Римско освајање Италије

Римљани су целу Италију покорили својој власти средином III века пре наше ере, после два века борби са промењивим успехом. Освајање Италије Римљани су довршили заузећем етрурског града Волсинија 265. године. У скоро сваком рату Римљани су ратовали заједно са неким савезницима. Покушавали су да приволе на своју страну и неке од савезника противника. У освајању је велику улогу одиграла дипломатија по принципу “завади па владај”. Римљани нису ређали само успехе у освајању Италије. Било је и тешких, па и понижавајућих пораза, али су успевали да се опораве и коначно остваре циљ, након више генерација.

Од римске Троје до римске катастрофе

Прича о римском освајању Италије бележи и подухват налик грчком искуству у Тројанском рату. Десет година су Римљани опседали оближњи град Веја (петнаестак километара даље на другој обали Тибра), пре него што су 396. године продрли у њега кроз тунел испод храма богиње Јуноне. Последице победе су пренаглашене преувеличаним причама о поробљавању комплетног становништва освојеног града, одузимању целокупне имовине као ратног плена и потпуном разарању града. Значај овог освајања је и без преувеличавања неоспорно био велик, јер је тиме Рим увећао своју територију за око шездесет посто.

Само шест година након освајање Веја, Рим су 390. године опљачкали Гали са севера. У вези са тиме посебно је занимљива једна легенда из које је извлачен закључак битан за борбу сталежа.

„Једна апокрифна верзија описује како је један часни плебејац прикладног имена Марко Кедиције („јављач пропасти“) чуо глас неког непознатог бога како га упозорава да се Гали примичу, али је његов извештај занемарен јер је био ниског рода. То је била лекција за патриције – коју су научили додуше на болан начин – да богови комуницирају и с плебејцима.

Римске приче драматично описују освајање града, са херојским подвизима који ублажавају опште разарање. Један сиромах пружио је доказ плебејске побожности кад је избацио жену и децу из кола и повезао Весталке које су склањале свете знакове амајлије у оближњи град Керу. Многи постарији аристократи одлучили су да се једноставно суоче с неизбежним и седели су код куће стрпљиво чекајући Гале који су пак на тренутак помислили да су они статуе пре него што су их побили. У међувремену се Камил после краткотрајног прогонства јер је наводно проневерио неки ратни плен, вратио у град таман на време да спречи Римљане од плаћања великог откупа Галима и да их одговори од напуштања града и пресељења у Веји и да преузме одговорност обнове града. Тако макар гласи једна верзија. Она мање часна каже да су Гали победнички отишли с откупом.

Ово је још један пример римског претеривања. Разне приче које су постале саставни део римског културног памћења нуде разноврсне родољубиве поуке: стављање добробити државе изнад добробити породице, храброст пред сигурним поразом и опасност мерења вредности града у злату. Ова катастрофа толико се усадила у јавну машту Римљана да су је неки тврдокорници користили 48. године нове ере као аргумент (или очајнички потез) против предлога цара Клаудија да се Гали приме у сенат. Но, не постоје археолошки докази за разарања таквих размера какве су каснији Римљани замишљали, осим ако они трагови паљевине с почетка петог века нису заправо, као што су археолози некада и мислили, остаци галске похаре сто година раније.

Један сигуран преживели знак пљачке Рима је масивни одбрамбени бедем, чији су неки делови и даље видљиви, подигнут после одласка Гала од нарочито издржљивог камена ископаног у новостеченој римској територији око Веја. Но, постоје снажни разлози због којих је овај пораз корисна епизода, па га римски историчари наглашавају. Он поставља позорницу за римски страх од нападала с оне стране Алпа, од којих је Ханибал био најопаснији, али не и једини. Тај пораз донекле објашњава због чега је тако мало информација о раном Риму преживело (изгореле су) и тако обележава, у древном смислу, почетак модерне историје. Објашњава и зашто је град Рим, упркос свом светском угледу, био тако рђаво испланирани лавиринт уличица: Римљани су морали да га обнове на брзину после одласка Гала.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 142-144.

Однос снага Римљана и Гала се временом променио.

„Ако можемо веровати нашем главном извору, Гали су пет пута обнављали нападе и пет пута су доживели пораз од Римљана, које је искуство научило да презиру непријатеље од којих су некада страховали.“
Гедис и Гросет, Древни Рим, Република, Београд 2006, 113.

Разлога за то је више.

„Током свог дугог боравка у Италији Гали су изгубили пуно снаге и постали овисни о пићу и пороку. Њихова огромна, тешка грађа, оптерећен сувишним килограмима, била је неподобна за предуге напоре, а након једног љутог налета већ би морали да стану, окупани знојем и борећи се да дођу до даха, дозвољавајући да их издржљиви и снажни Римљани побију као стоку. И по ратничкој опреми су били далеко испод Римљана, како нису имали никакве одбрамбене оклопе изузев дрвених штитова; а њихови тешки, љути мачеви, којима су невешто махали, као дрвосече, као да ће једним ударцем исећи противнике на два дела, после једног или два замаха постајали су искривљени и бескорисни.“
Гедис и Гросет, Древни Рим, Република, Београд 2006, 115.

