Једна од главних одлика историје српског народа су сеобе. Погранични положај између великих империја током историје је допринео томе.

„Ерозија „pax ottomanice“ као и „турски ратови“ (испрва под хабзбуршким, затим под руским вођством) појачали су миграције, услед којих су етничке прилике, када су посреди насеобине у балканском простору и пограничним подручјима, још више испретуране. […]

У време османске владавине одигравале су се две врсте сеоба: унутрашње империјалне сеобе, на једној, и трансимперијалне сеобе из Османског царства у подручја хабзбуршке, венецијанске или руске империје, с друге стране. Унутрашње сеобе су у време османског пропадања постајале све јаче. Делови сеоског живља у отвореним долинама за саобраћај настојали се да се спасу од притисака којима су били изложени, не само повећањем дажбина него и од провинцијских моћника, као и од ратних дејстава, па су потражили уточиште у боље заштићеним, издвојеним и недоступним брдским пределима (на пример у Црној Гори и Херцеговини). Сељаци су постали сточари и полуномади. Али чим би природни ресурси у брдским пределима, услед увећања становништва или природних катастрофа, били исцрпљени, започела би повратна сеоба. Та кретања овамо-онамо између равница и брда доприносила су конзервирању или регенерацији архаичних животних форми, које су се код полуномадских племенских друштава у динарском побрђу могле боље одржати него код становништва које се у равници бавило ратарством. […]

И миграције у подручја изван османског царства постајале су све чешће. Те сеобе кретале су се у правцу Хабзбуршке монархије, нарочито у тадашњу јужну Угарску, као и хабзбуршку Војну границу на хрватско-славонском тлу, те на венецијанску и руску територију. За своје војне услуге сељаци насељени као „граничари“ (Власи, како се у изворима већином означавају) за узврат су у хрватској и славонској „Крајини“ добијали низ привилегија. Међу бројним трансимперијалним миграцијама, у погледу њиховог значаја у „колективном памћењу“, истичу се сеобе Срба на север у 17. и 18. веку. Оне до данас спадају у најважнија „места у српском сећању“. У више таласа је тада велики део становника долине Мораве и Вардара, с Косова, ибарског подручја и из источносрпских предела напустио свој завичај, прешао Саву и Дунав, пошао на север и северозапад и настанио се на царској територији. Подручја која су они напустили постепено су попуниле и настаниле друге групе народа – пре свега из брдских простора на западу  и југозападу (дакле, из данашње Црне Горе и северне Албаније) – међу њима и хришћански Албанци и албански муслимани. Повод за велику сеобу на север 1690. било је хабзбуршко освајање Србије, чијим се трупама прикључило више хиљада српских (и албанских) добровољаца у очекивању царске победе. Међутим, после успешне османске противофанзиве, делови становништва, под вођством српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, избегли су, из страха од одмазде, у Хабзбуршку монархију и понели са собом мошти цара Лазара. Цар Леополд I загарантовао је избеглицама слободу вероисповести и сопствену црквену организацију (Леополдова повеља од 21.8.1690). Место Карловци у Срему (Сремски Карловци) изабрано је 1716. за седиште српских митрополита у Хабзбуршкој монархији. […] Цар је дао и загарантовао верске привилегије које су, пре свега, обезбедиле опстанак колективног идентитета, па их је православно свештенство свом жестином бранило од поновљених покушаја Католичке цркве да оствари унију. Број и етницитет миграната (с Косова и на Косово) не могу се поуздано утврдити.  Српски патријарх говори у свом писму из 1706. наследнику цара Леополда, о „40 000 душа“, који су под његовим вођством напустили Косово. […] После сеобе на север 1690. уследили су 1739. године – после двадесетогодишње хабзбуршке владавине у северној Србији (између Пожаревачког и Београдског мира) – нови таласи избеглица хришћанског становништва у Хабзбуршко и Руско царство. […]

Трећа реакција на све већи притисак у османском царству (поред унутрашње миграције и миграција изван граница) била је „сеоба“ изван културних граница (boundary-crossing). Тиме се мисли на промену вере, језика и свакодневног живота. Многи преци осам милиона муслимана који данас живе у балканском простору (без житеља европске Турске, односно Источне Тракије) променили су веру и прихватили ислам тек у време пропадања Османског царства – и то сопственом одлуком. По свој прилици томе је мање по среди била вера, а више преживљавање или одлука из каријеристичких разлога. […] Околност да је муслиманска раја плаћала мањи порез него хришћанска и да је припадност исламу пружала нове шансе за напредовање, деловала је у време све већег притиска као снажан подстицај за промену вере.

Просторне и културне миграције из политичких и/или економских разлога спадале су у свакодневницу у балканском простору, нарочито у фази распадања Османског царства. Бекство на хабзбуршку или венецијанску територију или повлачење у брда били су један од могућности да се људи спасу из економско-социјалне беде. Промена вере била је друга могућност.“

Холм Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2009, 54-60.

Срби су се непрекидно селили на територије суседних хришћанских држава. У XVIII веку су се чак селили и из јужне Угарске на простор Русије (данашње Украјине), о чему је писао Црњански у Другој књизи Сеоба, на основу мемоара Симеона Пишчевића.

Велике сеобе Срба предводили су патријарси Арсеније III Црнојевић (1690. године) и Арсеније IV Јовановић Шакабента (1740). Након учешћа Срба у Великом бечком рату (1683-1699) на страни Аустрије, повлачили су се са пораженом царском војском 1690. године бежећи од одмазде Турака да се настане на угарску територију ван домашаја турске власти. Простор који су настањивали Срби, опустошен током сеоба, населили су Албанци.

„Турски освајачи су били склонији да живе у градовима, а имања држе у плодним низијама. Њихово насељавање било је усредсређено на долине и речне басене источног и средишњег Балкана и на градове. Ипак, османлијско раздобље било је сведоком сеоба у размерама невиђеним још од доласка Словена. Народ је уклањан са путева којима су пролазиле војске и био расељаван из војних или политичких разлога.

Део становништва одлазио је на север, повлачећи се с остацима српског краљевства, из Македоније, а потом и преко Саве и Дунава, пошто су га Угри и Хабзбурзи позивали да обрађује и брани граничне области. И Турци су, како би обновили привреду и становништво својих недавних тековина, привлачили досељенике разним повластицама. Честе су биле и локалне сеобе, како би се избегле одмазде после устанака, или Девширме – мобилисања хришћанских дечака, који су одвођени да постану робље за султанску управу или да од њих буде створена елитна нова војска, јаничари.

Први турски напад пореметио је живот у житородним низијама, те је сеоско становништво често бежало у више и безбедније пределе, где су се Словени помешали са Власима, славизирали их и прихватили начин живота њиховог села. Мноштво их се иселило у Далмацију, где су потиснули романско становништво. Планине су постале уточиште у временима опасности и извор становништва у другим временима. Народ није био подложан стварној власти очувавши, или вративши се на полуномадски начин живота, са његовом основном пољопривредом, сеоском привредом и задружном организацијом. Сваки следећи талас сеоба у планине и са планина освежавао је историјско памћење и унапређивао процес мешања словенских етничких група и дијалеката, учвршћујући корене народног говора и развијајући локалне заједнице као извор идентитета.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 13-14.