1. Први крсташки рат (1096-1099)
2. Други крсташки рат (1147)
3. Трећи крсташки рат (1189)
4. Четврти крсташки рат (1204)
5. Пети крсташки рат (1217) 
6. Шести крсташки рат (1229)
7. Седми крсташки рат (1248-1254)
8. Осми крсташки рат (1270)

Под крсташким ратовима се подразумева читав низ ратова који су вођени од XI до XIII века, са различитим поводима и различитим циљевима. Временом је појам “крсташки рат“ мењао своје значење – у почетку је означавао свети рат против муслимана у Светој земљи (Палестини и Сирији) и на Леванту (источном Средоземљу), да би се касније то значење проширило на борбу против “шизматика“, отпадника (ту се у првом реду мисли на Византију), јеретичких секти и паганских, непокрштених народа. Укупно је вођено осам крсташких ратова.

Први крсташки рат (1096-1099)

Први крсташки рат пада у сам крај XI века, када Турци Селџуци надиру из унутрашњости Азије према Западу. Византијско царство није било у стању да им се супротстави и они са лакоћом освајају византијске територије и заузимају Свете градове у Палестини (Јерусалим, Назарет, Витлејем). Папа Урбан II је на чувеном Клермонском сабору 1095. године позвао хришћанско племство Европе да престане са међусобним сукобима и окрене своје мачеве против муслимана, неверника, како би се ослободили свети градови. Папином позиву су се одазвали угледни европски племићи. Крсташком походу су се на располагање ставили Пиза и Ђенова – моћне италијанске поморске републике које су виделе свој трговачки интерес на Истоку.

Пре самог похода ратничког племства, у Први крсташки рат је кренула маса сељака, сиротиње и обичног света, која је у целом том походу видела згодну шансу да стекне богатство или поседе. Народни поход је стигао у Цариград одакле се пребацио у Малу Азију, али су га већ у првом контакту Турци сатрли. Крајем 1096. године на Исток су кренули и одреди феудалаца, боље организовани, наоружанији и дисциплинованији. Они су се окупили у византијској престоници, а затим прешли у Малу Азију. Ту су освојили Никеју (1097), потукли Селџуке у бици код Дорилеја (1098), освојили Антиохију (1098) и на крају, Јерусалим (1099). Тиме је окончан Први крсташки рат. На новоосвојеним територијама формиране су крсташке државе – Јерусалимска краљевина, кнежевина Антиохија и грофовије Едеса и Триполи. У ове земље крсташи су пренели феудални систем какав је владао у Западној Европи. Да би се крсташке државе браниле од муслиманских напада, формирани су витешки редови – Темплари, Јовановци и Тевтонци.

„Убрзо након Првог крсташког рата, на почетку XII века, основан је у новом хришћанском краљевству у Јерусалиму „витешки ред“ калуђера војника са мисијом да негују рањенике и истовремено да увек буду спремни да узму оружје и боре се против „пагана“, „неверника“, односно против муслимана. Зваће се Ред Светог Јована из Јерусалима (већином састављен од Француза). Након овог реда појавиће се и други, од којих треба да запамтите темпларе, који ће на Западу постати велики банкари, и тевтонске витезове (односно немачки ред), који су после напуштања Палестине […] колонизовали северни део Пољске, стварајући широку енклаву око луке Данциг (Гдањск), којим ће, под именом Источна Пруска, Немци владати до наших дана, до немачке пропасти у Другом светском рату. Након прогона из Палестине, на крају XIII века, јовановци ће се настанити прво на Кипру, затим на Родосу и на крају, у XIV веку, протерани од Турака Османлија, на Малти. Од тада су познати под именом малтешких витезова.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 44-45.

„Црквени идеал „Христовог војника“ најбоље је остварен у војничком реду који се борио против неверника у Шпанији, источној Европи и, пре свега, у Светој земљи. Витезови темплари, хоспиталци, тевтонци и шпански редови Калтрава, Сантијаго и Алкантара обављали су своју војничку дужност с монашком дисциплином, која је била у супротности с разузданим индивидуализмом традиционалних витезова. Темплари, најславнији од свих редова, били су увучени у невитешку професију банкарства, која их је најпре обогатила, а онда довела до потпуне пропасти.“

Франсис Џајс, Витезови кроу историју, Београд 2003, 15.

Други крсташки рат (1147)

Повод за Други крсташки рат био је пад Едеске грофовије (од стране султана Алепа), која је штитила крсташке државе са североистока (1144). Други крсташки рат је отпочео 1147. године и у њему су учешћа узели немачки краљ Конрад III и француски краљ Луј VII. Пролаз кроз тежак терен, пропраћен насиљем над месним становништвом, размирицама између Француза и Немаца, сукобима Латина са Грцима, исцрпео је снаге крсташа. Пошто поход није дао никакве резултате два владара су се неславно вратила у Европу.

