1. Земља и људи
2. Обнова и изградња
3. Политика према селу
4. Индустријализација и урбанизација
5. Друштвена еманципација
6. Образовање
7. Култура
8. Телевизија
9. Спорт
10. Одласци у иностранство
11. Криза

Земља и људи

„По завршетку Другог свјетског рата и послије склапања мировних уговора, Југославија је обухватала 255.804 км², што је за 6817 км² више него предратна држава [припојени Истра, Ријека, Задар и далматинска острва која су у међуратном периоду припадала Италији]. Нова Југославија је била федерална држава, која се састојала од шест народних република. Највећа од шест република-чланица била је Србија са 88.361 км², а затим су слиједиле: Хрватска (56.638 км²), Босна и Херцеговина (51.129 км²), Македонија (25.173 км²), Словенија (20.251 км³) и Црна Гора (13.812 км²).

Социјалистичка Југославија је 1948. године спровела свој први, а укупно трећи југословенски попис становништва. Попис је показао да је у Југославији тада живјело 15.772.098 становника. Гледајући по југословенским народима, највише је било Срба 6.547.117 (41,5%), Хрвата 3.784.383 (24%) и Словенаца 1.415.432 (9%), а знатно мање Македонаца 810.126 (5,1%) и Црногораца 425.703 (2,7%). Муслимани још увијек нису били уобличени у посебан народ, већ су се водили као „неопредељени муслимани“ и попис их је забиљежио 808.921 (5,1%). Међу националним мањинама највише је било Албанаца 750.431 (4,8%) и Мађара 496.492 (3,2%), а попис је забиљежио значајнији број: Влаха – 102.953 0,7%), Турака – 97.954 (0,6%), Словака 83.626 (0,5%), Италијана 79.575 (0,5%), Рома (Цигана) 72.736 (0,5%), Румуна 64.095 (0,4%), Бугара 61.140 (0,4%), Нијемаца 55.337 (0,4%), Чеха 39.015 (0,3%), Русина 37.140 (0,2%) и Руса 20.069 (0,1%). У првим посљератним годинама Југославију је красио висок природни прираштај и велике унутрашње миграције, које су биле нарочито примијетне убрзо по завршетку рата, као и у времену убрзане индустријализације. Само током 1948. године око 3.089.000 људи промијенило је мјесто становања у оквирима Југославије, што је представљало 19,6% од укупног становништва. Према подацима са првог пописа становништва након Другог свјетског рата, Југославија је и даље била претежно аграрно друштво, пошто је 67,3% становништва било пољопривредно око 10.606.000, а 33,2% „непољопривредно“ око 5.236.000. У градским насељима је живјело око 3.312.000 људи, тј. 21% од укупног броја становника.

Број становника је убрзано растао, па су по другом попису становништва из социјалистичког периода, који је одржан 1953. године, у Југославији живјела 16.936.573 човека. У односу на претходни попис уочљиво је да се за само пет година број становника повећао за више од 1.000.000. […] Узевши у обзир НР Србију [Народну Републику Србију] као сложену федералну јединицу, Србија (без аутономних јединица) је имала 4.458.394 становника (26,3%), АП Војводина 1.712.619 (10,1%), а АKMO [Аутономна Косовско-метохијска област] 808.141 (4,8%).“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 615-617.

Обнова и изградња

„На крају Другог свјетског рата југословенски простор је дјеловао готово апокалиптично. Градови и села су били разорени услијед страховитих бомбардовања, опсежних ратних операција и уличних борби, као и дјеловања више различитих оружаних формација. Осим тога, окупационе власти су бесомучно експлоатисале југословенски простор. Све то је учинило да слика Југославије на крају рата буде крајње суморна и да обухвати порушене мостове, пруге и путеве, уништене фабрике и руднике, девастиране образовне и културне установе, разорене куће и сеоска домаћинства. Комунистичка власт је сматрала да је потребно хитно покренути обнову, пошто би сређивање економских прилика помогло бржој нормализацији политичке ситуације. […]

Најважнији чинилац обнове Југославије послије Другог свјетског рата био је добровољни рад југословенског човјека. У обнови земље „народна власт“ се примарно ослањала на изузетни ентузијазам међу људима. Масовне радне акције, такмичења и ударништво носили су обнову ратом разрушене Југославије. У радничком озрачју, које јe створила комунистичка идеологија, физички рад је добио готово култни статус. Вансеријско залагање радника у обнови земље било је потакнуто морално-политичком индоктринацијом. Разлог због којег је физички радник био својеврсни узор током обнове земље проистицао је из неразвијене материјално-техничке основе привреде и чињенице да је у земљи разореној ратом требало најприје рашчистити многобројне рушевине, па тек онда почети обнову и изградњу. Управо на тај начин створено је такмичење, које је постало својеврсна опсесија физичких радника у Југославији док се обнављала и изграђивала. Такмичења радника постала су масовна појава, па је током 1946. године око 60% радника и службеника у томе учествовало. Они који су се у томе нарочито истицали добијали су ударничко звање, а медији су их широко популарисали.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 564.

„Својеврсна економска и културна револуција је, како су веровали партијски идеолози, требало да захвати све поре друштва, а сви житељи Југославије су морали да, у складу са својим могућностима, а често и преко њих, допринесу „социјалистичком преображају“. Све оне који нису учествовали у изградњи, Јосип Броз је прогласио непријатељима. Тако је култ рата за ослобођење заменио култ рада. Село је било обавезно да, путем принудног откупа по симболичним ценама, прехрањује градско становништво и обезбеди радну снагу за индустрију, од радника се захтевало да остварују и премашују норме постављене планом, док је „дужност“ студената и ђака била да уче и полажу испите и тако се боре за социјализам, будући да је Петогодишњи план предвидео школовање читавих генерација младих стручњака.“

Ивана Добривојевић, Између идеoлогије и поп-културе – живот омладине у ФНРЈ 1945-1955, Историја XX века, 2010/1, 120.

Послератни ентузијазам становништва омогућио је радне акције санирања ратне штете и изградње инфраструктуре, засноване на добровољном (неплаћеном) раду, углавном младих.

„Према званичним подацима, за седам година на градилиштима широм Југославије било је ангажовано нешто преко милион младих који су, у просеку, радили по два месеца. Ипак, многи омладинци на акције нису ишли ни радо ни добровољно. До пролећа 1948. године ниједна република није успела да пошаље планирани број девојака и младића на радилишта. Прикупљање акцијаша је најлакше ишло у Босни и Херцеговини, док је много проблема било у Србији и Хрватској, где је вршена и принудна мобилизација преко позива. Претило се и младим радницима којима је у једном обреновачком предузећу наређено да „морају ићи на акцију“ или ће добити отказ. Локалне власти, и саме у сталном страху да ће због неиспуњења плана трпети последице, нису много бирале, па су на акције слата и недорасла деца са напуњених 14 година, као и „физички слаби омладинци“.“

Ивана Добривојевић, Између идеoлогије и поп-културе – живот омладине у ФНРЈ 1945-1955, Историја XX века, 2010/1, 122.

„Око 100 омладинских радних бригада са око 16.000 чланова Народне омладине Југославије (НОJ) од 16. априла 1947. до 1. јануара 1948. године изградило је Фабрику алатних машина Иво Лола Рибaр на голој педини надомак Београда. Изградњом ове фабрике фактички је настало ново београдско приградско насеље – Железник.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 569.

Тито у обраћању омладинцима на ОРА Сава 1974. године у Загребу:

„Градили сте цесте. „Братство и јединство“: Загреб – Београд сте изградили ви! Љубљана-Загреб сте изградили ви! Изградили сте огромне објекте у Југославији. Прве наше највеће објекте је градила омладина. Дакле, ви заиста можете бити поносни на своје другове који су у прошлости почели да раде добровољним радом. Тај добровољни рад има свестрани значај. Ту се састајете ви омладинци из свих крајева наше земље. Из Југославије, свих република. Ви се овде упознавате. Ви овде стварате једну најкрупнију ствар која је најважнија за даљни развитак и за стабилизацију наше земље и јединство наше земље. Ви стварате братство и јединство! Ви стварате југославенску једну целину! У вашим мислима не може се мењати више ништа да ваша тежња јесте да Југославија буде јединствена! […]“

Политика према селу

Док су омладинци радили добровољно, на селу се за изградњу социјализма радило по задатку.

,,Систем идеолошког подстицања производње, такмичење ударника, истицање ,,хероја рада“, масовни добровољни радови, темељио се на псеудоморалној аргументацији и идеолошкој пропаганди о раду као ,,патриотској обавези“ и знаку идеолошке привржености новом комунистичком режиму. У таквом систему сељаци су, на пример, добили „патриотски задатак“ да хране народ а посебно, „другове раднике“ који су проглашени за „главног субјекта“ социјалистичке револуције.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 342.

