Викинзи

4. фебруара 2026.

7–11 minutes

Порекло и назив

Викинзи су живели у Скандинавији. Викинзи је скандинавски термин за морске разбојнике (гусаре). Други Европљани су их називали Нормани (Северњаци), јер су им дошли са севера континента.

„Премда Скандинавци у оно доба нису живели у јединственој држави, мноштво сличности повезивало их је у једну заједничку културу: међусобно су се могли споразумевати старонордијским језиком, сличним данашњем исландском. Користили су рунско писмо и претежно веровали у старе немачке богове, као што су Один и Тор. Њихове куће и начин живота били су слични, баш као њихова одећа и уметнички стилови. Због тога је оправдано да се сви они у поменутом значењу називају Викинзима.”
Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 14.

Занимања, узроци, правци и време најезди

Већина Скандинаваца је живела мирно у домовини, бавећи се пољопривредом. Били су вешти морепловци са одличном флотом. Градили су брзе и покретне бродове, каквих другде у Европи није било. Исељавали су се на све 4 стране света због неплодне земље и непогодне климе. Најпре су повремено нападали британске и франачке обале, временом све чешће, а касније су почели да проводе зиме изван постојбине. На крају су отимали земљу да би се настанили са читавом породицом и целокупном имовином. Касније су ишли и даље, до Средоземља, укључујући и источну Европу, до Босфора. Норвежани и Данци су ишли у западну, а Швеђани у источну Европу. Некима су одласци у викинге, односно гусарски походи били сезонско занимање. Неки су се бавили и трговином, стигавши чак до Багдада.

Походи Викинга били су олакшани постојањем пространих држава са слабом влашћу, попут Франачког царства након смрти Карла Великог (814). У необезбеђене крајеве продрли су Викинзи својим брзим бродовима привучени франачким (и енглеским) богатством. Тако су се раније из Скандинавије исељавали Готи, Англи и Саси. То је, као и у остатку Европе од раније, било време када су мушкарци своју вредност исказивали у рату, а највећа слава се стицала освајањем богатог плена.

Комбинација исплативих, слабо брањених мета, брзих бродова и сиромашне домовине подстакла је ширење Викинга које је потрајало више од 250 година. Најезде Викинга су трајале од краја VIII до средине XI века. Доба Викинга је од 793. до 1066. године. То је време када су уливали страх Европљанима. Страху је доприносило то што су Викинзи били пагани који су практиковали људска жртвовања.

Викинзи и смрт

Посао Викинзима је олакшао продор Арабљана у Средоземљу, због којег су хришћани тражили друге трговачке путеве на северу, у Северном и Балтичком мору. У ситуацијама унутрашњих сукоба у Британији и распалој Франачкој, Викинзи нису наишли на моћнијег противника који би их зауставио. Када би наишли на моћнијег противника, као што су били Арапи у Шпанији брзо су се повукли, избегавајући сукоб са њима. Викинзи су учествовали у оснивању Русије, основали своје градове у Нормандији и Британији, преотимали круну у туђим земљама (Енглеској) и колонизовали откривена подручја Гренланда и Исланда. Открили су и северну Америку, иако из тог подухвата није произашла никаква последица.

Исток

Додири између словенских племена и скандинавског племена Варјага били су знатно мање насилни од оних на западу Европе. За викиншке пљачкашке походе, од којих се много страховало, на истоку Европе је било мало прилике, јер нису постојали пожељни циљеви (попут богатих манастира). Зато су се Нормани на истоку истакли првенствено као трговци. Малобројнији Викинзи су завладали многобројнијим Словенима. У IX веку су основали државе са центрима у градовима Новгород и Кијев. Из њих је настала Русија, названа по шведском племену. Порекло термина је од финске речи за веслаче. Владајућа династија Рјуриковича (названа по оснивачу Рјурику) се временом словенизовала, изгубивши викиншки карактер. Приликом оснивања државе на простору Русије, Викинзи су рачунали на трговину у Константинопољу и Багдаду, са византијским и арапским светом. Нормани су на истоку нудили крзно, ловачке соколове, мед, кљове моржа, а највише робове оба пола, за којима је у Константинопољу и Багдаду владала велика потражња. Високо развијене културе са друге стране Црног мора и Каспијског језера нудиле су своју скупоцену робу, као што су свила и скупоцени вез, те вино, воће, зачини и накит.

Викинзи су се борили за сваког господара који би их богато наградио, франачке, енглеске, руске, а сматрало се да је најчасније служити византијског цара, што је привлачило велики број ратника из Русије и Скандинавије.

Како су Викинзи изменили историју Европе

Франачка

На западу Европе Викинзи су у IX веку пљачкали Франачку, пловећи долином река (Сена, Лоара) у које су улазили са атлантске обале. Опседали су и Париз 886. године. Франци су одбранили град, али тако што је цар пристао на плаћање данка Викинзима и пустио их да прођу у Бургундију, где се могло очекивати да ће наставити са пљачкањем.

Продрли су и у источну Франачку. За Франке је представљало посебно велико понижење када су чули да су варварски пагани са севера дворску капелу Карла Великог у Ахену, која је иначе изазивала опште дивљење, користили као коњушницу 881. године.

Године 911. група Норвежана и Данаца се одазвала позиву западнофраначког краља да се населе у области око Руана, на ушћу Сене, да је бране од лутајућих скандинавских разбојника. Примили су хришћанствo (није било необично да Викинзи формално прихвате хришћанство ради богатих дарова и дипломатских односа), а временом и француски језик и културу. Та област се по њима и данас зове Нормандија („земља Нормана“ или „земља људи са севера“). Своју независност је изгубила 1204. године, када је припала француској краљевини.