Највеће понижење током освајања Италије Римљани у доживели у Каудинском кланцу (вероватно близу Беневента) 321. године, током Другог самнитског рата (327-304). Након што су се заглавили у уском кланцу без воде и предали се, Самнити су их натерали да „прођу ипод јарма“, пошто им је одузето оружје и опрема морали су да прихвате мир по самнитским условима, али су избегли покољ. Самнити су били група заједница из планинских делова јужне Италије, против којих су Римљани водили три рата у другој половини IV и почетком III века пре н.е. Били су другачији од римских суседа организованих у градове попут Рима, живели су и ратовали другачије од Римљана.

Понижење које су Римљана доживели од Самнита десило се две године након смрти Александра Македонског, који је освојио Персијско царство. У наредним вековима ће Римљани створити скоро подједнако велику државу, освајајући Медитеран.

Римски историчар Тит Ливије је чак сматраo да би Римљани, да су имали прилике, победили Александра.

„Александар је, признаје Ливије, био велики војсковођа, мада је имао мана, између осталог пијанство. Но, Римљани су имали предност да не зависе од једног харизматичног вође. Њихово заповедништво имало је дубину подржану изузетном војничком дисциплином. Осим тога, тврдио је, Рим би могао да подигне много већи број добро обучених војника и да, захваљујући римским савезима широм Италије, позове појачања мање-више по вољи.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 147.

Римљани су после победе над Самнитима ратовали и против Грка у јужној Италији. Хеленски град Тарент, спартанска колонија основана крајем VIII века пре наше ере, није имао војску, па је Тарент у помоћ позвао епирског краља Пира, који је, владајући краљевином у северној Грчкој, маштао да на западу освоји територије попут Александра Македонског на истоку. Пир је поразио Римљане код Аускулума 279. године.

„Поново је Пир победио Римљане у бици код Аускула, али га је то коштало много људи и енергије. Наводно је Пир тад рекао: „Још једна оваква победа, и нас више неће бити!“ Тако је израз „Пирова победа“ ушао у наш вокабулар, са значењем победе која више кошта него што донесе користи.“
Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 94.

У рату против Пира, Римљани су се први пут сусрели са бојним слоновима, који су изазивали панику у редовима римске војске. Пир је паузу у рату са Римљанима искористио да на Сицилији помогне хеленским полисима против Картагињана.

Пир је страдао у рату у Грчкој, али на необичан начин.

„Током опсаде Арга, епирског краља Пира убио је цреп који му је на главу бацила сиромашна старица која се крила на крову куће. Старица је била незадовољна начином на који је краљ доделио дужности њеном сину, који је, према Плутарху, живео у сиромаштву. Цреп је погодио Пирову кацигу, што би му сигурно спасило живот да се није одбио од ње и ударио га у врат и сломио му кичму.“
Ian Crofton, Povijest bez dosadnih detalja, Zagreb 200. (цитат је прилагођен српској језику)

„Тако је Рим освојио Италију. Области које су сада потпале под римску власт склопиле су са Римом различите уговоре у складу са уређењем из 338, са делимичним грађанским правом, латинским правом или тако да су биле приморане да постану подређени савезници Рима. Лајтмотив био је тај да би Римљани преузели део територије и учинили је државном земљом (ager publicus), која би се доделила колонистима или дала у закуп моћним римским породицама. Можда и најважнији принцип у свим тим уговорима био је захтев за војном подршком свих тих народа и градова, били они грађани са пуним или делимичним римским правом или савезници. Римљани су тако себи обезбедили довољно људства да су у такорећи сваком тренутку могли окупити већу војску него њихови непријатељи.
Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 90-91.

Зашто су Римљани завладали Италијом?

„Две стари су јасне и подривају неке заваравајуће савремене митове о римској моћи и „карактеру“. Прво, Римљани нису били по природи ратоборнији од својих суседа и савременика, као што нису били природно бољи градитељи путева и мостова. Тачно је да је римска култура изузетно – и за нас нелагодно – ценила успех у борби. Вештина, храброст и смртоносно насиље у бици непрестано су слављени, од успешних војсковођа који су парадирали улицама уз клицање светине у тријумфалним поворкама до обичних војника који су показивали ожиљке усред политичких расправа како би додали тежину својим аргументима. Средином четвртог века пре нове ере постоље главне говорнице на Форуму украшено је бронзаним кљуновима ратних бродова заробљених у граду Анцијуму током Латинског рата као симбол војног темеља римске политичке моћи. Латинска реч за бродски пробојни кљун, rostra, постала је име говорнице и дала је савременом енглеском језику реч за говорницу, rostrum.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 148.

Међутим, ратоборни су били и други народи на том простору у то време.

„Двозначност латинске речи hostis лепо осликава нејасну границу између „туђина“ и „непријатеља.“ Слична је и уобичајена латинска фраза domi militiaeque, код куће и у иностранству“, у којој други део (militiae) значи исто што и у ратном походу“. Већини људи на полуострву вероватно је то било готово исто. Бити ван своје територије значило је увек (највероватније) бити у рату.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 149.

