“Римљани дођоше да земљу експлоатишу,
Англосаси да је населе,
Нормани да њоме владају.”

Борислав Пекић, Сентиментална повест Британског царства

1. Римска власт
2. Германска освајања
3. Англосаксонска Енглеска и покрштавање
4. Најезде Нормана
5. Сукоб краља и феудалаца
6. Владавина Плантагенета
7. Покоравање Велса и Шкотске
8. Рат ружа (1455-1485)

Римска власт

Британија је добила име по староседеоцима Бритима. Староседеоци Британије били су и Келти. Римско освајање Британије започето је средином I века, а окончано почетком II века подизањем Хадријановог зида на северу (данашња граница Енглеске и Шкотске). Цезарова инванзија на Британију је први догађај у енглеској историји о којем постоје писани трагови. Римљани су Британију напустили почетком V века, јер им је војска била неопходна за одбрану самог Рима.

Германска освајања

Још за време римске власти, а и после, Британију су нападали Пикти са севера, Ирци са запада и германски народи са истока и југа. Британију су од 5. века постепено освајали германски народи Англи и Саксонци (из северозападног дела Немачке), Јити (из Данске) и Фризи (из данашње Холандије, Белгије и Луксембурга). По Англима је названа Енглеска (“земља Англа”).

Потомци римских грађана у Британији су претварани у робље или само потпадали под врховну власт варварских  дошљака. Брити и Келти су живели на западу у независним краљевинама. Њих су Англо-Саксонци називали „Велшанима“ (њихова реч са значењем странац). Брити који су преживели Римљане су од германских најезди бежали на територију Европе која је касније постала позната као Бретања, коју су у средњем веку називали Мала Британија, за разлику од Велике Британије. Напади Пикта (Келта са простора данашње Шкотске) престали су у V веку. Изгледа да се они нису насељавали на територијама јужно од Хадријановог зида.

Англосаксонска Енглеска и покрштавање

„Више вођа је предводило Англосаксонце за време њихове инвазије на Британију. Разне скупине морале су да се удруже како би водиле рат са Бритима. Но, када је земља била коначно освојена, основан је велики број незнатних држава. Свака од њих је на своме челу имала краља и веће или витан (witan), у коме су се налазили најважнији племићи. Народ је био подељен у категорије, које су се у мери разликовале од државе до државе.

[…]

Главна преокупација англосаксонских краљева било је вођење међусобних ратова. Када би један краљ поразио другог, држава последњег би била или присвојена или би јој биле наметнуте дажбине. С времена на време неки краљ би успео да порази све своје супарнике и буде признат за врховног господара читаве Енглеске, или бретвелда (bretwealda).“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 96-97.

Временом је број англосаксонских краљевства у Енглеској сведен на седам.

Покрштавање Енглеске отпочело је крајем VI века, када је папа Гргур послао монаха Августина са маленом пратњом у мисију.

„Легенда каже како су се папи Гргуру толико допала англосаксонска деца коју су у Риму продавали као робље да је одлучио да покрсти њихову домовину.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 99.

Келтски епископи су одбили да помогну у покрштавању Англосаксонаца. Радије су желели да њихови непријатељи горе у паклу. Августин је подигао манастир у Кентеберију, који је постао средиште хришћанске Енглеске (и до данас остао седиште енглеске цркве). Преобраћања која је спровео Августин нису имала дубљег корена. Тако се један краљ оженио прелепом младом девојком, а када је умро, његов син ју је сместа учинио својом краљицом. Када му је Августинов наследник указао на то да хришћанин не може да се ожени својом маћехом краљ се мирне душе вратио паганству. Нешто касније када је eпископ критиковао краља због убиства, овај је узвратио тако што га је протерао из своје земље.

Најезде Нормана

Пљачкашки походи Нормана на Британију отпочели су крајем VIII века. Оснoвали су и своја насеља. Тако су Данци у IX веку основали град Даблин у Ирској (данас главни град). Напади Викинга су заустављени победом снага енглеског краља над Викинзима из Норвешке 1066. године у бици на Станфорд бриџу, после које су Норвежани обећали да више неће нападати Енглеску.

Војвода Нормандије (област у западној Француској коју су населили Нормани) Виљем се 1066. године искрцао у Британију и након победе над Англосаксонцима у бици код Хеjстингса завладао Енглеском. Нормани из Нормандије су донели француски утицај. Норманска освајања означила су улазак Британије у европску политику, а тиме и културно приближавање земљама континенталне Европе. Виљем је војводство Нормандију оставио најстаријем сину, а енглеско краљевство млађем (трећем, јер је други умро млад још за време Виљемове владавине). Најмлађи (четврти) Виљемов син Хенри је касније преотео обе територије, што ће вековима касније изазвати велики проблем у односима Енглеске и Француске.

Сукоб краља и феудалаца

Владавина Хeнрија I је била испуњена борбом са сродницима око престола. Из такве ситуације највише користи су извукли феудалци, који су своју верност продавали за имања и повластице, и били спремни да се предомисле ако друга страна понуди више. Тако је краљ остао са званично највишом влашћу, а по унутрашњости су господарили локални моћници, краљеви вазали, од чије подршке је зависила и сама краљевска власт.

