1. Околности
2. Изградња канала
3. Британска контрола
4. Прелазак у власништво Египта

Околности

Египат се налази на североистоку Африке. Јужна обала Средоземног мора (северна обала Африке) у епохи империјализма (од последњих деценија XIX века) постала је једна од кључних територија на којима су се одмеравале снаге међу великим силама. Ти процеси су започети још век раније. Сукоб Француске и Велике Британије на том простору отпочео је Наполеон, када је ратујући против Велике Британије ушао са војском у Египат 1778. године. Тај део Османског царства ушао је тада у сферу европских интереса, јер је контрола над њим обезбеђивала моћ на Медитерану, на Црвеном мору и даље ка југу и Индијском океану, где се налазила најбогатија колонија (Индија) највеће империје (Велике Британије).

После Наполеоновог напуштања Египта 1801. године, Албанац који се борио у османско-британској војсци која је победила Французе, Мухамед Али-паша наметнуо се као готово независни гувернер Египта 1805. По успешном успостављању власти у Египту, Мухамед Али је почео да развија планове о ширењу своје власти северније, преко територија већ битно ослабљеног Османског царства, у чему му је погодовао Грчки устанак за независност. Војни сукоби између султана и његовог вазала, египатског паше, забринули су Велику Британију. На конференцији великих сила која је одржана 1840. године у Лондону потврђен је статус Египта као вазалне, аутономне провинције у оквиру Османског царства. Мухамед Али је морао да врати освојене територије (Крит, Сирија), али је добио наследно звање паше, чиме је основао династију, која је  призната и од султана и од великих сила. Њени представници владали су Египтом све до свргавања монархије у државном удару 1952. године.

„Египат је био, још од античких времена, место на којем су географија и историја најуже повезане. Био је и „дар Нила“ и један од пунктова за контролу Медитерана. Ипак, на његов положај у модерној историји пресудно је утицала једна нова географска појава: Суецки канал.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Удружење за друштвену историју, Београд 2015, 39.

Французи су изградили Суецки канал, а Британци су били главни корисници канала на свом путу ка Индији. Тај пролаз је добио „значај геостратешког кључа за светску контролу и доминацију“.

Изградња канала

Суецки канал, једну од најкориснијих саобраћајница савременог света, прокопало је у Египту (у којем је врховна власт формално припадала османском султану, који је владао преко изасланика) 1869. године једно француско привредно друштво. Део акција власништва (43%) над каналом поседовао је египатски владар, а остатак Французи. Када је египатски кедив због финансијских проблема морао да прода своје акције по ниској цени су их 1876. године откупили Британци, позајмицом од Француза.  После је 1879. године, због немогућности египатског владара да плаћа дугове, уведен британско-француски надзор над египатским финансијама. Када је септембра 1881. године дошло до устанка незадовољних Египћана због стране контроле, и започела хајка против странаца (неколико десетина их је убијено јуна 1882. године), Британци су послали своје трупе да „заведу ред” у земљи где власт није била довољно чврста да то обезбеди, заштите својих сународника и гаранције исплате египатског дуга енглеским и француским повериоцима. Они су заправо желели да војним присуством обезбеде контролу над Суецким каналом јер је он био најкраћи поморски пут до Индије, линијом Гибралтар – Малта – Кипар – Суец – Црвено море – Индијски океан.

„Изградња тог канала била је пројекат француског приватника, у коме су египатске власти учествовала половином капитала – по цену огромног задуживања, што је на крају, 1882. године, резултовало британском окупацијом. Било је то једно од највећих градилишта тог столећа, са сложеном организацијом и резидентним генералним директором на челу, испод којег је била читава хијерархија бирократа и инжењера постављаних по узору на француски Ponts et Chaussées. Околина је пред градитеље Суецког канала постављала другачије проблеме од оних које су имали градитељи каналā у Северној Америци. Екстремне температуре довеле су до тога да је обезбеђивање воде за раднике постало изазов. Већ у априлу 1859. године једна холандска компанија инсталирала је неколико система на парни погон за десалинизацију морске воде, који су се, међутим, показали као неприкладни због велике потрошње угља. Зато је вода, помоћу једрењака и камила, допремана из Дамијете. Већ је првим ферманом египатског паше одлучено да четири петине радне снаге морају чинити Египћани. Corvée, неплаћени принудни рад цивила који нису преступници, био је у Египту уобичајена ствар, додуше само у виду редовне радне обавезе фелаха на објектима за наводњавање у регионима где су и сами живели. То није нужно био показатељ „оријенталне“ заосталости. У Француској је, на пример, све до 1836. године сваки сељак имао обавезу да три дана годишње посвети одржавању улица у свом крају; у Гватемали су Индијанци све до двадесетих година 20. столећа били командно распоређивани на (плаћени) рад. Када су почели грађевински радови, окупљени су сељаци из целог Египта. Забринута како ће то бити протумачено у Француској, компанија која је изводила радове на каналу је, међутим, на почетку ангажовала слободне раднике. Рекламни плакати били су истакнути на џамијама, железничким и полицијским станицама, а по селима су дељени леци. То рекламирање допирало је све до Горњег Египта, Сирије и Јеруса- лима. Међутим, рекламна кампање била је слабог успеха, а чак и они што су дошли врло брзо су одустајали због ужасних услова рада – копање у блату плитког језера и тако даље. Још је било теже придобити раднике који су потицали из Европе (попут оних с Малте). Постојали су чак и планови да се запосли и до 20.000 Кинеза, поготово у тренутку када је тек био започео кинески „извоз кулија“ [најамних радника].