Проблем исхране становништва решаван је увођењем обавезног откупа пољопривредних производа.

„Принудни откуп је праћен агресивним агитационо-пропагандним радом преко штампаних медија, на конференцијама и зборовима сељака. Партијске власти су прити скале „кулаке“, али и своје чланство, уколико је процијењено да није урадило довољно како би се откуп реализовао докраја. Због тога су на нижем нивоу распуштене поједине партијске организације. Партија и масовне организације организовале су демонстрације против „кулака“, које су се неријетко претварале у линч и бесомучну пљачку богатијих сељака. У државној политици откупа мноштво сељака је видјело својеврсну експропријацију, пут ка осиромашењу, праву пљачку и, надасве, изневјерена очекивања. Таква политика нових власти наишла је на незадовољство сељака, па су забиљежени многобројни инциденти и омање побуне. Нереалне процјене и ниска откупна цијена доводили су до тога да су сељаци остајали са тако малом количином житарица да нису могли да задовоље ни своје основне потребе. Управо је у томе лежао главни разлог њиховог незадовољства. Осим тога, незадовољство сељака је било подстакнуто информацијама да се сакупљено жито шаље као испомоћ Албанији или другим земљама народне демократије. Сељаци су често сакривали произведене вишкове жита, покушавајући да их сачувају док опасност не прође или док се не изврши ревизија прописаних количина. Пошто је власт посумњала да сељаци крију вишкове жита, организовани су претреси њихових кућа и господарских објеката. Сељаци су хапшени због противљења властима или скривања вишкова, одређиване су им новчане казне, конфисковане су им пољопривредне машине и сакривене количине жита, а неријетко и непокретна имовина. Најтеже казне добијали су они који су уништавали произведене вишкове. […]

У Батајници (код Београда) „кулаке“ [богате сељаке] су затворили у једну тијесну просторију и ложили фуруну све док нису попадали у несвијест. У Жабљу су тројица милиционера чупали бркове једном „кулаку“, а партијски активиста Сава Дебељачки у Плочици (код Ковина) ставио је пиштољ у уста једном сељаку и рекао му: „Ово ће ти судити ноћас, када немаш да испоручиш маст и кукуруз.“ Забиљежен је и случај да су тројица партијских активиста приморали два „кулачка елемента“ да висе са црквеног торња у Мокрину (код Кикинде). Осим мучења и понижавања, било је и случајева убистава „непослушних“ сељака, па је један милиционер у Суботици усмртио Николу Матковића, који се противио откупу стоке, док је секретар Месног народног одбора у Слатини (код Лепосавића) убио једног сељака због 50 килограма жита. Овакве бруталности слиједиле су политику државног врха, коју је уобличио премијер Јосип Броз Тито на Другом конгресу КПХ [Комунистичке партије Хрватске], који је одржан у Загребу од 21. до 25. новембра 1948. године: „Има две врсте убеђивања, убеђивање речима и убеђивање преко леђа“.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 574-575.

Таква аграрна политика заснована на идеолошким поставкама је оставила дуготрајне последице. Нарочито се заоштрила након сукоба са СССР-ом, када је требало доказати идеолошку исправност југословенских комуниста.

„Повећане потребе за пољопривредним производима како за војне тако и за потребе цивилне индустрије задовољаване су појачаним системом откупа готово свих важних пољопривредних производа. То је, посебно код богатијег и економско ефикаснијег дела сељаштва, доводило до незаинтересованости за повећање пољопривредне производње, чиме је створена основна противречност у пољопривреди која неће бити отклоњена до средине 50-их година. Потребе за аграрним производима су расле, док је пољопривредна производња падала из године у годину. Проблем исхране становништва решен је добрим делом када је почела да пристиже помоћ западних земаља у храни од средине 1950. године.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 241.

Аграрна политика и врбовање сељака за рад у фабрикама довели су до тога да је држава због оскудице хране била приморана да увози житарице, један од главних извозних артикала у доба Краљевине Југославије.

„Србија, а посебно Војводина, била је највише погођена негативним последицама аграрне политике КПЈ и неуспелог покушаја да уведе социјализам на село. Најмање 100.000 сељака у Србији је у периоду 1945–1952. када је напуштен систем обавезног откупа, а годину дана касније и стварање СРЗ [сељачке радне задруге], прошло кроз затворе, а више стотина хиљада сељака на разне начине малтретирано. Према подацима Министарства трговине и индустрије Србија је у укупној производњи житарица у ФНРЈ учествовала са 60%, али је у периоду 1947–1951. давала између 70–80% укупно откупљених количина у ФНРЈ.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 241.

Сегмент аграрне политике била је и колонизација.

„Аграрна реформа је имала позитивне политичко-социјалне ефекте, пошто је збринула сиромашно и становништво из ратом девастираних крајева, али је имала негативан економски домет, пошто је разбила крупни посјед, који је био погоднији за интензивну пољопривредну производњу, као и зато што је у плодне равничарске крајеве населила људе из неплодних брдско-планинских крајева, који нису били вични обради земље. Са друге стране, колонизација је имала значајан одражај и на националне односе, пошто је довела до исељавања српског становништва из ратом уништених крајева Босне, Херце говине, Лике, Кордуна и Баније, гдје се, њиховим одласком, значајно смањио удио Срба у укупној популацији. У исто вријеме, они су насељени на подручје Војводине, гдје су допринијели порасту удјела Срба у укупној популацији. Одлазак Срба из ратом разорених крајева био је потакнут ратном и поратном немаштином, тешком девастацијом тих подручја и живим сјећањем на претрпљене патње. […]

На крају другог југословенског колонизационог процеса, 1948. године на тери торију АП Војводине насељено је 37.616 породица са 225.969 чланова.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 578-579.

Док се после рата у развој индустрије улагало и више него што су објективне могућности дозвољавале, пољопривреда је била запуштена.

„Због тога је социјалистичка Југославија у индустријском погледу брзо сустигла предратну Југославију, али је њен ниво пољопривредне производње досегла тек више од деценије након рата 1956. године. Очито, пољопривреда је поднијела страховиту жртву инсистирања на индустријализацији земље по сваку цијену.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 571.

Биланс политике комунистичких власти према селу није био повољан.

„Укупно узевши, готово сви потези нових југословенских власти у првим поратним годинама ишли су на штету села. Откупна политика је довела до радикалног заоштравања у односима између државних власти и сељака, колективизација је покварила свеукупне односе на селу, а била је поразна и у економском погледу. Захваљујући успјесима у обнови и изградњи земље, крајем 1947. године укупна индустријска производња надмашила је предратну за 21%. Међутим, напрезање свих друштвених снага да се такав резултат постигне резултирало је високом цијеном индустријских производа, енормним трошењем радних снага и слабим растом стандарда становништва. Осим тога, брза индустријализација довела је до процеса деаграризације, рапидног пораста броја градског и драстичног опадања броја сеоског становништва. Због свега тога, нове власти су губиле подршку коју су имале на селу, послије укидања сељачких дугова, почетка аграрне реформе и колонизације.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 579.

Индустријализација и урбанизација

Југославија је из рата изашла као једна од земаља са најнижим националним дохотком у Европи (али испред суседа Бугара и Румуна). У држави у којој је уведена диктатура радничке класе индустрија није била развијена, па ни радничка класа нарочито бројна у друштву које се претежно бавило пољопривредом. По узору на СССР, амбициозним петогодишњим планом из 1947. године предвиђен је импозантан, али неостварив развој привреде. Планирано је увећање предратног националног дохотка за више од два пута и темпо индустријског развитка којим би Југославија за само једну деценију стигла Велику Британију. За тако нешто недостајали су и радници, поготово стручни. Зато се радило на мотивисању за рад у фабрикама и рудницима омладинаца са радних акција.

„Целокупна привреда уочи Другог светског рата запошљавала је свега 6% укупног становништва. Зато је приоритет било стварање радничке класе, правих верника новог система. […]

Централни задатак епохе био је брз индустријски развој по сваку цену. У том смислу је и употребљен моћан државни апарат, на челу са КПЈ, који се јавио као општи управљач државног капитала, кредитор и индустријалац. Он је фигурирао као управни одбор једног џиновског предузећа које је чинила цела национална привреда. Прво је требало извршити конфискацију приватне имовине, а затим извести национализацију, чиме је разорена животна основица претходне владајуће класе. Градска и сеоска буржоазија ишчезле су као социјална снага.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 341.

Уследила је индустријализација привреде и стварање „друштвене“ (државне) имовине, коју ће контролисати владајући слој. Удео пољопривредног становништва Југославије је смањен са више од две трећине укупног становништва 1948. године на свега петину 1981. године.