Овај поход је, ипак, оставио једну трајну последицу, на скроз другом месту.

„Бродови на којима су пловили енглески, фламански и севернонемачки крсташи, на путу да се придруже Другом крсташком рату у Палестини, зауставили су се у Опорту, где их је Алфонсо Енрикес замолио за помоћ. Они су заузели Лисабон и предали га краљу Португалије пре него што су наставили својим путем.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 225.

Трећи крсташки рат (1189)

Уочи Трећег крсташког рата, на Истоку су се десиле значајне промене у оквиру муслиманског света. Египат, део Сирије и део Месопотамије су се ујединили у моћну државу на челу са султаном Саладином (Салах-ал-Дин, пореклом Курд). Он је себи поставио за циљ да истисне крсташе из Сирије и Палестине. Он их је 1187. године поразио на Тиберијадском језеру и заузео градове Акру, Јафу, Сидон, Бејрут, Аскалон и Јерусалим. Пад Јерусалима (1187) био је повод за Трећи крсташки рат. У њему су учешћа узели немачки цар Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард Лавље Срце. Међутим, ни Трећи крсташки рат није дао резултата. Фридрих I Барбароса се удавио у реци Оронт у Сирији, након чега се део немачке војске вратио у Европу, а део је страдао у Сирији од епидемије. Филип II Август и Ричард Лавље Срце су се непрекидно свађали, па се на крају француски краљ вратио кући. Ричард је још неко време ратовао са Саладином и добио неке безначајне територијалне уступке. Јерусалим је остао неосвојен. При закључењу мира са Саладином гарантован је несметан приступ хришћанским ходочасницима Јерусалиму.

Дуготрајнија тековина је било Ричардово раније освајање Кипра на путу до Свете земље.

„Једна олуја је однела неколико бродова, међу којима је био и брод на коме се налазила његова вереница, према обали Кипра где је грчки владар покушао да их зароби. Ово је било сувише за Ричардову плаховиту нарав. Искрцао се на Кипар, заробио његовог владара и сам присвојно острво. Ричард је испрва намеравао да острво прода темпларима, али га је уместо тога 1192. године даровао Гвиду Лусињанском како би му надокнадио губитак Јерусалимског краљевства, кога је био лишен након што му је умрла жена. Гвида је као краљ Кипра наследио брат Амалрик, чији су потомци владали острвом све до 15. века, када је оно постало венецијанска колонија.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 248-249.

Четврти крсташки рат (1204)

Чувени папа Иноћентије III је од почетка свог понтификата (1198-1216) планирао један крсташки рат са циљем да уздигне значај цркве и учврсти утицај папства. Крсташи су намеравали да задају ударац главној држави Истока – Египту, који је владао Јерусалимом. Немајући новца ни флоте да се пребаце у Египат, они су се обратили за помоћ Венецији. Лукави млетачки дужд Енрико Дандоло је успео да преусмери крсташки поход, убедивши италијанске и француске ритере да одустану од напада на Египат и помогну Венецији да освоји град Задар на далматинској обали. Иако је Задар био католички, под влашћу мађарског краља и заштитом папе, крсташи су га освојили 1202. године и предали Венецији. Затим је Енрико Дандоло предложио крсташима нов подухват. Наиме, у Задру се крсташима за помоћ обратио Алексије Анђео, син збаченог византијског цара Исака II Анђела, и понудио им огромне новчане своте да му помогну у враћању његовог оца на престо. Крсташи су на то пристали и кренули пут Византије, где су заиста вратили на власт Исака II.

Међутим, пошто нису били исплаћени, у марту 1204. Млечани и крсташи су одлучили да освоје византијску престоницу. Они су испред цариградских зидина склопили детаљан уговор о деоби Византије и о стварању Латинског царства у Цариграду, који је пао 13. априла 1204. године. Енрико Дандоло је у освајању Цариграда видео изванредну прилику за успостављање млетачког монопола на Леванту. Крсташи су потпуно напустили план ратног похода на Египат. После освајања Цариграда, које је било праћено страховитим пљачкањима и разарањима, они су на тлу срушеног Византијског царства  основали ново, Латинско царство.

Поред Латинског царства, крсташи су основали још и Солунску краљевину, кнежевину Ахају на Пелопонезу и војводство Атину. Од остатака Византије које крсташи нису освојили формиране су три државе – Трапезунтско царство, Никејско царство и Епирска деспотовина.

