„Османски Балкан је због устанка [у Херцеговини 1875] постао нестабилан. Пошто су му се бугарски добровољци прикључивали, обновљени Бугарски комитет у Букурешту одлучио је да искористи тренутак и изазове побуну у Бугарској. Септембра 1875. избила је та побуна и убрзо пропала. Необесхрабрени, планирали су следећи покушај за предстојеће пролеће, у намери да га учине истовремено сa изнова разбукталим герилским ратом у Босни и очекиваном интервенцијом Србије и Црне Горе.

Априлски устанак претвори се у још једну катастрофу. Иако је касније постао један од најзнаменитијих догађаја у бугарској интерпретацији националне историје, он би изазвао мало пажње да није било његовог гушења. У немогућности да изазову народни одзив, устаничке вође морале су да се ограниче на планинске градове. Главнину устаничке војске чинили су учитељи, свештеници, студенти и занатлије. Већи део становништва није хтео да учествује у припреми устанка, ни касније када је устанак започео, док је један део у ствари подржавао османску власт. Богатији хришћани нису желели револуционарну авантуру, а муслимани су јој још мање били наклоњени. Било је издаја и међусобног оптуживања.

Порта је била одлучна да сломи сваки покушај устанка на том осетљивом подручју. Пошто на располагању није имала редовне трупе, поново је почела да регрутује башибозук, нередовне трупе састављене од муслиманског становништва. Домаћи Турци, помаци, Черкези и избеглице од „неверничке“ власти упустили су се у страховиту освету, искаљујући је на хришћанским сељацима, углавном невиним за ранија убиства муслиманских цивила у устанку. Насиље су често вршили људи који су и сами били жртве – сељаци чији су сродници побијени или бедни Черкези. Не само да је већина устаника побијена већ су читава села опустошена и спаљена, док је око 30.000 људи погинули (тај број је, у складу са наклоностима, касније увећаван или умањиван). Тако је за неколико недеља устанак окончан.“

Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804-1945, Београд 2004, 162-163.

„Тако је за кратко време бугарски устанак потпуно савладан. Његово гушење праћено је страховитим турским репресалијама. У тим „бугарским грозотама“, о којима се глас разнео по целој Европи, наносећи Османском Царству, велику моралну и политичку штету, потпуно, или делимично, је спаљено око 80, а опљачкано 200 села; близу 30 хиљада људи, жена и деце били су жртве турске и башибозучке одмазде и бесног терора. Те су жртве биле у потпуној несразмери са снагом устанка, али ће оне, ипак, допринети ствари будућег ослобођења Бугара од Турака.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1871-1914), Београд 2010, 221.

Национални хероји покретачи устанка

„Двојица људи су имала одлучујући утицај на припрему револуције у Бугарској: бивши монах Васил Левски (Васил Иванов Кунчев, звани „Лав), који је крајем 1860-их почео да ствара илегалне структуре Унутрашње револуционарне организације у бугарским земљама, и Љубен Каравелов, идеолог преврата, који је живео у емиграцији. Обојица су у Букурешту водила Бугарски револуционарни централни комитет. Левски је био издан у време једне конспиративне акције, ухваћен и погу бљен, док је Каравелов, иако тешко уздрман, задржао контролу над ситуацијом, заједно са другим завереницима. […]

Као и Левски, Каравелов је пропагирао људска и грађанска права, демократски поредак и подизање нивоа народног образовања, при чему су му посебно лежала на срцу права жена. Његов кредо била је слободна бугарска република у свету у којем би владао мир, јер би тај свет био заједница демократских националних држава. Оне би требало да се заснивају на либерално-демократским системима, а не на комунистичком интернационализму, какав је заступао Маркс.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 296.

Одјек бугарског устанка у Европи

„У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875-1878, Велика Британија је полазила од својих традиционалних опредељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би се преко ње обезбедила британска превласт у Источном Медитерану и спречило руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Због тога је Британија била и против ослободилачких покрета балканских народа, гледајући у њима само експоненте Русије и ништа више. За све друго њена званична политика била је глува и слепа. Међутим, упорност у борби коју су Срби у Босни и Херцеговини показали током 1875-76. године, све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднели у пролеће 1876. узнемирили су британску јавност и конзервативна Дизраелијева влада на то није могла да остане неосетљива. У њеној политици појавио се нови став: Турску, ипак, не треба бранити по сваку цену, поготово што је она један државни банкрот који Европи више ни дугове не може да враћа. Зато треба пустити балканске народе да с њом одмере снаге. Ако су у стању да је сами победе нека је потисну са Балкана и нека оснују самосталне националне државе, које ће после тога љубоморно чувати од сваке хегемоније, па и руске. Ако ли нису за то кадри – у шта је Дизраели чврсто веровао – онда им не треба ни дозволити да се ослобађају уз туђу помоћ, већ их само, „у име човечности“, избављати од турске одмазде.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа III (1871-1914), Београд 2010, 213.

„Британски опозициони политичар, Вилијем Гледстон покренуо је својим памфлетом „The Bulgarian Horrors and the Question of the East“ кампању за војну интервенцију, указујући на тешке повреде људских права, захтевао самоуправу за балканске народе и потпуно повлачење Турака из Европе. Он је сматрао да британска влада мора да коригује свој став о заштити опстанка Османског царства. Али, она се тада није одлучила за „хуманитарну интервенцију“, као што је учинила пола века раније у Грчкој. Опасност од нарушавања политичко-стратешке равнотеже била је превелика, уколико би се Османско царство распало.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 311.

---

„Када је страна штампа писала о „бугарским ужасима“, јавно мњење се окренуло против султана. Уместо Грка, сада су Бугари постали симбол европске борбе за слободу. Уздизали су их Ђузепе Гарибалди, Фјодор Достојевски и Виктор Иго. Док је тачан след догађаја и број жртава споран, „Батак“ и априлски устанак представљају најважније место сећања у националном памћењу и историографији Бугара. „Бугарски Мисолонги“ симболизовао је патње, вољу за слободом и спремност на жртву бугарске нације, а апостоли слободе“, посебно „мученик“ Васил Левски, до данас су слављени као хероји.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 306.

О епилогу борбе балканских хришћана за незвависност, руском утицају међу њима и европском мешању више пише овде.