Прве послератне године обележила је оскудица основних прехрамбених производа и велика скупоћа. То је правдано планираним улагањима у изградњу индустријских постројења. Послератна Југославија дуго је била сиромашнија од предратне. Касније је дошло до пораста животног стандарда, као и другде у Европи. То је било могуће захваљујући америчкој финaнсијској помоћи и задуживању државе кредитима. Молбу Југославије за помоћ САД су одобриле крајем 1950. године. Крајем 70-их година Југославија је била једна од најзадуженијих држава у Европи.

Југославија је, поред Албаније, Португалије и Малте, спадала у најмање урбанизоване земље Европе. Године 1960. није ни петина становништва живела у местима са више од 20 хиљада становника. Удео градског становништва у укупном броју је повећан са 16,7% у 1948. години на 51,2% 1991. године. После 1945. почео је социјалистички урбанизам у стилу модерне архитектуре. Подизана су функционална и монотона насеља стамбених блокова, изграђена међусобно удаљена на великом простору и са много зелених површина, како би народне масе добиле хигијенски смештај који би могли да плате. Зграде су биле велике и безбојне, а улице широке. Најбољи пример таквог насеља је Нови Београд.

Почетак изградње Новог Београда – омладина у акцији

Београд јe по попису из 1981. прешао границу од милион становника.

Друштвена еманципација

Побољшан је положај жена, више их се образовало и запошљавало. Међутим, упадљиве разлике у начину живота и положају жена у граду и селу нису анулиране. Смањивао се број чланова домаћинства (4,4 становника по домаћинству 1948. године, наспрам 3,6 чланова 1991. године). На то је утицало и опадање наталитета и смањивање природног прираштаја (са 16,1 у 1950. години до 5,3 у 1980. години). Лагано се померала и старост супружника који први пут ступају у брак. На то је утицало више фактора, као продужено школовање омладине (које је укључивало и највише образовне нивое) и масовније запошљавање. Становништво је постајало старије. Постепено се мењао однос унутар породице, смањивао се неприкосновени ауторитет родитеља и беспоговорна послушност деце, карактеристични за патријархално друштво из ранијег периода.

„Са социолошког становишта до краја 20. века готово све аспекте породичног живота захватиле су дубоке промене: „смањење рађања, проширена контрола рађања, сексуалне слободе, процес изједначавања полова, алтернативне форме брака и породице, запосленост великог броја жена, повећање деликвенције младих, повећање броја развода и услед тога једнородитељских породица, ширење употребе дрога и сиде, промене у породичним нормама и вредностима, повећање насиља у породицама нарочито према деци, продужена старост.“

Вера Гудац-Додић, Жена и породица у Србији у другој половини двадесетог века, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 110.

У послератном раздобљу повећавано је очекивано трајање живота. У Србији је за четири деценије оно за мушкарце продужено са 57,06 година почетком педесетих година на 68,48 почетком деведесетих, а за жене са 58,77 на 74,27. Поред других фактора, тај пораст је био условљен и напретком медицине.

Образовање

У југословенском социјалистичком друштву увсојеврсној сакрализацији рата, револуције, обнове, изградње и стварања новог човека, будно је контролисано и школовање.

„У социјалистичкој Југославији, велика пажња посвећивана је васпитавају младих у духу комунизма и неговању традиција Народноослободилачке борбе (НОБ-а) у најразличитијим формама, од политизовања образовања, до програмирања слободног времена. Сви ученици су, већ у првом разреду основне школе, на Дан републике, не савладавши ни сва слова, постајали чланови пионирске организације, уз ритуално полагање Пионирске заклетве и добијање пионирских књижица које су биле црвене боје, као и партијске. Симболи југословенске стварности, Тито, Партија, партизани и револуција, били су присутни у називима школа, у уџбеницима, лектири, наставним плановима и програмима… О идеологизацији детињства сведочи и чињеница да је, на пример, у буквару слово М симболисала мама, али је слово Т често симболисао Тито, а не тата. Генерално, култ Тита био је присутан у различитим сегментима детињства, што се види и по писању дечије штампе, И екскурзије су имале јак идеолошки печат, па се најчешће путовало „стазама братства и јединства“, или „стазама револуције“ – у Титово родно место Кумровец, али и у Јајце, Јасеновац, на Сутјеску, Козару, Кадињачу… Нераскидиве везе између деце и тековина НОБ-а под вођством партизанског покрета наглашаване су у свакој прилици. Погледи најмлађих на свет, који су, по правилу, специфични и испуњени знатижељом и истраживачким духом, тако су усклађивани и изједначавани са строго уоквиреним погледима одраслих, тачније власти.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 306-307.

Омладини је придавана посебна пажња, јер се образовала у социјализму. Држава је посвећивала велику пажњу образовању (бесплатно), кроз које се преносила владајућа идеологија новим генерацијама.

„Школе су постале државне и одвојене од цркве, а основна настава обавезна и бесплатна. Посебна важност је придавана демократизацији школства, односно обавези државе да обезбеди да школе и друге просветне и културне установе буду доступне свим слојевима народа, нарочито сиромашним радницима и сељацима, што је у наредном периоду постао основни циљ просветне политике на свим нивоима, од основне школе до универзитета, и главни пут ка промени социјалне и образовне структуре друштва. Поред тога, одмах је прокламовано прилагођавање школа и осталих просветних установа последицама револуционарне смене власти и положају Комунистичке партије у новом систему. Носиоци нове власти су отворено иступали против захтева за деполитизацију школе истичући да „школа не може постојати изван живота, изван друштва, изван политике“. Већ априла 1945. Народна скупштина Србије донела је Резолуцију о високим школама, Универзитету и академијама у којој је захтевано да се поменуте установе „саобразе потребама наше отаџбине на темељу тековина народно-ослободилачке борбе“, што је убудуће био стално присутан захтев на свим нивоима школства. Положај у друштву омогућио је партији да креира циљеве културне и просветне политике и задатке културних и просветних установа у складу са својим идеолошким поставкама и тренутним политичким интересима. То је довело до потпуног уклапања школског система у идеолошко-политички систем Комунистичке партије и до рушења и ниподаштавања аутономије и темељних принципа традиционалних установа као што су били Београдски универзитет и Српска академија наука.“

Драгомир Бонџић, Просвета и наука у Србији и Југославији 1945-1990, Историја 20. века, 2008/II, 397.

Садржај наставе, највише друштвених наука, прожет је био идеологијом марксизма-лењинизма. Ревидирани су програми националне историје. Брзо је уведен руски језик у свим разредима, избачени немачки и грчки и запостављени западни језици и латински.

„Иако је постојао недостатак уџбеника, сматрано је да „многи морају бити повучени из употребе због неправилних схватања која нису у складу са тековинама народноослободилачке борбе“. Због идеолошко-политичких разлога употребљивима су сматрани само уџбеници математике, физике, хемије, итд., док је сматрано да уџбенике историје, географије, књижевности, уметности и биологије треба мењати, тј. писати нове или преводити пре свега са руског језика, у складу са идеолошким опредељењем партијског врха на почетку хладног рата. Издавање уџбеника је постало искључиво право државе, која је преко Министарства просвете и Наставног савета одређивала и штампала уџбенике за поједине предмете. И факултетски уџбеници су пролазили строгу контролу, а поред преведених и непреведених совјетских уџбеника и литературе, дуго се ослањало на скрипта и белешке са предавања.“

Драгомир Бонџић, Просвета и наука у Србији и Југославији 1945-1990, Историја 20. века, 2008/II, 401.

Померано је тежиште са општег ка стручном образовању. Гимназије су критиковане као елитне школе, уместо чега се тежило демократизацији. Број гимназијалаца међу средњошколцима је смањен у периоду од 1952. до 1961. године са 58% на 22%. Гимназије су укинуте 1974. године, када је уведено усмерено струковно средњошколско образовање. Прва два разреда су била иста у свим школама, а затим је следило усмеравање ка одређеним занимањима. Од таквог концепта се одустало од школске 1990/91. године. У гимназије се тада уписивало 25-30% средњошколаца. Тада се одустало и од ранијих захтева да школе треба да стварају идеолошки „марксистички поглед на свет“. Дозвољено је и отварање приватних школа.

Када је 1961. године Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност још увек је више од петине становништва Југославије било неписмено (на Косову чак 43,5%), а две деценије касније тај број се тек преполовио. Напредак је, ипак, био очигледан – факултетски образован човек је 1980. године долазио на 50 грађана, а у међуратном периоду је тај однос је био 1:1000. Већ је 1950. године било двоструко више студената него 1945. године, а чак троструко у односу на 1938/39. Након Београда универзитете су добили Нови Сад (1960), Ниш (1965), Приштина (1970) и Крагујевац (1976).

