Стогодишњи рат је био сукоб француске династије Валоа и енглеске династије Плантагенет око наслеђа француске династије Капет. Трајао је (са прекидима) 116 година, од 1337. до 1453. године.

Енглески краљеви су због сродничких веза истицали право на наслеђе француског престола, а француски краљеви су настојали да одузму Енглезима територије у Француској. Сукоб се углавном водио на тлу Француске. Боље организовани Енглези су у почетку бележили успехе, па се енглески краљ Едвард III (1312-1377) крунисао краљем Француске 1340. године, јер је његова мајка била сестра претходног француског краља (Филипа IV Лепог).

Све до Едварда III француски је био главни језик енглеског племства (још од доласка Нормана из Француске 1066. године), али је Едвард III то променио 1362. године доневши закон по коме је енглески постао службени језик у судовима. Француски, језик племства, постао је језик непријатеља, и замењен је народним, енглеским језиком.

„Ако се гледа по укупним снагама, Француска и Енглеска нису се могле ни упоредити, а сваки сукоб између њих лично би на борбу патуљка и дива. Енглеска је имала око 2,2 милиона становника, док је на земљама које су признавале власт Филипа VI живело неких 16 милиона људи, од којих око 12 милиона на краљевском домену. Француска је такође била веома продуктивна и напредна земља чије је становништво до-бро живело. Међутим, у 14. веку укупне снаге нису много утицале на стварну моћ државе. Кључ је био у томе ко контролише те снаге и да ли се оне могу искористити на најбољи начин. У времену када је саобраћај био скуп и тежак, било је готово немогуће организовати ефикасан систем снабдевања, па су вој ске углавном морале да се издржавају од области у којима су се налазиле. Због тога оне нису могле да буду јако бројне, без обзира на то колико је људи теоријски било на располагању. Затим, за ратовање су били неопходни људи с одговарајућом обученошћу и опремом, а њихов удео у укупном становништву свакако није био свугде исти. Француска је још увек највише рачунала на племићку коњицу, којој су подршку пружале градске милиције и нешто најамника са самострелима, док је Енглеска створила ефикасну пешадију састављену од сељака, тачније слободњака. Укупни број људи способних да ефикасно служе у војсци вероватно се није много разликовао у две државе. На На крају, рат је био скуп и изгледа да су и у том погледу могућности двојице краљева биле отприлике једнаке. У ствари, врло је вероватно да су приходи Едварда IІІІ били нешто већи од прихода његовог противника.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 377.

Погинулих у рату није било много, али је рат убрзо попримио облик пљачке и отимачине. Војници (а и витезови) на обе стране су прионули на пљачку и харање по селима, палили куће и летину, убијали људе и на све могуће начине отежавали и онемогућавали комуникацију. Енглези су пустошили француску територију, онемогућавајући француског краља да повиси порезе и тако дође до додатних прихода за вођење рата. Пустошењима су слали поруку да краљ француски није у стању да испуни своју главну дужност – заштитити своје вазале.

Француска војска је била витешка (циљ добити откуп за заробљеног витеза), а малобројнија енглеска је настојала побити што више непријатељских војника. Енглески стрелци су задавали проблеме француским коњаницима. Током овог рата дошло је до преласка са старих средњовековних феудалних војски витезова на најамничку сталну војску. Променом начина ратовања смањује се зависност краљева од подршке најмоћнијих  феудалаца. Стална војска под командом краља постаје ослонац његове власти. Монарси су тако постали апсолутни господари.

„Стогодишњи рат (1337-1453) донео је коначни преображај западноевропског витеза од вазала-земљопоседника у професионалног војника. […] Витез је, на крају, инкорпориран у сталну војску нових националних држава, где је убрзо изгубио свој идентитет. Његов утицај на понашање и морал каваљерства (недовољно одређена реч која се некад односила на сам витешки сталеж, некад на раскошност турнира и хералдике, а некад на витешки начин опхођења) дуже је трајао. Титула витеза сачувала се као нижи ранг племства и као грађанско или почасно војно одликовање. Раскош је још дуго била популарна, посебно у краљевским круговима.“

Франсис Џајс, Витезови кроз историју, Београд 2003, 15-16.

Током Стогодишњег рата у Европи се први пут појавило ватрено оружје. Топ и барут су стигли из Кине, преко муслимана, у првој половини 14. века. Тиме су се могли нападати и зидине замака и градова. Крајем рата артиљерија је добила главну улогу, у односу на доминантну коњицу у феудалним трупама.

Енглези нису имали довољно војске да држе велику територију Француске дуго под окупацијом. Јединственије организована држава Енглеска је дуго одолевала знатно многољуднијој Француској. Рат се завршио протеривањем Енглеза из Француске. Остала им је само лука Кале.

Јованка Орлеанка – сељанка са визијом

Стогодишњи рат је био завршетак дуготрајног сукоба две главне европске монархије, који је трајао од 12. века (када је Хенри Плантагенет објединио под својом влашћу француску Нормандију и Енглеску). Енглески краљеви су у својој титули наводили и да су краљеви Француске све до 1808. године.

„Током отприлике 130 година, од око 1335. низ глади, куге и ратова гурнуо је четири сукцесивне генерације у беду и очај, и запре тио је самој егзистенцији обе династије и државе. Пораст густине становништва значио је неминовну појаву проблема у снабдевању храном. Наилазак бубонске куге у западној Европи 1347. године однео је можда трећину њених становника, а прву смртоносну епидемију пратиле су нове, и то у интервалима од око петнаест година. Премда је током Стогодишњег рата било релативно мало великих битака, дуги периоди ратовања мањег интензитета изазвали су жестоке економске и друштвене поремећаје јер су војници пљачкали и силовали, уништавали домове, стоку и усеве, ширили су болести и малтретирали становништво, истовремено се трудећи да избегну озбиљне ратне конфликте. Тако је герилско ратовање и широко распрострањено разбојништво пратио колапс организо-ване власти. Претходно добро организовано друштво нашло се у опасности да пропадне.

Под тим околностима, баш као и у ХІ веку, угрожена безбедност подстакла је обновљање утврђења и појачала је локализам. Развили су се облици „исквареног“ феудализма, штићеништва, у ком су градови далеко више него до тада играли кључну улогу војних центара, уточишта и извора новца. Слаби су се везивали за заштитнике моћније од себе. Неизбежан непосредан резултат било је слабљење краљевог ауторитета. Дугорочно гледано, ратови су поново били моћна сила која је стимулисала унапређење краљеве управе. Иако су средњовековне војске биле мале у поређењу с они ма у каснијим периодимас највећим бројем од 100.000 окупљених војника у лето 1340 ипак су биле знатне у односу на доступне ресурсе. Покушаји да се прикупи порез увек су били опасни, с великим изгледима да провоцирају незадовољство међу племићима који нису били део растуће бирократије и који су наставили да инсистирају на томе да монарх треба да живи од прихода са сопственог поседа.“

Роџер Прајс, Кратка историја Француске, Београд 2005, 34.

Црна смрт – куга

---