Тек када су пропали сви други покушаји, Лесепс и кедив прибегли су опцији званој corvée: у јануару 1862. почела је употреба принудног рада великих размера. И док је паша одржао своје обећање да ће обезбедити радну снагу, (француски) подизводачи нису успели да одрже реч дату компанији. Зараде су биле неадекватне и често су исплаћиване у бескорисним француским францима и сантимима, а некада уопште нису ни биле исплаћиване. Није се водила никаква брига о болеснима и повређенима, радна норма износила је седамнаест сати дневно. Незадовољство је расло, а египатски сељаци су све више бежали са градилишта. Присилни рад у Египту изазвао је велико огорчење у британској јавности и постао је важан аргумент у покушају лондонске власти да саботира изградњу канала. На крају крајева, ослободени су били и кметови у Русији и робови у Сједињеним Америчким Државама! Под британским притиском, султан је, као номинални владар над пашом, забранио ангажовање цорвéе. У јулу 1864. године Наполеон III донео је арбитражну одлуку коју су прихватиле обе стране. Затим је, 1864. године, уследила забрана француским компанијама да присилно запошљавају египатске раднике, но под египатским покровитељством, и даље су их запошљавали страни подизвођачи. Не постоје подаци о укупном броју фелаха који су учествовали у изградњи Суецког канала. Процењује се да је на градилиште месечно долазило 20.000 нових радника и да је на том каналу радило укупно 400.000 Египћана. Међутим, најважније послове обављали су слободни радници. Феласи су за принудни рад могли бити коришћени само на краће временске распоне и на градилиштима у близини њихових родних села. Ако би потицали из Горњег Египта, пола времена уложеног у њихово тражење отпадало би само на путовање.

Изградња Суецког канала захтевала је комбиновање ресурса из више земаља: угаљ из Енглеске за покретање парних багера и парних пумпи (крајем 1867. године, када се ушло у последњу и технички најзахтевнију етапу грађевинских радова, месечно је трошено 12.250 тона угља), дрво из Хрватске и Угарске за изградњу барака, техничка опрема и стандардизовани железни окови из Француске. С временом је смештај за раднике побољшан, иако је на снази остала строга подела на европски камп за инжењере и „арапско село“ (које се састојало од шатора) за раднике. Здравствени проблеми били су уочљиви од самог почетка. Неколико болница у плански подигнутом граду Исмаилији и на локацијама самих градилишта, као и амбуланте, забрињавале су и Египћане. Санитарна превенција, смештај и исхрана радника, с вре меном су се знатно побољшали, како се не би давало повода додатним критикама које су потицале из Британије и са других места. Све у свему, створен је огроман техничко-административни систем који је успешно вршио своју мисију. Свечано пуштање Канала у рад одржано је од 16. до 20. новембра 1869. године, у присуству француске царице Евгеније и њене путујуће свите, аустријског цара Фрање Јосипа и неколико европских престолонаследника. Велику Британију је на том догађају представљао њен амбасадор на Порти, а султан је по слао емисаре нижег ранга. Исмаилија, иначе место са не више од 5.000 душа, примила је 100.000 посетилаца. Кедив је позвао хиљаде гостију о свом трошку; туристичке агенције организовале су туристичка путовања на догађај века, репортери и новински уредници поредили су Лесепса, окићеног орденом, с највећим херојима у историји. Узгред буди речено, Ђузепе Верди уговорену накнаду за своју, по поруџбини писану оперу Аида није могао да ужива све до отварања канала. Премијерно изводење те опере одиграло се пред интернационалном публиком на Бадњи дан 1871. године у Каиру.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 709-710.

Британска контрола

Британија је била опседнута очувањем поморског пута за своју најбогатију колонију Индију. Ради његове заштите је у своју империју увлачила све више острва, обалских енклава и залеђа која су могла обезбедити оснивање стратешких база и станица за снабдевање. У британском бомбардовању Александрије 11. јула 1882. страдала је и чувена библиотека из античког доба. Британска војска је заузела Каиро.

„Измена Лондонског уговора [из 1840. године] била је неминовна. Ипак, Британија је била свесна да нема снаге да Египат укључи у своју империју. Било је лако очекивати да би таква промена равнотеже изазвала европски рат, који није желела да провоцира. [Французи су касније (1904) Египат у потпуности препустили Британцима, а они за узврат подржали француске колонијалне интересе у Мароку.] Из тога је настао јединствен империјални хибрид: Египат није прикључен Британској империји, али је постао једна од најважнијих карика у њеном империјалном систему, што се задржало све до Другог светског рата. Формалну власт задржао је османски султан, египатска династија давала је локалног владара, али је, иза сцене, владао британски генерални конзул, уз помоћ британских саветника који су контролисали рад свих министарстава. Такав систем, у којем је Британија иза завесе повлачила конце, задржан је до почетка Првог светског рата, када је, по британским оценама, било потребно учврстити контролу и власт над стратешки тако важном метрополом. У Египту је тада и званично уведен британски протекторат.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Удружење за друштвену историју, Београд 2015, 39.

Прелазак у власништво Египта

Египат се за независност изборио 1922. године (и поред првобитног одбијања Британије да то допусти, уз објашњење да „Египат још није стигао до потребног нивоа политичке зрелости који би омогућио самосталност“), али се британска војска повукла тек 1937. године (ипак задржавши под контролом Суецки канал), па се вратила почетком Другог светског рата (1942). Египат је постао република 1953. године, након чега је следеће године (1954) коначно завршена британска окупација (после седам деценија од њиховог доласка). Суецки канал је национализован 1956. године, те је тако коначно од британских и француских деоничара прешао у државно власништво Египта.