„Основним школама, гимназијама и универзитетима руководила су републичка министарства просвјете, док су средње стручне школе биле под надлежношћу министарстава заинтересованих за одређени профил радника. Такође, иако су универзитети били у надлежности министарстава просвјете, медицински, пољопривредни и шумарски факултети били су под министарствима на родног здравља, односно пољопривреде и шумарства.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 540.

Студентски протест у Југославији 1968.

Осим образовања држава је надзирала и верске заједнице. На религију се, као и у другим комунистичким државама није благонаклоно гледало, јер је третирана као нека конкуренција владајућој идеологији. Верска настава је из школа уклоњена почетком 50-их година. Теолошки факултети су издвојени из државних универзитета 1952. године.

„Српска политичка, економска и културна елита је уништена, уз стварање отклона и дисконтинуитета према њеном раду и прегнућу између два светска рата. Уместо стручних компетенција, препорука је постала партијска подобност. Српска православна црква као вишевековни чувар духовне културе, али и заточник националне идеје, изгубила је утицај – чиме је створено друштво са новим културним обрасцем и новом хијерархијом вредности.“

Немања Девић, за Партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 889.

Промена вредности је била највећа од настанка модерне српске државе.

„Шта је, дакле, кључно за ширу друштвену слику већег дела социјалистичког периода? Прво, форсирана индустријализација и урбанизација. Затим скоро пуна запосленост, са читавим пакетом радничких, здравствених и социјалних права. С тим у вези, увођење експерименталне идеје самоуправљања са променљивим успехом. Иза тога је поменуто стварање потрошачког друштва, убрзани развој туризма и подизање општег нивоа образовања и културне писмености становништва.“

Dragan Markovina, Jugoslavija u Hrvatskoj, Zagreb 2018, 99. (цитат је прилагођен српском језику)

„Како југословенско руководство није хтело да одбаци комунизам, морао је бити пронађен нови модел који би се разликовао од совјетског. Под интелектуалним водством Едварда Кардеља, Југословени су пронашли социјалистичко „самоуправљање“ у којем, уместо државе, процес доношења одлука у предузећима и свим друштвеним организацијама почива на демократским радничким саветима. Принципи тржишне привреде и приватна предузећа такође су били уведени. За разлику од источног блока, југословенски систем је толерисао приличну меру плурализма у књижевности и уметностима, а такође и у науци и политичкој теорији.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 469.

Култура

Култури је посвећивана значајна пажња и кроз политичку цензуру и кроз промоцију државе у свету преко културе.

„Комунистичка идеологија је требало да добије најширу могућу основу и проникне у све поре југословенског друштва, због чега је заузет став о потреби обједињавања агитационог, пропагандног и свеукупног културно-просвјетног рада. Агитационо-пропагандне (АГИТПРОП) комисије формиране су на свим партијским нивоима при централним, покрајинским, обласним, окружним, среским, мјесним и рејонским комитетима, као и у већим градовима. Њихов задатак је био идеолошко-политички и теоријски рад унутар партије, али и више од тога креирање свеукупне просвјетне и културне политике у држави. […]

Теоретско-предавачки сектор агитпроп комисија био је задужен за индоктринацију маса у духу идеологије Карла Маркса, Фридриха Енгелса, Владимира Иљича Лењина и Јосифа Висарионовича Стаљина. Културни сектор је контролисао свеукупни културни живот у посљератној Југославији: усмјеравао је и организовао рад позоришта, оркестара, пјевачких друштава, дилетантских група, водио рачуна о организовању изложби, приказивању филмова, организовању разних приредби и вршио избор дјела која ће бити објављена или јавно извођена. Партија је управљала домовима културе, народним универзитетима, штампари јама и кино-салама, организовала дистрибуцију штампе, уређивала наставне програме и штампала уџбенике. На кључна мјеста у свим културно-просвјетним установама постављани су поуздани партијски кадрови. Надзирући бухвално сваки сегмент друштва, притом упорно ширећи комунистичку идеологију, КПЈ је преузимала апсолутно све конце власти, успут изграђујући новог човјека од најранијег узраста, обликујући га по својим мјерилима јер ново друштво је тражило и новог човјека. Читава просвјетна политика југословенске државе послије Другог свјетског рата подешена је према партијским мјерилима. […]

Куптурна политика посљератне Југославије била је инспирисана побједом револуције, идеолошком основом КПЈ и свеукупном промјеном друштвених односа, а спровођена не хијерархијски од Агитпропа ЦК КП) и државног Комитета за културу и умјетност до нај мање општине у Југославији. Свеукупно умјетничко стваралаштво морало је да буде на линији Партије“, а кроз књижевност, сликарство, вајарство и сл. требало је преносити партиј ске поруке. Умјетност је требало да буде „одраз, објашњење, документ“ и „приступачна просечном радном човеку“, а требало је и да дјелује васпитно и подиже „друштвено-културну свест читавог народа“. Другим ријечима, умјетност је имала да служи партији и једино мјерило нечијег рада био је однос према програму КПЈ. У новој Југославији доминирао је, према томе, социјалистички реализам, као нови умјетнички правац.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 539-541.

У социјалистичким земљама напосредно после рата узор је био совјетски културни модел.

„У архитектури, књижевности, сликарству и ликовним уметностима доминанирао је, према томе, социјалистички реализам. Романи, песме, слике, скулптуре и позоришни комади требало је да служе васпитању народа у духу партијске политике, фолклора и оптимизма. Типични мотиви били су свакодневница радника и сељака, или технички напредак, нпр. хидроцентрале, трактори, електрификација или „Спутњик“ сателити. Поред тога, уобичајени мотиви су били величање Комунистичке партије и државног руководства, као и представе антифашистичке борбе у Другом светском рату. У Југославији је у првом плану било „братство и јединство“, солидарност и суживот између различитих, али сродних народа. Основна порука агитпроп културе биле су социјалистичке вредности: равноправност полова, као и „исправни“ начин живота у погледу породице и морала.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 483.

Околности Хладног рата и несврстане спољне политике Југославије омогућиле су да Београд постане значајан културни центар. Београдски интернационални фестивал (БИТЕФ), основан 1967. године је позоришни фестивал на којем су могле да се виде најавангардније представе из целог света.

„Највећи искораци у авангардно, када је о позоришту реч, у Југославији су виђени на БИТЕФ-у. У том смислу, 1967. – година одржавања првог БИТЕФ-а – једна је од кључних за прихватање позоришне авангарде у Југославији. Прве године одржавања фестивала биле су значајне и зато што су се у њима одигравале крупне друштвене промене – турбулентна 1968, „еротска“ 1969. (како је означава Јован Ћирилов), револуција понашања са „децом цвећа“, њиховим рок мјузиклом Коса, са побуњеним студентским кампусима, са Битлсима и Ролингстонсима. Тако су прве година БИТЕФ-а носиле сваку од ових побуна – нове позоришне тенденције биле су пуне крика беса и побуне, речених паролама, гестом, псовком и наготом.

Улога БИТЕФ-а као места промовисања светске позоришне авангарде, и то у једној социјалистичкој земљи, била је од великог значаја и изван театарских оквира, јер је оснивање БИТЕФ-а, како је то видео и Јован Ћирилов, уметнички директор фестивала, био политички чин, као дело политичких околности и уметника – пре свих Мире Траиловић и тада најавангарднијег позоришта Атеље 212.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 279.

Београд је 1971. године постао и домаћин међународног филмског фестивала (ФЕСТ), на којем не само да су, у складу са концептом „фестивал фестивала“, приказивани филмови „са обе стране гвоздене завесе“ (оба краја идеолошки дубоко подељеног света), него су долазили славни гости, филмски аутори. Поред позоришног и филмског, основан је и музички фестивал Београдске музичке свечаности (БЕМУС) 1969. године, са истим карактером. У Југославији су и објављиване књиге совјетских дисидената (Ахматова, Пастернак, Солжењицин), других аутора забрањених у земљама комунистичког блока (Ежен Јонеско), или широм света (Орвелова 1984 и Руждијеви Сатански стихови). Међутим, иако су у Југославији била допуштена многа дела забрањена на Истоку или на Западу, стваралачке слободе југословенских уметнике су надзиране и ограничаване. Југославија је била јединствена по томе што је била комунистичка земља окренута Западу и то је максимално користила.