„Са Хенријем I се отвара криза односа између суверена и поданика која ће потрајати вековима, да сталним ширењем поданичких и реципрочним сужавањем краљевских права доведе до уставне монархије и парламентарне демократије, несумњиво највећег цивилизацијског постигнућа енглеског народа.”

Борислав Пекић, Сентиментална повест Британског царства, Београд 2021, 92.

Владавина Плантагенета

Када је краљ Хенри I (1100-1135) умро, од законите деце га је надживела само ћерка Матилда, удовица цара Светог римског царства Хенрија V и жена грофа од Анжуа у Француској. Међутим, енглески барони нису веровали да жена може успешно да влада, па су изабрали за наследника престола сестрића претходног краља, Стефана (1135-1154), грофа од Блоа у Француској.  Али након грађанског рата између њих споразумели су да након смрти Стефана наследи Матилдин син из брака са једним Плантагенетом, грофом од Анжуа, који ће постати краљ Хенри II. Плантагенети (1154-1399) су били прва енглеска династија. Њих ће касније наследити династије  Ланкастер (1399-1461) и Јорк (1461-1485).

Хенри I (1100-1135) је слао своје судије по краљевству како би становници могли да се жале краљу. Хенри II (1154—1189) је учврстио краљевску власт. Унапредио је судство, омогућивши да осумњиченог за злочин може тужити и власт, а не само оштећени, његови рођаци и пријатељи. До ове реформе многи злочинци су остајали некажњени, ако нико не би уместо жртве поднео пријаву. Увео је и пороту. Поротници су под заклетвом давали изјаву да ли неког из њиховог краја сумњиче за неки злочин. Оптуженима је суђено искушавањем у води – оптужени су после одређених верских обреда везаних руку и ногу бацани у воду, у складу са веровањем да освештaна вода неће примити невиног човека и да ће такав остати да плута. Краљ Хенри II је међутим додао и да ако 12 поротника остане при тврдњи да је оптужени крив, он мора бити прогнан. Држава је одузимала имовину осуђених. Тако је побољшан јавни ред и увећани краљеви приходи. Искушавање у води је укинуто почетком XIII века, када је црква забранила свештенству да учествује у томе. Тако је суђење пред поротом временом у потпуности заменило суђење искушавањем у води.

Краља Ричарда I (1189-1199), познатијег под надимком Лавље Срце, је Енглеска занимала само као извор прихода неопходних за ратовање. Учествовао је у  Другом крсташком походу и ратовао против француског краља. У Енглеској је провео мање од годину дана власти. Његов наследник Јован без Земље (1199—1216) није био славан као вешт ратник, а то је тада било најважније својство на којем је почивао углед средњовековних краљева. Претрпео је поразе, изгубивши Нормандију и друге поседе у Француској од француског краља Филипа Августа. Након војних пораза у Европи у Енглеској га је сачекала побуна барона (крупни феудалци). Био је принуђен да попусти захтевима. Тако је 1215. настао документ  Велика повеља слободе.

Краљ је прихватио да је његова власт ограничена законом. Ниједан слободан грађанин није могао бити кажњен без судске пресуде.  Краљ није могао да повећа порез без дозволе барона окупљених у парламенту (место где се разговара или расправља). Почетком XIV века у парламенту су се издвојили Горњи дом, који су чинили барони и Доњи дом, који су чинили представници округа и градова. Чланство у Горњем дому је постајало наследно. Црквени људи полако су се повукли из парламента.

Потребе краљева за додатним увећањем прихода неопходних за ратовање против Француске омогућавало је Парламенту да повећа свој значај. Нова средства су одобравана углавном у замену за одређене уступке. Тако је краљ Едвард II (1307-1327) допустио парламенту да увидом у рачуне надгледа трошење новца. Уз то је често тражио мишљење парламента о важним питањима, као што је склапање примирја.

Парламент је 1399. године сменио краља Ричарда II (1377-1399) због кршења закона у намери да заведе своју неограничену власт. Након тога парламент је изабрао краља који није био правни наследник престола – Хенрија IV (1399-1413) из нове династије Ланкастера.

Покоравање Велса и Шкотске

Краљ Едвард I (1272-1307) је поразио Велшане 1282. године. Иако су касније више пута организовали побуне, Велшани више никада нису успели на дуже време да се ослободе енглеске власти. Од времена освајања Велса наследник енглеског престола има титулу принца од Велса. Краљ Едвард I је успео да потчини и Шкотску (1285), али се она ослободила 1314. године.

Рат ружа (1455-1485)

Од 1455. до 1485. године трајао је сукоб династија Ланкастер (симбол црвена ружа) и Јорк (симбол бела ружа) око власти. Обе фамилије су били огранци некадашње династије Плантагенет. У рату су се борили племићи на челу војски својих вазала, водећи рачуна да не ометају живот обичних људи без преке потребе.

Након сукоба Енглеском је завладала династија Тјудор. Хенри Тјудор је био наследник Ланкастера, који се оженио наследницом Јорка. У свом грбу је сјединио белу и црвену ружу. Владао је као Хенри VII (1485-1509).

Пре овога рата историју Енглеске обележио је Стогодишњи рат.

Литература:

• Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 2007, поглавља: 6,17, 26, 31-36
• Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главе: VI-1, XXI-XXIII
• Борислав Пекић, Сентиментална повест Британског царства, Нови Сад 2006, стр. 65-115.
• Ејза Бригс, Друштвена историја Енглеске, Нови Сад 2001.