„Викинзи су на различите начине поступали са покоjницима. Према обичајима својих предака спаљивали су лешеве – евентуално заједно са лађом и другим прилозима, укључујући животиње и људе […] Међутим, сахрана обичних сељака или чак робова била је веома скромна, па би често само закопали тело. У многим крајевима најрадије су насипали гробне хумке, под условом да су то себи могли приуштити.

Чини се да је за Викинге употреба чамаца и бродова била веома значајна. Познато је да су они спаљивани не би ли мртвима служили као симболично превозно средство. Осим тога био је познат обичај да се камење на гробовима поставља усправно, како би гроб попримио облик чамца. […]

Истакнутим поданицима било је, изгледа, намењен веома упечатљив обред: били би положени на брод, који би потом био запаљен и поринут у море.

Независно од начина сахрањивања, Скандинавци су пре примања хришћанства покојнике најчешће сахрањивали с прилозима. Мушкарци су сахрањивани са оружјем попут секира, кoпаља, ножева, штитова, кацига и алатом, а жене с накитом и предметима из домаћинства. Уз то су у гробове оба пола стављани храна и пиће, каткад у драгоценим посудама. Животиње као коњи и пси такође су пратиле свог господара, односно господарицу, у смрт. Очигледно је био изузетак да се поводом нечије смрти жртвују људи – нарочито робиње – и сахране заједно са покојником. Па ипак су сачувани извештаји и археолошки трагови таквх случајева у Русији, Скандинавији и на Британским острвима.

У викиншко доба, однос према мртвима стално се мењао. Нормани су у том погледу, као уосталом и у другим сферама културе, прихватали туђе подстицаје: од западноевропских хришћана, Византије, паганских степских народа, а можда чак и од припадника муслиманске вере. […]

Колико је било различитих посмртних обреда толико је било и представа о загробном животу које су Викинзи имали. Делом су те представе проистицале из древног веровања да покојник наставља да живи у својој гробној хумци. Уколико би му нешто недостајало, дешавало се да се појављују ноћу као неживо биће и улива страх. Против тога помагала су само чаробна средства. Понекад су мртви, за које се тврдило да су „нежива бића“, чак ископавани из гробова и сахрањивани на другим местима.

Сматрало се да већина покојника одлази у Хел, подземно царство мртвих […] Али Хел за викинге није представљао ужасно место, где су проклети изложени пакленим мукама. Он се само сматрао тужним домом покојника. Касније је настало још једно царство мртвих, за утопљенике и оне који су пали у борби, чувена Валхала.“

Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 158-163.

Сахрана једног главара

Викинзима у Русији је 922. године стигло изасланство багдадског калифа, које је предводио Ибн Фадлан.

„Напослетку је Ибн Фалдан био сведок погребне свечаности на којој је сахрањен један руски главар. Када умре тако значајна личност, најпре се приређује велика пијанка, па је неретко било случајева да се гости напију до смрти. Онда питају робове преминулог ко жели да се жртвује за свог господара, и то би најчешће била робиња. Тако је и на овој сахрани једна млада жена требало да прати свог господара на онај свет. Стога ју је, тако припремљену а смрт, чувала стража. Најпре су је посебно улепшали и дали јој пиће да се орасположи.

На дан спаљивања извукли су брод преминулог на копно и положили га на велику хрпу дрвета. Затим је донета клупа за одмор, прекривена покривачима и јастуцима. Једна жена, названа анђелом смрти, предводила је ритуал, попут свештенице. Била је велика као џин, наводи Ибн Фадлан, дебела и мрког изгледа. Мртваца су, величанствено одевеног, однели у шатор који је био разапет на лађи. Тамо су га пажљиво сместили и окружили га опојним напитком, воћем и цвећем, хлебом, месом и луком. Потом исекоше убијеног пса на два дела и положише га на брод. Поред леша ставише све његово оружје. Затим убише два коња, исекоше их на комаде, те и њих положише крај њега. Слично учинише са две краве, једним петлом и једном кокошком.

На крају мушкарци приведоше робињу, која треба да буде жртвована. Очигледно опијена и безвољна, млада жена морала је да уже у шаторе појединих пратилаца умрлог како би свако општио с њом. И сваки пут би свом господару саопштила да је власник шатора то учинио из љубави према преминулом. На крају доведоше и подигоше робињу на један подест. Пошто је изговорила неколико речи, спустише је. Тај ритуал понављао се неколико пута. Затим каза да види своје родитеље, своје рођаке и напослетку свог господара, који седи у лепом, зеленом рају окружен мушкарцима и слугама и зове је к себи. Одведоше је на брод и скидоше јој наруквице и ланце с ногу.

На крају подигоше робињу на лађу, мушкарци са штитовим и моткама принесоше јој још један пехар опојног напитка, а она запева и испи га. После још једног пехара очигледно више није била при здравој памети, а старица је одведе до шатора умрлог.  Тада мушкарци почеше да ударају моткама по штитовима – према Ибн Фадлану, с намером да надјачају девојчине смртне крике. Шесторица мушкараца уђоше у шатор да још једном опште с робињом, пре него што је спустише на одар поред умрлог. Двојица је прихватише за руке, а двојица за ноге. Старица стави осуђеници на смрт конопац око врата, а крајеве додаде преосталој двојици. Они удавише девојку, док јој старица неколико пута зари нож у ребра.

После стравичног ритуала жртвовања, мушкарци и старица сиђоше, док најближи рођак мртваца, потпуно наг, он узе запаљену цепаницу и окренут леђима крене унатрашке ка лађи те је запали. Убрзо пламен лизну у вис. На крају преко пепела насуше земљу, у облику округле хумке.“

Арнулф Краузе, Викинзи, Београд 2011, 153-154.