„Поглед на американизацију и авангардизацију културе у Југославији и поглед на цензуру, све у свему, дају противречну слику уметничког живота у Југославији шездесетих. Да ли је то била слика невероватних уметничких слобода за социјалистичку државу, показиваних присуством најавангарднијих светских уметника, или је то била слика контроле и цензуре? Најприближније тачном одговору јесте да је на делу била политика Јанусовог лица, окренута на једну страну када је о спољнополитичким питањима реч, а на другу када је реч о унутрашњополитичким кретањима. И као што је присуство авангарде одражавало југословенску спољну политику и жељу власти да се покаже као либерална на Западу, тако су забране и притисци, када су домаћи уметници у питању, одражавали југословенску унутрашњу политику и противречности друштва. Што се форме тиче, све је било дозвољено, од апстракције, поп-арта и оп-арта, до пљувања публике, концерата на намерно раштимованим клавирима, голотиње на сцени, се пак суштине тиче, идеологија братства и јединства, комунистичка догма, радничка класа и самоуправљање били су недодирљиви и чувани су свим средствима.

Присуство авангарде и њена употреба имали су, по свему судећи, најизразитији „двоструки колосек“ на југословенском унутрашњем плану – власт се надала да ће авангардом моћи да спречи незадовољство које је тињало међу елитом, а превелика слобода коју је авангарда нудила, првенствено у начину размишљања и погледу на свет, утицала је да југословенски уметници и елита такође крену да траже веће слободе. Жељени добитак власти носио је, тако, и потенцијални губитак за њу. О томе сведочи реченица са састанка Комисије за културу Председништва СКЈ о стању у култури из јула 1969: „Има појава да неко ту слободу (културног стваралаштва и културног ствараоца) схвата и као слободу идејног и политичког д‌јеловања супротног политици Савеза комуниста“. А то није било дозвољено.

Демократичност и толеранција, када је о присуству најавангарднијих светских трендова у Југославији реч, свакако су код домаћих уметника створиле илузију да и они могу да се изражавају слободно, што власт није до краја толерисала. Наде уметника да после попуштања у стварима форме следе и попуштања у суштинским стварима подстицале су више смелих искорака, и давале су и одредене резултате, а моћ власти је, не додирујући авангарду као такву, њене домаће искораке и резултате, ако јој нису били по вољи, смештала у „индекс“ забрањеног. Оно што је, рецимо, због форме чинило чувену Ла Маму драгим гостом и пожељним узором, Александра Поповића је, због суштине, чинило неподобним аутором. Појава политички спорних дела била је резултат илузија и храбрости, а њихова судбина била је југословенска реалност. Отвореност за авангарду је, на тај начин, уз све неспорне добитке за југословенску културу, па и југословенски углед у свету, имала и гротескне димензије, а Јанусово лице је, са своје две радикално другачије стране, указивало на дубоку шизофреност југословенског друштва.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 303-304.

„Златно доба српске и југословенске културе готово је остало подударно с најлибералнијим временом Титовог режима, од почетка необразованим друштвом. Била је и у некој врсти контраста у односу на саму Титову личност. Он је једва говорио, нејасно, његов интелект, ван домена манипулативних моћи, био је веома сведен. Презирао је интелектуалце, био је окружен баналним гламуром и кичом, авангарда му је била неразумљива, далека од његовог нео-фараонског класицизма, али и безопасна за поредак који се ослањао на широку основицу пролетаризованих сељака и радника, и недовољно урбанизованих „полутана“, размештених по периферијама градова. Није прикривао лично непријатељство према сваком индивидуализму, приватној иницијативи или појединачној слободи.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности Југоисточне Европе, Београд 2017, 283.

Црни талас: Како је југословенски филм пркосио цензури?

Телевизија

„Први југословенски експериментални телевизијски програм емитовала је ТВ Загреб, 29. новембра 1956. године. Избор Дана републике, тада највећег државног празника, када је власт пред грађане излазила с презентацијама својих успеха у развоју државе и друштва, сигурно није био случајан, а сведочи и о потенцијалним очекивањима од овог новог медија. Прави и масовнији југословенски контакт с телевизијом одиграо се, међутим, 23. августа 1958, када је почело емитовање експерименталног програма ТВ Београд, за време Међународног сајма технике. Тада су у престоници на 80 места постављени телевизори, да би што већи број људи могао да прати почетак емитовања ТВ програма, а неколико је било постављено у домове политичких руководилаца. Континуирано емитовање програма ЈРТ [Југословенске радио телевизије] почело је 29. новембра 1958, дакле, опет у дану општег државног славља. У заједничку југословенску ТВ мрежу тада су ушла три ТВ студија (Загреб, Љубљана и Београд), с договором да ТВ Љубљана и ТВ Загреб обезбеђују по 30 одсто, а ТВ Београд 40 одсто садржаја укупног програма ЈРТ-а. Уз програмску окренутост Западу, ЈРТ је, од својих почетака, окренутост том делу света показивала и формално, тачније институционално, јер је од 1960. била члан Евровизије, моћне асоцијације коју су чиниле западне радио и ТВ станице. Земље источне Европе су, до 1993, имале своју асоцијацију, пандан Евровизији, Унију источноевропских станица – Интервизију. И телевизија у боји стигла је у Југославију са Запада, а први пренос ТВ програма у боји организован је у Дому синдиката 1965, када су представници свих југословенских ТВ студија, заједно са члановима Амбасаде Француске, гледали специјално емитован пренос из Париза.

Почетак емитовања ТВ програма пратио је мали број телевизора и претплатника у Београду је 1961. било 14.154 претплатника, али се већ 1965. број власника телевизора попео на 78.916, да би 1969. износио 184.904. На савезном нивоу, 1960. је у Југославији било 30.000 претплатника, 1965. већ 563.000, да би тај број 1970. достигао цифру од 1.692.000 претплатника. Број црно-белих телевизора се у статистикама појављује од 1968, када их је поседовало 28,1 одсто домаћинстава, да би тај проценат 1973. скочио на 53,5 одсто. С једне стране, по Милени Драгићевић Шешић, набавка ТВ пријемника била је показатељ статуса, али је, ништа мање, била и израз жеље да се, посредством малог екрана, приближимо свету из кога смо, због политичких притисака, били искључени.

Телевизија је, тако, с растом броја телевизора, и у Југославији постала симбол модерног друштва, направивши огроман скок од емитовања само неколико сати вечерњег програма почетком шездесетих, преко сарадње са евровизијским информативним системом, до стварања услова за реализацију програма у боји, већ у следећој деценији. Продор телевизије и њен успон шездесетих био је део општег раста стандарда, али га је, можда и знатно више, подстицало и динамизовало све присутније и уочљивије окретање ка западним трендовима. […]

Мали број телевизора у Југославији у почетној фази телевизије учинио је да гледање телевизијских програма на југословенским просторима дуго буде и остане друштвени чин, а не, као у Америци и развијеном свету, индивидуални и породични чин, јер су се у Југославији испред магичне кутије на улицама, у месним заједницама или кућама окупљали родаци, пријатељи и суседи. Телевизори у кућама заузимали су централни простор, попут некадашњих огњишта, и испред њих се, као и око огњишта, седело скоро ритуално. Све што се својевремено збивало уз огњишта, од „претресања“ светске и домаће политике, до приповедања занимљивих прича и певања нудила је и магична кутија. Политизовани ТВ журнали, извештаји са радних акција, из фабрика и са Титових путовања, али и многобројне забавне емисије у домаћој продукцији, а под утицајем западних станица (најчешће РАИ), које су пружале утисак социјалистичког la dolce vita, имали су за циљ да, уз пуну контролу и усмеравање власти, покажу и потврђују пројектовану стварност социјалистичке Југославије. С друге стране, амерички филмови и серије, чије је приказивање следило тек који минут иза приказивања домаће реалности, уводили су грађане Југославије у амерички сан, и то из дана у дан. Оно што је пружала телевизија – да се, рецимо, одмах после гледања младих југословенских акцијаша с ашовима и лопатама, у приколицама трактора, виде млади Американци у серији Градић Пејтон у модерно опремљеним кућама и са луксузним аутомобилима, отварало је могућности директног поредења различитих стварности и неизбежног опредељивања.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 381-384.

Спорт

Спорт је био још једно поље коришћено за пропагирање владајуће политичке идеологије. Спортски клубови су имали имена идеолошки подобна, а у најмасовнијем у такмичењу у најпопуларнијем спорту такмичили су се за трофеј маршала Тита. Након што је 1966. распродат у иностранство тим Партизана који је играо у финалу Купа европских шампиона, фудбалерима је забрањен одлазак у иностранство пре 28. године, што је допринело квалитету југословенске лиге.

Политика у југословенском ногомету

Југославија је била домаћин зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године.

Одласци у иностранство

Путовања су у првој послератној деценији била привилегија ретких, пре свега, проверених и поузданих, јер се неки нису враћали у земљу, што је у њој доживљавано као срамота.