Римљани нису планирали освајање Италије, односно Апенинског полуострва, као свој циљ.

„Ти Римљани своје ширење сматрали су више променом односа са другим народима него освајањем територија. Наравно, раст римске моћи драматично је преобразио италијански крајолик. Мало је тако очигледних преображаја као што је нов-новцат римски пут који се пружа кроз празна поља или земља припојена и подељена новим досељеницима.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 149.

Римљани би онима које би победили давали статус савезника, који би имали обавезу да доприносе давањем одређеног броја војника и њихово опремање и издржавање.

„Исход је можда био ненамеран, али и револуционаран. Тај систем савеза постао је делотворан механизам преображавања поражених непријатеља Рима у део све веће римске ратне машине, а истовремено је давао тим савезницима удео плена и славе у случају победе Римљана. Кад су почели римски војни успеси, Римљани су систем учинили самоодрживим онако како ниједан древни град није систематски урадио. Јер, у то време најзначајнији услов за победу нису били тактика, опрема, вештина или мотивација, него број војника који неко може да изведе на бојиште. Крајем четвртог века пре нове ере Римљани су на располагању највероватније имали једва нешто мање од пола милиона војника (у поређењу с педесетак хиљада под Александром Великим у кампањама на истоку или можда сто хиљада с колико су Персијанци напали Грчку 481. године пре нове ере). Због тога су били готово непобедиви у Италији; могли су да изгубе понеку битку, али не и рат.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 150.

Нису Римљани свима које би победили давали само статус савезника. Неки у средњој Италији су добијали пуноправни статус грађанина, а неки грађанство без права гласа. Римљани су први увели грађанство и за оне који нису били становници града, а тиме омогућили и да неки буду грађани два града.

Предности и ране римског освајања Италије

„Римско покоравање Италије био је неопходан корак у напретку цивилизације и, попут свих великих догађаја у кругу људских активности, донело је са собом измешане плодове добра и зла. Са једне стране, успостављен је ред и мир дуж целог полуострва, после ометајућих сукоба који су трајали током генерација. Дивљи Самнити нису више могли да се спусте са својих планинских утврђења да би пљачкали богата поља или разарали развијене градове Кампаније. Без страха од узнемиравања, Марси и Пелигни су пред долазак зиме терали своја стада из хладних долина Апенина на низијске пашњаке Апулије. Стари варварски живот непрекидних пограничних сукоба, напада и противнапада, приведен је крају и Етрурци, Умбри, Самнити и Кампанијци живели су у миру једни поред других. Ако би и дошло до неких несугласица, оне су решаване у трибуналима владајуће државе. То су биле велике предности, а било је и других које би помогле Италијанима да се утеше због губитка независности. Када би отпочео период спољних ратова они су имали удео у слави и у плену освајања. И мада су врата привилегије сада љубоморно чувана, она нису била потпуно затворена, и за потчињеног Италијана увек је било наде да ће побећи из тог тешког положаја и достићи пуно достојанство римског грађанина.

Али, с друге стране, унутрашњи сукоби који су трајали последњих сто година нанели су тешке ране Италији. Читаве области у којима је становништво цветало сада су биле опустошене, насељене неколицином дивљих сточара, који су пазили стоку својих богатих господара. Систем великих поседа за испашу, који Плиније описује као пропаст Италије, постајао је све распрострањенији, а руку под руку с њим ишло је пропадање земљорадње. Сада је такође почело безумно уништавање планинских шума које су представљале природни резервоар, задржавајући накупљену воду после великих киша и тако спречавајући плављене низијских области. Широки приобални појас, некада покривен кукурузним пољима, маслињацима и виноградима, на тај начин је претворен у мочварна стецишта зараза.“
Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 172-173.

Из римског освајања Италије знамените су приче о Кориолану и Тускулуму.

Теме за размишљање:

После ког рата су Римљани освојили Напуљ?
Да ли је римско освајање Италије укључивало и острва Сицилију и Сардинију?
На које море излази италијански град на чији позив је да ратује против Римљана у Италију дошао краљ по чијем имену је настао израз „Пирова победа“?
Да ли је „Пирова победа“ пожељна и зашто?
Када су Римљани освојили Италију?
Која епизода римског освајања Италије је била налик Тројанском рату и зашто?
Шта се сматра доказом да су Рим заиста опљачкали Гали?
Чиме се објашњава “зашто је град Рим, упркос свом светском угледу, био тако рђаво испланирани лавиринт уличица”?
Шта се сматра разлогом што су Гали само једном успели да опљачкају Рим?
Шта се значајно десило Римљанима две године након смрти Александра III Македонског?
Шта је римски историчар Тит Ливије наводио као предност Римљана у односу на Александра Македонског?
Да ли су Римљани ратовали против Грка пре него што су завладали читавом Италијом?
Са чиме су се Римљани први пут сусрели ратујући против Пира?
Шта су Римљани радили са пораженима у Италији?
Које су биле позитивне и негативне последице римског освајања Италије?
Како се Тускулум одбранио од Рима?
Ко је био Кориолан?