У страху од Мађара (сусед на југоистоку), Чеси су се починили Немцима (суседима на западу), који су међу западним Словенима вршили мисионарске мисије (ширили хришћанство) и вршили колонизацију (насељавали се). Средњовековна Чешка је била краљевина (од 1158. године) у саставу Светог римског царства немачког народа (од 1102. године). Чешки краљ Карло IV Луксембуршки постао је немачки цар 1346. године. За време његове владавине (до 1378. године) Чешка је била центар Светог римског царства. Желећи да Праг учини престоницом царства богато га је украсио и снажно утврдио.

У Прагу је 1348. године основан први универзитет у царству. На њега су, посредством Чеха који су студирали у Оксфорду (многи Чеси отишли су у Енглеску са ћерком Карла IV –  Аном, која се удала за енглеског краља Ричарда II), стигле идеје Џона Виклифа. Он је сматрао да је једини ауторитет хришћанства Библија, у којој црква нема утемељење, а поготово не њено богатство и помпа обреда, као ни продаја опроштајница грехова, а да би била приступачнија народу да проповед треба да се обавља на народном језику. Чешки професори су те идеје углавном прихватили, а немачки одбацили. Теолошки конфликт је тако добио одлике националног сукоба. Немачки професори су напустили Прашки универзитет, чији је ректор постао Јан Хус. Покрет за реформацију цркве се са универзитета проширио на село, међу племство, ниже свештенство и сељаке. Јан Хус је оптужен за јерес, осуђен и спаљен 1415. године.

Хусове присталице су после његовог погубљења дигле верски устанак у Чешкој и почели са потеривањем католичког свештенства. Истовремено, хусити су били међусобно подељени у више групација са различитим верским тумачењима. Године 1420. поглавар католичке цркве прогласио је крсташки рат против хусита. Папа и цар су у периоду од 1420. до 1431. године организовали 5 ратних похода, али без коначног успеха. На крају је миром у Јихлави 1436. године дозвољена аутономија чешке хуситске цркве.

„Ма колико скромно изгледали ти крајњи резултати, хуситизам је у много погледа био врло необична појава. Први пут се у оквиру Римокатоличке цркве појавила јерес која се толико дуго и активно супротстављала властима, а напослетку на равној нози преговарала са званичном црквом и стекла признање и прихватање. Хуситизам је као самостални покрет у Бохемији преживео XV век, да би се у XVI стопио с новонасталим протестантизмом. Већ 1523. године протестанти су чинили већину у бохемској сталешкој скупштини.

Са хуситизмом се такође први пут у Европи једна верска доктрина ујединила с јасно дефинисаним националним тежњама. То објашњава и зашто се хуситизам није проширио на друге земље, првенствено у Немачку, која би иначе представљала плодно тло за њега: покрет се од самог почетка идентификовао са чисто чешким национализмом.

Необично је што, кад је реч о реформацији, обично мислимо на Лутерову и Калвинову реформацију у XVI веку, потпуно занемаривши у много погледа сличну реформацију цркве коју су хусити спровели у Бохемији, а коју је, бар под принудом, Римокатоличка црква морала да призна. Једина права новост која је дошла са Лутером и Калвином била је трајна подела у хришћанском свету, но предуслови за њу налазе се у развоју религије током претходна два столећа.“

Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 218-219.

Литература:

• Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 482-490
• Удаљцов, Космински, Вајнштајн, Историја средњег века I, Београд 1950, 115-120, 327-336.
• Михаел Нурдберг, Динамични средњи век, Београд 2011, 215-218.