„Жеља за путовањем постојала је код свих категорија становништва. Анкете из друге половине 50-тих показују да 26% становништва жели да путује у СССР, 23% у Француску, 10% у Индију, 6% у Бурму, 5% у Италију, 4% у САД, 3% у Грчку, 3% у Швајцарску, 1% у Египат. Свакако да је у питању био „политички позитиван избор“ пре свега одређен државном пропагандом и путовањима које је тих година имао Јосип Броз Тито. У исто време стварност је говорила да је најпожељнија била америчка виза.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 69.

Одакле толико интересовање за Индију и Бурму?

„Током година у којима је био на власти и обављао највише државне дужности Јосип Броз Тито је учинио 169 државничких посета, посетио више од 70 земаља, сусрео се са око 350 председника држава и влада, имао више од 100 сусрета са председницима и генералним секретарима комунистичких партија и ослободилач-ких покрета“. Ипак у свести и сећању савременика, становника некадашње Југославије, вишемесечно путовање бродом „Галеб“ у Индију и Бурму остало је забележено као симбол Титових успешних дипломатских иницијатива, политичког тријумфа, значаја, угледа али и луксуза и раскалашности у којој су живели сакрални врх државе и вођа југословенских комуниста.“

Љубодраг Димић, „Титово путовање у Индију и Бурму 1954-1955. Прилог за историју Хладног рата“, Токови историје, 3-4/2004, 27.

Од 1961. године грађани Југославије су, за разлику од становника других комунистичких држава, могли да путују на запад без визе. Неки су на западу боравили као туристи, а неки су одлазили да раде тамо, највише у Немачку. Проблем незапослености решен је отварањем граница.

„Решавање економских и социјалних проблема преливањем неквалификоване сеоске радне снаге на Запад постаће званична државна политика од 1963. године.“

Ивана Добривојевић, Живот у социјализму, Историја XX века, 2009/1, 85.

Већ 1968. године око 400 хиљада Југословена радило је у иностранству.

„Скоро 775.000 Југословена било је 1971. на „привременом боравку у иностранству“, што је чинило 3,8% становништва Југославије. Социјалистичка Југославија је наставила да гради контакте са иностранством, како је то чинила и предратна Југославија. Посредовала је у налажењу радних места, подржавала југословенска удружења и финансирала наставу језика у школама у иностранству. Везе преко антикомунистичке политичке емиграције биле су мање пожељне. Хрватски и српски националисти, посебно припадници усташког покрета, ширили су антијугословенску пропаганду и вршили атентате на југословенске представнике у иностранству. Југословенска тајна служба је зато убијала „непријатеље државе“ и „терористе“.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 484.

Према попису из 1981. године у иностранству је било око 815 хиљада радника и чланова њихових породица из Југославије. Више од трећине их је било из Србије, а још више их је било из Хрватске. Највише српских (и југословенских) радника у иностранству је радило у Немачкој (43%), Аустрији и Француској (у обе скоро 20%), а 70% су били неквалификовани радници. Гастербајтери су у земљама имиграције стварали више дохотке, који су подизали њихов лични стандард, а делимично су новац слали и у домовину рођацима. Гастербајтерски приходи донели су промену  на селу у смислу друштвеног угледа и социјалног раслојавања. На врху друштвене лествице нису више били добростојећи сељаци или сеоски учитељи, него породице чији су чланови радили у иностранству.

„У другој половини седамдесетих година, спољни дуг Југославије почео је нагло да расте. Главни узроци су били раст цена нафте, повећање каматних стопа кредита и скок цене технологије развијених земаља. Као и остале задужене земље у развоју, и Југославија је почетком осамдесетих година упала у „вртлог дугова”, узимајући нове кредите да би отплатила старе. Специфичан проблем са којим се Југославија суочавала било је комплексно федерално уређење државе, у којем је свака република имала могућност да се самостално задужује, што је један од разлога наглог скока југословенског спољног дуга.”

Ђорђе Лалић, Несташица кафе у социјалистичкој Југославији у време економске кризе: економски и системски узроци, у: Нова истраживања југословенске прошлости: перспективе са постјугословенског простора, Београд 2025, 377.

Криза

„Време „златног доба“ потрошачког друштва у Европи било је и време пораста стандарда у Југославији. У периоду 1955-1961. југословен ска привреда постала је самосталнија у односу на државну администрацију, па је пут према лагоднијем животу пронађен и у окретању ка лакој индустрији и производњи робе широке потрошње. По статистичким подацима, то је раздобље значајног успона прозводње. У деценији 1953 -1963. просечни годишњи раст производње износио је 9,5 одсто, а приватне потрошње 10 одсто, што је тадашњи југословенски привредни раст уврстио међу највеће у свету. У периоду 1958-1964. друштвени производ повећан је за 80 одсто; индустријска производња расла је по стопи од 12 одсто годишње; пољопривредна производња порасла је за 40 одсто; национални доходак по становнику повећавао се по стопи од 7,6 одсто; укупан извоз увећан је за 121 одсто, а увоз за 98 одсто.

Статистика је, наравно, регистровала проценте, а реалност је била нешто другачија. Њу је сагледавала и америчка страна. По писању Тајма, југословенска економија се налазила у „скоро константном хаосу“, расли су спољни дугови и незапосленост, просечна плата износила је 53 долара месечно, цене хране повећаване су, на годишњем нивоу, око 30 одсто, луксузније намирнице поскупљивале су и 100 одсто, а и сам Тито се жалио да неке фабрике раде са само 40-50 одсто капацитета. По Тајму, узрок таквог стања било је стално балансирање Југославије између „гвоздене комунистичке контроле“ и „флертовања с капитализмом“. Но, привредни раст и пораст друштвеног производа ипак су утицали на приватни живот и снабдевеност трајним потрошним добрима – повећавао се број електричних шпорета, фрижидера, телевизора, машина за прање веша, путничких аутомобила… Посебне погодности донела је Привредна реформа из 1965, која је смањила улогу државе у привреди и увела тржишни социјализам, што се у комунистичком свету није десило до 1989. године. Развој југословенског потрошачког друштва је, управо у том и таквом периоду, постао незаустављив процес.

Стандард грађана Југославије почетком шездесетих одређивала је, наравно, куповна моћ. Ту је, међутим, значајну улогу имало и све присутније уверење да је квалитет живота потреба савременог доба, али и право човека. На том трагу, предмети престижа, с јаком жељом за поседовањем, постају телевизор, грамофон, аутомобил, а домове пуне нова техника и модерни намештај. Путује се на море, али и у иностранство, граде се викендице. Управо тада почиње све интензивније праћење потрошачких трендова и тражење узора у западној Европи и у Америци.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 353-354.

Политика вештачког одржавања стандарда задуживањем у иностранству запала је у кризу у годинама пред Титову смрт.

„Грађани су кризу осећали кроз рестрикције струје, „пар-непар“ вожњу и редове за дефицитарну робу. У пролеће 1980. није било довољно нафте, шећера, кафе, лекова, уља, детерџента. […] Средином девете деценије било је јасно да су Југословени живели све теже. Од 1979. до 1984. животни стандард је пао за око трећину […]“

Слободан Селинић, Србија 1980-1986 – Политичка историја од Тита да Милошевића, Београд 2021, 118, 170.

Наведени производи, па и струја, недостајали су јер је влада ограничила увоз, који је био знатно већи од извоза.

„Незапосленост и инфлација постепено су расли; збирни ниво стопе инфлације између 1979. и 1985. прешао је 1.000%, или двадесет пута више од европског просека. До краја овог раздобља званична незапосленост порасла је на 16,3 %, мада је ова цифра скривала велики јаз између пуне запослености у Словенији и незапослености од око 50% на Косову и изнад 20% у многим деловима земље. Животни стандард пао je за четвртину између 1979. и 1985. и за трећину до 1988. Влада је ограничила потрошњу бензина, струје, шећера и брашна.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 68.

„Снабдевеност тржишта кафом у Југославији била је најлошија током 1982. године, када је држава била у најгорој фази економске кризе. […] Периодичне несташице кафе наставиле су се до краја деценије. „

Ђорђе Лалић, Несташица кафе у социјалистичкој Југославији у време економске кризе: економски и системски узроци, у: Нова истраживања југословенске прошлости: перспективе са постјугословенског простора, Београд 2025, 388-389.

Југословени су пристајали на ограничење политичких слобода зарад економске сигурности, али је брзо после смрти доживотног председника постало јасно да ни у том погледу нешто није како треба.