Никејски цар Михаило Палеолог је 1261. године успео да заузме Цариград, сруши Латинско и обнови Византијско царство. Престо у Цариграду је заузела династија Палеолога. Али, обновљено Византијско царство представљало је само сенку некадашње моћи и богатства. Оно се никада није могло опоравити од удараца које му је задао Четврти крсташки рат. Каснији крсташки ратови нису готово ништа променили у постојећем стању. Од XIII века пропаганда за крсташке ратове није више наилазила на онакав одзив какав је имала раније.

Пети крсташки рат (1217) 

У Петом крсташком рату су учествовали угарски краљ Андрија II и аустријски војвода Леополд Бабенберг. Овај рат је у почетку био управљен према Сирији, али се затим пребацио у Египат. Крсташи су ту успели да заузму важан трговачки град Дамијету, али унутрашњи раздори и неспособна команда довели су потом до војних неуспеха који су их приморали да напусте Египат (1221).

Шести крсташки рат (1229)

Шести крсташки рат водио је немачки цар Фридрих II (1212-1250).

„Представљао је врло интересантну историјску фигуру. Он је имао врло мало везе са Немачком. Одрастао је на Сицилији, где су се укрштали различити културни утицаји: западни католички, византијски и арапски. Фридрих је неоспорно био најобразованији владар свог времена. Добро је знао арапске и грчке писце, које је читао у оригиналу. Окруживали су га византијски, арапски и јеврејски научници. Фридрих је сам био писац и написао је трактат о лову са соколовима. Писао је стихове на италијанском и био један од оснивача италијанске поезије. Фридрих је основао универзитет у Напуљу и помагао медицинску школу у Салерну. Крећући се међу људима разних религија, он је сам био веома равнодушан према религијским питањима и трпељив према свим вероисповестима. Одржавао је најбоље односе с муслиманским владарима, који су га сматрали готово за свог човека. Захваљујући томе он је успео да за време Шестог крсташког рата дипломатским путем добије натраг Јерусалим. У доба када се Луј IX спремао за Седми крсташки рат, он је упозорио египатског султана на опасност која му прети. У свом приватном животу Фридрих је био прави муслиман. Имао је харем који су чували евнуси. Папе су више пута искључивале Фридриха из цркве, али он на то није обраћао никакве пажње.“

Удаљцов, Космински, Вајнштајн, Историја средњег века I, Београд 1950, 225.

Он се прво дуго колебао да ли да крене у рат, а када је то заиста и учинио, постигао је више него било који други крсташ – повратио је Јерусалим и низ других места у Палестини. Он је то постигао више захваљујући дипломатији него оружју и својим познанствима и добрим односима са муслиманским владарима. Како је био у сталном сукобу са папом Иноћентијем IV (који га је у више наврата екскомуницирао), папа је забранио овај рат. Међутим, Фридрихов успех није имао трајнији значај, јер су се ускоро међу хришћанима у Јерусалиму поново јавили сукоби, што је довело до тога да су муслимани поново завладали градом, тада дефинитивно.

Седми крсташки рат (1248-1254)

На челу Седмог крсташког рата био је француски краљ Луј IX Свети. Поход је био усмерен против Египта (због њиховог заузимања Јерусалима 1244). После неколико делимичних успеха завршио се војном катастрофом, услед које је у ропство пао и сам краљ, касније ослобођен уз велики откуп.

Осми крсташки рат (1270)

Луј IX је био и на челу осмог, последњег крсташког рата. Пошто није било много заинтересованих за поход, он је морао да унајмљује витезове. У почетку су крсташи кренули против туниског султана. Међу њима је у Тунису избила куга, која је покосила један део крсташа, па и самог Луја IX. Преживели су се вратили у Европу.

Након тога, папе су позивале хришћанске владаре у нове крсташке ратове и убирале новац у ту сврху, али више није дошло ни до једног похода. Не добијајући помоћ са Запада, крсташке колоније у Светој земљи нису се могле одржати. Египатски султани су заузимали град за градом. Године 1268. заузета је Антиохија, 1289. Триполи, а 1291. Акра, последње крсташко упориште на Истоку. Тако је окончано латинско присуство на Оријенту. Крсташи су се одржали једино у Кипарској краљевини. Главна кипарска лука Фамагуста била је једно време најважнија трговачка тачка у источном Средоземљу. Краљ Кипра је носио титулу јерусалимског краља.

У 14. веку крсташки ратови на истоку су добили другачије значење. Они се више нису водили за ослобођење светих места већ за заустављање надирање Турака у Европу и њихово протеривање у Азију. Против муслимана су крсташки ратови вођени и у Шпанији.