Средоземље

Из Франачке су на југу стигли до Шпаније, најпре северне обале, где су били хришћани, а потом и до муслиманског подручја. Морали су да се повуку пред моћнијим муслиманима, мада су током 844. године шест недеља држали под својом влашћу Севиљу. Са Пиринејског полуострва, преко Гибралтара, стигли су до Марока и Балеарских острва. Затим су нападали Италију. Временом су ступили у савез са папом, који се сукобљавао са царем. Роберт Гвискар је био нормански војвода којег је папа именовао за војводу Апулије, Калабрије и Сицилије 1059. године. У XI веку су Нормани освојили јужну Италију и Сицилију од Византије и Арапа. Последње византијско упориште у Италији – град Бари су заузели 1071. године. Године 1084. Нормани су опљачкали Рим, након што су протерали цара Хенрика IV и вратили папу Гргура VII.

На југу Италије Нормани су основали Напуљску краљевину (Краљевину Две Сицилије). Нормански вођа је крунисан краљем Сицилије од стране папе 1130. године. Краљевина Две Сицилије ће опстати до уједињења Италије у XIX веку, али је норманска династија изумрла већ 1194. године, након чега је краљевина припала немачком владару из лозе Хоенштауфен, Хајнриху VI, који је био муж норманске принцезе Констанце. Њихов син, који је касније постао цар Фридрих II, неговао је ово наслеђе и као један од најобразованијих владара средњег века претворио јужну Италију у средиште свога царства.

Из Италије су Нормани напали Византију у Грчкој, где су успели да заузму Драч, Крф у XI веку, а у XII и други најважнији град царства – Солун (1185). Из богатих градова Тебе и Коринта су у XI веку одвели византијске мајсторе производње свиле да наставе са тим занимањем у Палерму.

Последња норманска држава била је крсташка кнежевина Антиохија, основана 1099. године, после Првог крсташког рата. Освојили су је муслимани 1268. године. С њоме се завршава историја Нормана, а тиме и историја викиншких потомака.

Викиншка експанзија

Британија

Викинзи су у Британији, након пљачкашких похода, насеља формирали још у 9. веку. Тако су Данци основали Даблин (на ирском „Црна бара“) у Ирској. Успели су Данци и да дођу до краљевске круне.

Из Нормандије се војвода Виљем, прозван Освајач (ранији надимак му био Копиле), искрцао у Британију и после битке код Хестингса 1066. загосподарио острвом. Имао је он извесних права на наследство енглеског престола. Када је Виљем постао краљ Енглеске Нормани су чинили само око 3% становништва на Британским острвима. Из мешања Англосаксонаца и Нормана настали су Енглези. Последњи Норман на енглеском престолу умро је 1154. године без наследника.

Зашто су бродови Викинга били толико специјални?

Северни Атлантик

Становници Норвешке („Северни пут“) су колонизовали Исланд („Земља леда“), његови становници Гренланд („Зелена земља“), а становници тог највећег острва на планети су око 1000. године открили Северну Америку (североисточну обалу данашње Канаде). Откриће Америке није привукло пажњу јер Викинзи нису користили латинично писмо, нити уопште писали летописе. Предања су преношена усменим путем, а записали их образовани тек вековима касније. О присуству Викинга на тлу америчког континента сведоче археолошки остаци на Њуфаундленду.

„Америку су, наравно, још раније (око 1000. године) открили викинзи предвођени Лајфом Ериксоном и Бјарнијем Херјулфсоном, који су са собом донели веома скромну технологију која је у десетом веку постојала у Европи. Стога је разлика између викиншких истраживача и Колумба, уједно и разлика између раног и касног средњег века. Викинзи нису имали плугове са точковима, секире за крчење шуме, гвоздене дрљаче, нису знали за амове и потковице, воденичне точкове покретане водом одозго, нису имали читаво бо-гатство ручних радова којима су могли одобровољити домороце, а нису располагали ни ватреним оружјем (које је у западној Европи почело да се користи у тринаестом и четрнаестом веку) којим би се могли одбранити од њихових напада. Они такође нису имали ни тржиште злата, сребра и крзна које је било у успону, и тиме дало сјајан подстицај за привредни успон Шпанаца, Енглеза и Француза.“
Франсис и Џозеф Џајс, Живот у средњовековном граду, Београд 2004, 249-250.

Парламент

На Исланду је 930. године основан први парламент у Европи, познат под именом Алтинг. Ту су се Исланђани окупљали једном годишње на две недеље. На том сабору би учесници расправљали и гласали о законима и споровима. Само једна функција је постојала на Исланду – законоказивач. Он је имао мандат од три године, али је заправо своје обавезе испуњавао само две недеље у години током заседања Алтинга. Оне су се сводиле на то да законе цитира по сећању и да стоји на располагању као саветодавац. Међутим, с обзиром да није било других државних органа на Исланду, пресуде би остајале неизвршене. Ако се страна која би изгубила на суђењу не би повиновала пресуди, она би остајала неизвршена, или би њено спровођење преузела друга страна. Због тога је на Исланду владало велико насиље. Тако Исланђанима није вредело што су написали законе који су уређивале скоро све могуће ситуације у друштву. То им није гарантовало мир.

Крај викиншког доба

Викинзи су били јаки у временима када су европски суседи били нејединствени, завађени и услед тога слаби. У међувремену су, посебно у Француској и Немачкој, настале државе велике војне моћи, које Скандиваци више нису могли да тероришу годинама или деценијама својим дракарима (назив викиншких бродова).