„Југославени су дуго веровали да је њихов бољи стандард резултат бољег и слободнијег политичког система, самоуправљања и боље продуктивности од оне у земљама Источне Европе. Али сада су се редови пред дућанима, редукције вожње и недостатак производа (макар и оних доиста бизарних, као што је био рецимо ананас или бакалар – којег ни данас нема баш у сваком западноевропском дућану, али га је тада било у Југославији) почели упоређивати с источноевропскима. Као реакција на несташице, повећао се број људи који су одлазили у shopping у иностранство; најчешће у Италију и Аустрију. […] Та путовања нису, међутим, значила само одлив новца у иностранство; она су озбиљно нарушавала углед југословенског социјализма и слику коју је он хтeо емитовати о себи. Па ипак, отвореност граница омогућила је држави да распрши (бар привремено) потенцијални револт унутар саме земље. Било је једноставније отићи у Трст него организовати политичку акцију, штрајк или побуну да би се ствари измениле.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 228-229. (цитат је прилагођен српском језику)

„У угледању на западне узоре, велику улогу имала је институција шопинга“, јер је шопинг-туризам био је један од најефикаснијих начина упућивања у „сезонске хирове западне модне продукције“. Од краја педесетих, а нарочито шездесетих, с либерализацијом визног режима, путовало се у Грац, Клагенфурт, Солун и, највише, у Трст. Шопинг у Трсту је, од успона крајем педесетих, и на свом врхунцу шездесетих и седамдесетих година, доприносио културолошкој и социјалној трансформацији, и мењању животног стандарда. Најзначајнији артикал доношен из Трста биле су фармерке, које се већ педесетих година интензивно купују и (пре)продају. Шездесетих из Трста, осим фармерки, стижу и чувени „шушкавци“ и тергал-сукње.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих .година XX века, Београд 2016, 337.

Прва асоцијација на шопинг у иностранству југословенима је био Трст.

„Лучки град, на самој граници две земље, развио се рапидно у гигантску тржницу на којој су Југословени масовно набављали робу коју у Југославији није било могуће купити или је била знатно скупља. […]

Ову транснационалну праксу нису ометале ни идеолошке баријере, односно чињеница да су Југословени прелазећи границу код Сежане заправо прелазили у свет капитализма. Доминантни наратив у Југославији о економској и друштвеној инфериорности капитализма није демотивисао њене грађане да своје потрошачке инстинкте задовоље управо у овом граду, с оне стране европског идеолошког рова.“

Како је Трст постао „наш“. Југословенска конзумеристичка пракса у Трсту шездесетих и седамдесетих година, Традиција и трансформација: транснационална искуства југословенске историје: зборник радова. Књ. 2, Институт за новију историју Србије/Београд 2019, 230.

Југословени су Трст посећивали од средине педесетих, а нарочито након укидања виза са Италијом 1966. године.

„Тако се, упркос политичким тензијама око Јулијске крајине, подручје Трста развило у простор ванредно интензивних комуникација два народа. Док су политичке класе Београда (и Љубљане) и Рима (и Венеције Ђулије) водиле рововску дипломатско-пропагандну борбу око разграничења, управо кључна тачка спорења – Трст – постао је место на којем је граница две државе била екстремно релативизована. Снажан интензитет промета на овом сектору југословенско-италијанске границе и конзумеристичка пракса која се у Трсту етаблирала, посебно шездесетих година прошлог века, пркосили су чињеници да је гранични спор две државе решен тек средином седамдесетих година. Тако је у периоду којим се овај чланак бави, Трст на парадоксалан начин истовремено представљао и јабуку раздора између Италијана и југословенских народа, као и тачку њиховог најнепосреднијег додира.“

Како је Трст постао „наш“. Југословенска конзумеристичка пракса у Трсту шездесетих и седамдесетих година, Традиција и трансформација: транснационална искуства југословенске историје: зборник радова. Књ. 2, Институт за новију историју Србије/Београд 2019, 228.

У друштву у којем се пропагирала као највећа вредност једнакост грађанима није толико сметала оскудица, ако су њоме били захваћени сви. Са друге стране, прећутно им је допуштана корупција системом личних веза и умереним отуђивањем друштвене имовине. Радници су се руководили мотом „Не могу они нас толико мало да плате колико ми можемо мало да радимо.“

Уместо тиме, политичке елите су се такође бавиле уделом у расподели друштвеног добра. Економски развој и каснија криза допринели су подели унутар владајуће структуре на заступнике државе наспрам заступника веће аутономије њених покрајина, односно отварање питања централизације или децентрализације.

„Убрзани економски раст током педесетих водио је повећању разлика између развијених република, нарочито Словеније, Хрватске и делова Србије, с једне стране, и остатка Југославије, с друге стране. Услед тога, високи партијски функционери све више су се заузимали за интересе својих република у обликовању савезне политике. Присталице децентрализације биле су у већини у руководству. Та група се састојала од покровитеља различитих политика, од ширења тржишних реформи и смањивања улоге партије у државним пословима и друштвеном животу до ширења надлежности република. С друге стране, централисти, ушанчени у централним партијским и државним органима, видели су у централном апарату главно оруђе економског развоја и политичке стабилности. Сукоб између две групе се проширио у првој половини шездесетих, делом и услед неизвесности ко ће наследити Тита на челу државе и партије. Тито (рођен 1892) већ је био у годинама када се очекује одлазак у пензију, а главни кандидати да га наследе били су Александар Ранковић, потпредседник Југославије и симбол послератног централизма и полицијске државе, и Едвард Кардељ, главни партијски идеолог и кључни покровитељ децентрализације. Средином шездесетих, противници централизације су успоставили контролу над процесом одлучивања, стекли Титову подршку и уклонили Ранковића са власти у јулу 1966.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 49-50.

Регионална разноликост у степену развоја није превазиђена, иако се радило на томе.

„Тренд фрагментације југославенске државе видео се и у подацима о међусобном трговању југословенских република. Југословенско тржиште није никада […] било интегрисано колико тржишта осталих европских земаља, али се тренд дезинтеграције повећавао. […] Често се догађало да је једна република увозила добра која је друга република извозила, плаћајући притом више на иностраном тржишту него код куће. […]

Исто се догађало с осталим ценама, које су варирале 20-30 посто од једне до друге републике. То је узроковало да (ионако значајне) разлике у животном стандарду становништва сад буду додатно повећане. Просечна је плата (у речнику југословенског социјализма: особни доходак) била 1986. у Словенији 40 посто виша од југословенског просека, док је у Македонији била 30,6 посто нижа од тог просека. Однос је, дакле, био 1:2. Станарина у државним становима била је 1985. у Босни и Херцеговини 39,5 посто нижа, а у Словенији 76,8 посто виша него рецимо у Хрватској.

Такве разлике, наравно, не би биле проблем у либералној демократији, иако би и тамо изазивале економске и социјалне последице, као што су унутрашње миграције и потребу да се расправи смисао савезне државе. Међутим, Југославија је била социјалистичка земља, у којој је социјализам требао смањивати, а не повећавати разлике између развијених и неразвијених. Социјализам је обећао да ће смањити политичку и економску неједнакост између оних који су богатији, већи и моћнији на једној, и оних који су мали, неразвијени и слабији на другој страни. Но, те су се разлике повећавале, а не смањивале откако је промовисан концепт самоуправљања. […] И најразвијенији и најнеразвијенији, почели су да се питају о користи даљег опстанка у таквој заједници.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 217-218. (цитат је прилагођен српском језику)

Републике и покрајине су се окретале себи. Било је мање друштвене покретљивости, мање је становништво запошљавано у другим федералним јединицама.

„Тренд партикуларизације југославенског тржишта усмерио је многе младе људе да потраже посао на Западу, радије него у другим крајевима Југославије. То је, између осталог, била и последица тренда партикуларизације образовног система: у Загребу је, било далеко једноставније наћи школу страних језика у којој би се учио немачки или енглески, него наћи школу домаћих језика, где би се учили албански, словенски или македонски. Било је једноставније добити стипендију за студије у Британији, него у Скопљу, вероватно и зато што није било савезног министарства образовања, а разлике у школским програмима између република и покрајина повећавале су се баш као и економске разлике међу њима.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 221-222. (цитат је прилагођен српском језику)

Било је међународних узрока кризе, али и оних које су изазвали управљачи у држави.

„Међународна нафтна криза и повећање каматне стопе за кредите у САД-а (која је била одговор на ту кризу), као и повећање цене технологије која је долазила из западноевропских земаља, имала је изузетно неповољне последице за земљу која није била богата ни у нафти, ни у технологији, а није била ни средиште финансијског капитала. Ти су објективни разлози ставили Југославију пред готово немогућу ситуацију: да би вратила старе кредите и одржала какав-такав ниво производње, морала је узимати нове. Тако је ушла у спиралу из које се тешко могао видети крај. Међу субјективним узроцима кризе, на првом је месту била идеологија која је водила децентрализацији и фаворизирала партикуларизацију југославенског тржишта. Југословенски су економисти и социолози већ крајем седамдесетих истицали да је та парцијализација резултат идеолошке владавине над економским интересима.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 223-224. (цитат је прилагођен српском језику)

Након што је 1961. године задуживање у иностранству, осим федералној влади, дозвољено специјализованим банкама, а од 1967. године и републикама, покрајинама и радним организацијама, уследио је нереални талас финансијског улагања, који је остављао утисак привредног полета, а који ће неколико година касније стићи на наплату са каматом, о чему је тада било непожељно размишљати.

