и према вама самима.“ Жене су устале и отишле код Кориолана; када је он угледао њихову жалосну одећу и лица пропала од гладовања и жалости, срце му је коначно смекшало и рекао је: „Мајко, успела си. Али спасивши Рим, уништила си свога сина.“ Затим је без одлагања одвео војску и опасност која се надвила над Римом је окончана. Али, Волсци нису могли да опросте Кориолану што је пропустио прилику да покори њихове старе непријатеље и осудили су га на смрт као издајника.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Beograd 2006, 98-100.

Плутарх је, у својим упоредним животописима славних Грка и Римљана, Кориолана упарио са Атињанином Алкибијадом, чија је судбина била још богатија преокретима.