Друштвени систем карактеристичан за стари век – робовласништво, у средњем веку је заменио феудализам. Назив је добио по феуду – земљишњем поседу који је господар уступао поданицима као награду за верну службу. У одсуству новца земљишњи поседи били су највреднији иметак. На имањима су радили зависни сељаци – кметови, који су били обавезни да за уступљену земљу власницима, феудалцима, дају део производа и пружају им друге услуге. Односи између племића и владара, као и између држава, били су регулисани успостављањем вазалних односа. Моћнији појединац (сениор – на латинском “старији”) би узимао у заштиту слабијег  (вазал – старолатински vassalus од келтског vassus – слуга), који му се заклињао на верност. Верност (Богу, цркви, феудалном господару) је у средњем веку била најважнија хришћанска врлина. Верни вазали су служили своје сениоре, а они су им пружали заштиту. У немирна времена грађанских ратова и најезда варвара нико није могао бити сигуран уколико није имао заштиту.

Становништво се делило на свештенике, феудалце (крупне – велможе и ситне – витезове или ритере) и сељаке (слободне, зависне  – везане за имања и сточаре).

„Феудализам је био вид организовања друштва и стварања неопходног реда у једно доба када није постојала државна власт и кад чак није постојао ни појам „држава“. Заснивао се на врло сложеној и бујној мрежи личних везивања, запечаћених доживотним заклетвама.

У локалним оквирима један ситнији земљопоседник који није био довољно безбедан да препусти своју земљу неком моћнијем од себе и закуне му се да ће бити његов „човек“ и верно му служити „речју и делом“, што је у случају ратара значило да ће му давати део жетве и/или изводити радове за њега. За ратника је пак то значило да ће оружјем служити господару, сениору. Вазали су заузврат добијали заштиту од сениора и своју земљу, али више не као власници, већ као кметови. Могли су да је користе и живе од њених плодова.

Дакле, феудализам је био систем узајамног обавезивања којим је мали човек стицао право на извесну заштиту, а онај значајнији – људе на које се могао ослонити. Зависно од друштвеног положаја уговорених страна, однос између сениора и вазала (оног који се заклео на оданост) могао је подразумевати и готово потпуну једнакост или пак велику неједнакост.

На државном плану, и краљ је имао вазале чији су поседи били огромна војводства и грофовије, много веће од дела земље којом је он сам директно владао. Краљевски вазали су, наравно, били у обавези да служе краљу, делом шаљући му војску, делом управљајући добрима у његово име, али сам краљ је дуго сматран првим међу једнакима. Насупрот томе, постојала је велика разлика између обичног ратара на малом делу земље и његовог властелина. Права и дужности обеју страна нису били дефинисани законима (није их било), већ локалним обичајним правом, које се временом прихватало као норма. То објашњава зашто се вид феудализма разликовао од земље до земље.

Ма колико сложена била друштвена структура заснована на личном обавезивању појединаца, она је била једино што је до XIV  века држало државе на окупу. Потом је постепено почео да се развија модернији државни апарат који је мало-помало преузимао власт и правосудне функције које су дотад обављали вазали различитог ранга. Феудализам се стално мењао. Средином XIV столећа већ се изгубило много од његовог садржаја, али су форме опстале још дуго. Феудализам је настао у одређеним материјално-политичким условима и толико је обележио друштвене односе, али и начин размишљања и ставове у читавој западној Европи, да су се они примењивали и кад више није било поменутих предуслова. Наслеђе феудализма живело је у менталитету још дуго после његовог краја.

Савремена истраживања показују да су и у најдоследније спроведеним феудалним системима, попут оног француског, велике групе становника, сељака и других, остајале изван тог система. То су били самостални земљопоседници невезани ни за једног сениора. Монетарна економија добијала је све више на значају и допринела распаду феудалне структуре, која се првенствено заснивала на робној или услужној размени. Међународној цркви био је потребан образовани кадар, а њега је захтевао и пораст трговине.  У XII веку развија се образовни систем, што кулминира настанком великих универзитета крајем тог столећа. Високо образовање је у принципу било доступно свима који су могли да се издржавају током студија. У томе им је помагала и црква, али и појединци који су ради спаса своје душе завештавали новац за школовање сиромашних студената. Универзитетски образован кадар био је различитог порекла, а припадао му је и свет из најсиромашнијих слојева.

Повећање броја интелектуалаца, нарочито оних школованих за области права, обезбедио је круни испомоћ нове врсте. Полако али сигурно у већини западноевропских земаља развијао се државни апарат…“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 123-124.

Током формирања средњовековних држава велику моћ, утицај и богатство стицали су владареви сродници, као и службеници на двору и у појединим областима. Међу властелом се после 1000. године издваја и уздиже виши слој – племство. Племство има везе са влашћу и богатством, али је, у основи, почивало на крви. То је био престижни слој којем је било стало да покаже свој ниво, посебно друштвеним и побожним понашањем, и то дарежљивошћу. Доброчинства чињена појединцима, а посебно верским групама, опатијама и светитељима, били су главни вид испољавања племства. Главни задаци племства били су да штите своје вазале, заводе ред и суде својим вазалима.

Витезови

Веровало се да је положај сваког човека одредио Бог и да је дужност свакога да буде задовољан улогом која му је одређена и морао је да се понаша по утврђеном сценарију. Друштвене класе су имале јасно одређене улоге у друштву: свештенство је служило Богу и бринуло се за спасење људи, племство је бранило цркву и друштво од непријатеља, а сељаштво производило храну за све. Нарушавање тог хармоничног узајамног деловања прети последицама које су погубне за читав организам. Владајући сталежи су утицали на сељаке да у њиховој свести учврсте мисао о нужности покоравања судбини. Свештеничка проповед и религиозна литургија били су моћна средства за социјалну контролу понашања угњетених. Народу је објашњавано да се виша сила брине о њима, о њиховом спасењу и вечном животу и да их кажњава за грешан живот шаљући им болести, природне непогоде и сурове владаре.

Шах као одраз средњовековног друштва

„Положај жена у феудалном друштву био је изузетно сложен. Пошто није могла да се бори, жена је према раном фе удалном обичају, била увек сматрана мање значајном. Увек се Налазила под заштитом неког мушкарца. До удаје би била на очевој бризи, а после би прешла под мужевљену власт. Када би јој умро муж, долазила би под заштиту његовог сениора или свог најстаријег сина. Није имала никаквих права у односу на свог мужа, тако да су њена личност и имовина били у потпу ности под његовом управом. И мада је црква настојала да умири бруталност мужева према женама тако што је ограничавала величину батине којом су их тукли, њена учења нису побољшала положај жене. Жена је за њу била извор свих зала: Евин грех је проузроковао прогон човека из раја. Сама жена је била крхка лађа препуштена пучини греха. При томе је црква ис-трајавала на жениној подређености мужу. Но, пре него што не станемо да претерујемо оплакујући положај жене у рано феудалној епохи, ваљало би да га упоредимо са положајем жене у другим савременим друштвима. Муслиманке су биле затворе не у харему под надзором евнуха, док су византијске племкиње биле мало слободније. Феудална госпа је у потпуности била препуштена вољи свога мужа, али је, за разлику од свих других, она уживала његов ранг. Кад би витез био одсутан, његова жена је водила домаћинство и управљала феудом. Тако су, упркос поменутим ограничењима, жене могле да имају, и често су имале значајну улогу у феудалном друштву.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 141-142.