Економска криза могла се ублажити само економским мерама, чега су били свесни и неки државни руководиоци, али је отпор томе пружала владајућа партија, из идеолошких разлога, плашећи се да би отварање тржишта угрозило самоуправљање. Смрћу доживотног председника више није било појединца који би својим ауторитетом могао одобрити промене. Политичари су све више простор за ширење свог утицаја видели у републичким и покрајинским руководствима и Југославија као заједница је полако одумирала.

Економски највећи добитник током деценија социјализма, у односу на југословенски просек, била је Војводина, а највећи губитник Косово, што је додатно закомпликовало већ сложену ситуацију на Косову.

„Бржи развој недовољно развијених република и САП Косово требало је обезбедити средствима развијенијих делова земље преко Фонда за подстицај развоја недовољно развијених. Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора и САП Косово су проглашени за недовољно развијене, а Хрватска, Словенија, САП Војводина и централна Србија за развијене. Међутим, централна Србија је годинама заостајала у развоју, приближавала се неразвијенима, а одмицала од развијених. Све време је финансирала ,,недовољно развијене“, иако су је они, осим јужне покрајине, сустизали.”

Слободан Селинић, Србија 1980-1986 – Политичка историја од Тита да Милошевића, Београд 2021, 183.

Почетком педесетих најразвијенија федерална јединица Словенија била је четири пута богатија од најнеразвијенијег Косова, а крајем осамдесетих чак осам пута.

„То се догодило упркос великим инвестицијама у Косово, и противно намери поретка да унутар Југославије повећа једнакост, а не неједнакост.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 218. (цитат је прилагођен српском језику)

Косово у Југославији

„Иако су југословенски комунисти тврдоглаво инсистирали на томе да су успјели да ријеше национално питање, са повећањем временске дистанце у односу на Други свјетски рат и смањењем могућности од спољњег удара јачали су проблеми унутар Југославије: Између осталих, све уочљивија су била неслагања између република, али и народа, чега су били свјесни у највишем руководству друге југословенске државе. На проширеној сједници ИК ЦК СК), која је одржана 6. фебруара 1958. године, предсједник Јосип Броз Тито је указао на то да другови по републикама ударају против савезног руководства“, а о Београду говоре као о неком великосрпском центру, иако нас овде има из свих република“.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 669.

Јачао је национализам, који је био и главни начин изражавања опозиционог става.

„Док је у земљама југоисточне Европе свуда било опозиционих струја, оне нису биле тако јаке као у средњеевропским земљама – нису тако јасно подизале глас, као црква и синдикати у Пољској, или интелектуалци у Мађарској и Чехословачкој. Уместо тога, критичари режима су често заступали екстремни национализам. То је било посебно видљиво у Југославији, јер је тамо „братство и јединство“ представљало свеприсутну државну идеологију. Међу извесним елитама, па и обичним људима било је резерви у односу на социјалистичку доктрину „уравниловке“. Тако су у Хрватској интелектуалци и културне организације захтевале 1967. увођење посебно хрватског књижевног језика, што је подстакло и у другим републикама дебате на тему националног идентитета. Незадовољство је ескалирало 1971. у виду „хрватског прољећа“, и масовног покрета (МАСПОК). Партијски врх, културна организација Матица хрватска, представници студената и медија, захтевали су већу самосталност за Хрватску, сопствену војску, спољну политику и нове границе „велике Хрватске“. Као једна од водећих личности тог покрета, истакао се историчар Фрањо Туђман. За то време у Србији је једно крило економско-либералног усмерења иступило са неортодоксним захтевима. Тито је брзо отерао са функција руководства у Загребу и Београду, а воде „хрватског прољећа“ биле су и процесуиране. За то време национализам је тињао и на Косову. Тамо је 1968 дошло до насилних екцеса, јер су албански демонстранти захтевали сопствену републику и прикључење Албанији. Протести су били силом савладани, али од тада поклич Косово република није могао ефикасно да буде угушен.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 490-491.

„Укупно узевши, од уставних амандмана из 1971. године било је јасно да југословенска федерација може да функционише само кроз „усклађивање ставова“ социјалистичких република и покрајина. С обзиром на то да је од Југославије створена сложена федерација од шест република и двије покрајине са великим степеном самостал ности, било је тешко ускладити односе на савезном нивоу. Републике и покрајине су све више водиле рачуна о својим интересима, занемарујући интерес, савезне државе. Све су чешћи били сукоби између републичких и покрајинских руководстава, а с обзиром на то да су временом јачали на интензитету, све теже их је било сакрити од јавности

Нови Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југословије усвојен је на сједници Вијећа народа Савезне скупштине, која је одржана 21. фебруара 1974. године. Испоставило се да је то био посљедњи највиши конститутивни акт социјалистичке Југославије, утемељен на амандманима који су усвојени три године раније. Југославија је дефинисана као „државна заједница добровољно уједињених народа“, њихових република и аутономних покрајина. Аутономне покрајине Косово и Војводина дефинисане су као кон ститутивни елементи федерације, са свим атрибутима државности уставом, предсједништвом, уставним судом, територијалном организацијом власти и законима. Народи и народности Југославије остваривали су своја права кроз републике и покрајине, као и кроз савезну државу, али само „када је то у заједничком интересу“. Друштвено уређење је засновано на „власти радничке класе и свих радних људи и на односима међу људима као слободним и равноправним произвођачима и ствараоцима, чији рад служи искључиво за довољавању њихових личних и заједничких потреба.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 696-697.

„Уставна концепција југословенске државе из 1974. године потпуно је разбила Србију као највећу југословенску републику. Тешко је било рећи шта Србија у том тренутку представља, с обзиром на то да су је чинила три конститутивна елемента федерације. Покрајинске власти су могле да утичу на прилике у Србији, али републичке власти нису имале никаквог утицаја на дешавања у покрајинама.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 723.

То је донекле измењено амандманима на устав Социјалистичке Републике Србије, 1989. године, за шта је прво требало обезбедити подршку руководства аутономних покрајина.

„Политичке промјене у САП Војводини потакнули су протести који су отпочели 5. октобра 1988. године, када је група радника из Бачке Паланке, коју су предводили Михаљ Кертес Браца и Недељко Шиповац, кренула према Новом Саду. Пред зградом у којој су биле смјештене главне покрајинске институције скупило се око 15.000 људи, а њихов број је растао из сата у сат. Демонстранти су затражили смјену покрајинског руководства.

Председништва САП Војводине и Председништва ЦК СК Војводине, а одговорено је постављањем јаких милицијских снага око сједишта покрајинских институција. Према полицији су бачене стотине јогурта у тетрапаку, због чега је овај протест колоквијално прозван „Јогурт револуцијом“. Како су се прилике у Новом Саду заоштравале, затражено је да јединице ЈНА успоставе ред у Војводини. Међутим, до интервенције војске није дошло, а број људи на улицама Новог Сада порастао је на 70.000, а по неким процјенама и до 150.000. Притиснуто догађајима, покрајинско руководство је поднијело оставке Нандор Мајор је одступио са мјеста предсједника Председништва САП Војводине, а из Председништва ЦК СК Војводине повукли су се предсједник Милован Шогоров и чланови Бошко Крунић и Живан Берисављевић. Умјесто њих, постављени су људи одани републичкој власти у Београду, па је „Јогурт револуцијом“ СР Србија скршила аутономашко руководство у својој сјеверној покрајини и, у исто вријеме, осигурала још један глас у савезним институцијама [где је свака од 6 република и 2 покрајине имала по један глас].“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 722.

Само дан након протеста у Новом Саду уследиле су велике демонстрације у главном граду Црне Горе, који се тада звао Титоград.

„Демонстранти су тражили нормализаци прилика на Косову, брже рјешавање проблема „који муче радничку класу“ и смјену „неспособних политичара, носилаца преживеле, јалове политике“.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 722.

Протести који су потрајали три месеца су завршени сменом црногорског руководства, уместо којег је прилику да управља најмањом југословенском републиком добила група млађих комунистичких кадрова предвођених Момиром Булатовићем, Милом Ђукановићем и Светозарем Маровићем, који ће се на тим позицијама задржати дуже него што је потрајала држава, систем и идеологија у оквиру које су се уздигли.

---